Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Читаоница => Наша писанија => Тему започео: Danga на 22.28 ч. 10.06.2012.



Наслов: Моје песме
Порука од: Danga на 22.28 ч. 10.06.2012.
ЈУТРО
      С ђаволом устајем рано
      Иако сам синоћ легао сам
      Мој револвер на столу
      Зарђао чекајући

      Сунце ми се смеје
      Што на ножевима спавам
      Сува уста влажне руке
      На различите хоће стране

      Под језиком ми горко
      Опасни отров у тамној дупљи
      Од помисли на свет
      Дође ми да прогутам

      Млазом у потиљак гађам
      Да себе прекинем
      Гледам капљице воде
      Слободне моје сестрице

      Кафа ме пије дим суши
      У новинама вести
      Све слике у боји
      Једини ја црн

      Кога да жалим сузом
      На нечитком лицу
      Однекуд чујем лелек
      Оних што се борише за небо

      Све сам мањи
      За достигнуту висину
      Знам да повратка нема
      Из царства будућег

      И сви ћемо бити ту
      И они са гробља
      И они из света
      И ми којих нигде нема

   

 БЕЗИМЕНИ ТРГ


      Са овог безименог трга
      Само у два смера могу
      У геометрију градску
      У шумадијска брда

      На бетонском плочнику
      Запухнула ми уста
      Жедног пса луталицу
      Други пас гута

      За шуме и брда
      Треба да си птица
      Из зуба лисичјих
      Полетети никад нећу

      Са овог безименог трга
      Хтео бих одмах
      - Не знам куда
      Комета моја глава
      Страшно се распрскава


НОЋ

      Ноћ је,
      Небо спава.
      Месечеви вали,
      Мали, устрептали...
      
      У трави мрави,
      У ваздуху звуци
      - Невидљиви пауци...
      У лудој глави
      - Јауци...

      


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Pedja на 11.59 ч. 15.06.2012.
Ал си мрачан. Имаш ли нешто ведрије? :)


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: ArsLonga на 23.17 ч. 17.06.2012.
Dobro, zaista.

ЈУТРО
      С ђаволом устајем рано
      Иако сам синоћ легао сам
      Мој револвер на столу
      Зарђао чекајући

      Сунце ми се смеје
      Што на ножевима спавам
      Сува уста влажне руке
      На различите хоће стране

      Под језиком ми горко
      Опасни отров у тамној дупљи
      Од помисли на свет
      Дође ми да прогутам

      Млазом у потиљак гађам
      Да себе прекинем
      Гледам капљице воде
      Слободне моје сестрице

      Кафа ме пије дим суши
      У новинама вести
      Све слике у боји
      Једини ја црн

      Кога да жалим сузом
      На нечитком лицу
      Однекуд чујем лелек
      Оних што се борише за небо

      Све сам мањи
      За достигнуту висину
      Знам да повратка нема
      Из царства будућег

      И сви ћемо бити ту
      И они са гробља
      И они из света
      И ми којих нигде нема

   

 БЕЗИМЕНИ ТРГ


      Са овог безименог трга
      Само у два смера могу
      У геометрију градску
      У шумадијска брда

      На бетонском плочнику
      Запухнула ми уста
      Жедног пса луталицу
      Други пас гута

      За шуме и брда
      Треба да си птица
      Из зуба лисичјих
      Полетети никад нећу

      Са овог безименог трга
      Хтео бих одмах
      - Не знам куда
      Комета моја глава
      Страшно се распрскава


НОЋ

      Ноћ је,
      Небо спава.
      Месечеви вали,
      Мали, устрептали...
      
      У трави мрави,
      У ваздуху звуци
      - Невидљиви пауци...
      У лудој глави
      - Јауци...

      



Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Danga на 01.47 ч. 18.06.2012.
НИКОГА НЕМА

      Никога нема
      Да позвони покуца
      Да затражи ватре
      Или ноћи
      У монологу језик замуца
      Бесмислена игра
      Небеске силе и људске немоћи

      Никога нема
      Да грешком сврати
      Да запева песму
      Или смрт прослави
      Сваки вук доживотно прати
      Траг који оставља
      Фатум у његовој глави

      Никога нема
      Да донесе писмо књигу
      Да објави Бога
      Или магије моћ
      Да отера немир и бригу
      Не може стих
      Не може ноћ


* * * *


      У чаши жуч
      У жучи слад
      У мени ђаво
      Пирује сад

      Ватрена вода
      Ватрена душа
      Сагорећу сав
      Потпуно блесав


* * * *

         И кад свему
      Дође крај

      Почећу поново
      Да се емитујем
      Путујем
      Лудујем
      Кроз простор тај

      Био пакао
      Или рај


РЕЦИКЛАЖА

   На рециклираном папиру оловна слова
   Они што немају чиме напунити пиштољ
   Одатле нагребу за цео шаржер
   Па пуцају у друге људе у себе
   Не би ли се у праску чуо њихов глас

   На рециклираном папиру црне вести
   Они што немају ни црно испод ноката
   Одатле нагребу за свих десет прстију
   Да покажу порезницима и повериоцима
   Како рукама копају да хлеба имају

   На рециклираном папиру рециклирана обећања
   Они што немају ни вере ни наде
   Одатле нагребу за сутрашњи дан
   Да охрабре децу и умире родитеље
   Игноришући јаву чекајући сан


СРПСКИ ВЕРТЕР

            Меланхолични Вертер
      Данас сам био
      Грицкао лист мандрагоре
      И њен горки сок пио
      Не бих ли заувек заспао
      И тебе драга снио

      Несрећни Вертер
      Заувек ћу бити
      Док је љубави праве
      И отров ће пити
      Они што им је исто
      Живети или снити



Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: ArsLonga на 12.23 ч. 19.06.2012.
Opet jako dobro. Izvrsno.
Samo, ako dopustite, jedna mala primedba: ja ne bih koristio strane reči poput fatum i slično;  možda bi tu bolje "legao" usud ili tako nešto?
Moje mišljenje je da strane reči "ubijaju" pesmu, sem u nekim retkim situacijama gde se njihova upotreba ne može izbeći.

