Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Читаоница => Најлепши стихови => Тему започео: bukuroshe на 22.24 ч. 18.12.2006.



Наслов: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 22.24 ч. 18.12.2006.
Biografija

Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Jovan Dučić je umro u Americi 7.4.1943.god.

(http://www.znanje.org/i/i21/01iv11/01iv1118/jovan3.jpg)


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 22.27 ч. 18.12.2006.
 
De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije







Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 22.29 ч. 18.12.2006.
Pesma ženi


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.





Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 22.31 ч. 18.12.2006.
Carica


Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovačkih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.

Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.

Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore.

Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Pređe preko čela krunisanog Cara.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 22.31 ч. 18.12.2006.
Leto


Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prože, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka;
U kosi ti isti cvetovi od maka.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 22.32 ч. 18.12.2006.
Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: alcesta на 22.32 ч. 18.12.2006.
Moja poezija


Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo tiho devojče sto sneva;
Pusti pesma drugih neka bude žena
Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela,
Mesto kitnjastog i raskošnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 10.32 ч. 19.12.2006.
Veče


Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.

Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme...

Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 10.33 ч. 19.12.2006.
Opsena


Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati neće;
Ljubav ili mrznja, sudba ili žena.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: bukuroshe на 10.34 ч. 19.12.2006.
Vraćanje


Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: tamina на 12.34 ч. 08.02.2007.
VRBAS

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubijca svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirale:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.

Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: Pedja на 11.16 ч. 11.05.2007.
Duša

Zašto plačes, draga, svu noć i dan ceo.
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -
U samotne noći kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: Стефан на 13.44 ч. 24.09.2010.
Човек говори Богу

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести. . .
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

Иначе, овде можете пронаћи вероватно све његове песме.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: Kristina V. на 22.56 ч. 02.01.2012.
Sta znaci De profundis? Dosada nigde nisam nasla tu pesmu.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: ArsLonga на 08.40 ч. 04.01.2012.
Sta znaci De profundis? Dosada nigde nisam nasla tu pesmu.

Lat. de prufundis 'iz dubine'

Postoji Bodlerova pesma De profundis clamavi 'Iz dubine plačem' (Cveće zla (http://www.scribd.com/doc/37771238/Sarl-Bodler-Cvece-Zla))

De profundis clamavi (Himna lepoti)

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
šest meseci sunce u visini dremlje,
šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!

A drugo je De profundis (http://www.gutenberg.org/files/921/921-h/921-h.htm), pismo Oskara Vajlda, koje je iz zatvora napisao svom "prijatelju" Daglasu.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: Гвозден на 02.13 ч. 25.01.2012.
Босна 1939.

„ А у твом су небу све молитве наше
О вечна предстражо и слави и плачу!
Чиста божја капљо из заветне чаше,
Светло наше слово писано на мачу. . . ”


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: Danga на 13.52 ч. 20.02.2012.
Скерлић и Поповић су га звали "Кнез песника".. Писао је и прозу, а ево мог омиљеног дела из "Благо цара Радована"......
Благо цара Радована: О жени (Глава 1)

За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека. Жена никад није друкчије сматрала своју религију, као што ни религије нису биле милосрдне за жену. Чак су многе религије потпуно презирале жену: будизам, хришћанство и муслиманство. Жена кад верује у религији, она верује, као примитиван човек, са свим ознакама сујевере. За њу је Бог једино страшило, обучено у бело; и кад се моли, она врача. Жена не разуме хришћанство, нити је икад постала хришћанком по уверењу и по разумевању догме, ни по инспирацији за љубав према ближњем и бедном. Жена је опак епикурејац, који презире сиротињу, и има инстинктивно гађење за сиромаха. По целом свом смислу за живот, жена је свагда безверна колико и неверна. Она више верује у магије него у молитве. Она не разуме да је Бог једна идеја о добром и о светом, једно душевно осведочење, и да је Бог творац и регулатор живота, без којег се не даје разумети ни свет ни живот. Она се Бога само боји, и сва њена ридања су изрази празноверја. Жена не зна шта је то практиковање вере ван култа и молитве, шта је конкретна вера мимо вербалну веру: милосрђе и доброчинство. Поред толиких примера женског милосрђа, она је ипак себична и недарежљива. Колико жена прођу улицом поред просјака не пруживши им милостињу, само зато што их мрзи да скину рукавицу, и да отворе новчаник. И кад учине какво милосрђе, то је опет њихова враџбина и рачунаље на неку замишљену награду или успех. Најчешће милостињу дају на улици младе жене журећи на љубавни састанак. Побожна жена је неизмерно скрушенија него човек, јер верује да је прогони једно око од којег се не даје ништа сакрити. Али се мање боји и Бога него злих језика. Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне; у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан. Једна је велика несрећа што жена не зна шта је живот. Шта је одиста живот према женској идеји? Жена је добра само кад воли; али кад воли, она је виша од човека. Свакако, жена никад није наивна, а људи чак и жену фриволну зову наивном. Код жене је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само онолико вреди колико воли, а она вара и кад највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину. Млада жена има све искуство старије жене, и сву радозналост и лежерност девојчице. У младој жени од двадесет и пет година почиње највећа страст за уживањем, која се затим не смирује до њене пуне пропасти. Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума. Али лукавство женино није увек злоћа. Знам лукавих жена које су биле добре, а знам искрених које су биле неваљале. Лукавство је доказ слабости и страха, већма него злоће и злонамере. Жена воли човека док јој верује. И онда кад га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Дубоко је увређена кад је праве кривом, а није крива; а још је више увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: Iris-Amor на 09.57 ч. 09.11.2014.
Mladost, to jе bogatstvo i kraljеvanjе; to jе čar
tеlеsnе lеpotе i duhovnе svеžinе; lеpota fizičkе
snagе; bеskonačnost nadanja; raskoš u
planovima od kojih jе svaki ogroman i
bеzmеran, i od kojih svaki izglеda vеrovatan i
kad jе nеmoguć.  Mladost, to su radosti prеčеstе
i prеnaglе; svi izbori optimizma otvorеni; a san
stavljеn iznad istinе, i ljubav iznad života.


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: jadranka84 на 09.39 ч. 27.12.2015.
"Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. "


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: jadranka84 на 09.40 ч. 27.12.2015.
"Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. "


Наслов: Одг: Јован Дучић
Порука од: jadranka84 на 09.50 ч. 27.12.2015.
"Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo,
kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće
ni bolesti koje drugi podnose."