Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Читаоница => Страна књижевност => Тему започео: Зоран Ђорђевић на 15.40 ч. 14.11.2006.



Наслов: V. Massuka
Порука од: Зоран Ђорђевић на 15.40 ч. 14.11.2006.
ГРУДОБОЉА

Обручила ми се једне студене ноћи
на пустој пољани, док је шибао ветар;
и загрлила ме својом кошчатом руком;
и притисла ме уз груди и уз усне;
и десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
с клицањем од којег обамиру чула,
пекла ме пољупцима од пламена,
и гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости,
у страсном грљењу. И певала ми песме
џенетске. И путевима од пламена
водила ме у непознате земље
сјаја и чуда и језовитих лепота.
Десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
пекући ме својим очима од запаљена уља,
сисала је, дахом од пламена,
као вештица моју душу
и пила, из жежених путира, моју крв
пресипљући је, у разблудној напитости,
за раскошну гозбу нашег венчања;
док су по црним кутовима наше колибе
и на мрачном тавану
корови ветровâ
певали свадбене песме.

Сад седимо једно поред другог у постељи,
погнутих глава,
и бленемо тупо у мир.
Отпеване су оргије.
Са рукама око колена, неочешљана и ружна,
непомично се ослања на мене својим костима.
Досада.

И молим је: иди! И преклињем је: остави ме!
И уверавам је речима најсрдачнијим
да ми није више потребно њено друштво.
И, захваљујући јој с нежношћу за све,
молим је да ме не мучи више у овој досади:
Напољу је пролеће и море,
и поворке мирисâ шетају преко брдâ. —
Ал' она, непомична, ћути.

У мени тад узавире гнев
и довикујем јој да ми је одвратна,
да је се гнушам, да је мрзим.
И бацам јој увреду за увредом,
и бирам речи све погрдније,
најужасније, најпрљавије;
и вапијем, и цичим,
и у запенушеном бесу довикујем јој: Напоље!
Али она, смешећи се, ћути.

Ја бесним
и хватам је за прљаву косу,
и, ван себе,
петама хоћу да је избацим
из своје постеље. —
А она се само прислања уза ме,
и ја осећам
да је ни маћи не могу,
и да јој је сваки прст
тежи од олова.

Тад устајем и бежим. —
Али она,
као да хоће да ми се руга,
устаје са мном, корача са мном;
са мном се у трку враћа,
и са мном, смешећи се, пада
на нашу постељу.

Од бола заривам главу,
и ридам,
и кунем Бога
који ме створи...
А када се исплачем,
чини ми се да је мања грубост њеног осмеха,
и лакши терет њеног рамена
које се припија уз мене.

И онда сатима, окренувши једно другоме леђа,
у немоћи и резигнираном трпљењу,
седимо у постељи, уморни, ћутке,
да опет заједно легнемо,
и опет заједно устанемо сутра.

Већ смо се привикли једно на друго
и помирили се у мржњи.
У досади нам пролази дан
и у уморном ћутању;
али ме она не оставља никад:
заверили смо се крвљу.

Само понекад, ноћу,
кад сањам о свом детињству,
па трчим преко нашег дворишта
за братом, уз врисак и уз смех,
ја заборавим на њено присуство.
Но и тад, усред највеће радости,
кад ширим руке да брата ухватим,
осетим како ме, као ради неке тупе опомене,
окрећући се, удари у ребра својим кошчатим лактом.
И онда знам опет да је ту
и, пробуђен чујем, кроз врели дах, суво кашљање;
а у мраку се сијају
два ока од запаљена уља.

                                            V. Massuka