[мод]uklonjen nepotreban citat[/мод]


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Danga на 13.15 ч. 19.06.2012.
Хвала на сугестији, у праву сте! Бирам речи, али ми је та реч (фатум), не знам због чега, остала и у глави и на папиру...Променићу. Хвала на позитивној критици.


Наслов: путопис
Порука од: Danga на 17.57 ч. 27.06.2012.
Као да је прошло неколико дана, а не неколико сати, откад  побегосмо из усијаног и врућином изнуреног града и стигосмо на Златибор. Посао, обавезе, стресове, бесове, све оставих за собом. Нисам могао да се не насмејем и приликом изласка из аутомобила не урликнем, урликом човека који је слободан бар за један викенд. Жена се чудила и љутила, обазирући се на то шта ће рећи људи. Људи? Ма баш ме брига! Нисам дошао на планину да се дружим са људима, већ са планином, а она је сигурно разумела мој поздрав. Споразумно се разиђосмо до вечере. Она оде да обиђе бутике и бројне кафиће, а ја се са ранцом на леђима упутих према Торнику. Искључих мобилни телефон.
            Ходао сам лагано и растерећено преко огромне ливаде. Прођох поред крда коња који безбрижно пасу кратку и чајевима прошарану траву. За један сат стигох до Рибнице, а онда кроз борову шуму пођох полако уз брдо. Мирише боровина, мирише неко љубичасто цвеће што расте из стена поред шумског пута, све мирише на свежину и чистоћу. Наилазим на мали поточић који се усекао између две падине и који стрмоглаво тече негде испод пута, према већ удаљеном подножју. Направих паузу и седох да се мало одморим. Реших да не запалим цигарету и не покварим прелеп осећај мојим плућима. Поново кренух и стално гледајући лево – десно, у огромна стабла високих и витких борова, јела, смрча, начичканих клека, дивљих трешања, које су све до једне расле поред пута, изађох на раскрсницу на којој су дрвеним путоказима били означени неки правци.
            Поглед ми је одузео дах...Рукама стресох ранац са леђа и приђох стени гледајући у даљину..Нисам размишљао о километрима, границама, баријерама. Испред мене је била слобода коју ноћима сањам, а данима маштам. Стајао сам на граничнику земље и неба. На небу су се сударали облаци, надјачавали једни друге, а на падинама непрегледних врлети су се осликавале њихове сенке. Нисам могао да се нагледам овог невероватног призора. Извадих фото апарат да ухватим бар неке моменте ове невероватне енергије која напуни моје дотрајале батерије.
            Поново сам заурликао, али овога пута из свег гласа...
            Све остало што доживех тога дана остаће тајна између мене, Неба и једног камена.


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Danga на 18.06 ч. 27.06.2012.
(http://ево тог призора...)


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Pedja на 07.58 ч. 29.06.2012.
Као да је прошло неколико дана, а не неколико сати, откад  побегосмо из усијаног и врућином изнуреног града и стигосмо на Златибор.

Е да си се бар јавио да си ту... :)


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Danga на 22.49 ч. 12.04.2013.
                Ноћас сам посебно перверзан
      Намазан одбаченошћу
      Осећам страст неку чудну
      Твоја бездан у прашуми
      - Крије звер

      Неће да у мени спава чудо
      Тоне у мојим зеницама
      До страшне дубине
      Хоће новим путем
      - Поново у тебе

      Као земљотрес дрмаш
      Уснуле брежуљке Рима
      Твоја секрет као лава
      Прекри моју Помпеју
      Ти си привиђење саздано од жеље
      - Моја слатка перверзија



Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Danga на 01.08 ч. 25.08.2013.
                                Сећање на завичај

На тесна врата очеве куће
            Једва уђу моја плећа.
            Оно што беше свет цео,
            Сад је само шака пепела.

            За сваки поглед утону горе
            Што ме стежу до ребара,
            Пламте градови у прасећању,
            Прекрива их незнан – трава.

            Из таме вребају очи зле,
            Ухо моје – једина антена.
            Вук из чије коже побегох,
            Не признаје ме за потомка.

 Отуђили ме људи, брезе,
            А град ме не прима за свог.
            Ту где бедан падох челом,
            Бићу гробом странац свој.

            Прими ме тада и опрости,
            Што младости лудост одвуче
            Блудног сина, пропалицу љуту,
            Од старе родитељске куће.


Наслов: Одг: Моје песме
Порука од: Danga на 20.46 ч. 28.10.2015.
У један мах,
Уђе, стаде,
Врагу даде,
Ороби ме смело.

Испуштам дах,
Магла и прах.
Природе дело
С неба паде.

Весело прело
Или тужно опело?

Да знам,
Небо бих грлио,
Звезде љубио.
Месец пљунуо,
Сунце убио.
Песме бих огњу дао,
Гореле би боље.
Остао бих сам у глави,
- Егоистичкој слави,
Пун ведрине и воље;
Стварима мисли слао,
С природом друговао,
Све бих знао;
Не бих крао
Богу дане, Ђаволу ноћи,
Пишући стихове празне,
Без дара, без моћи,
Да схватим истине разне
Без награде или казне;
Само да схватим,
За тренутак ухватим,
Себе у свему,
Све у Њему.