Ђорђе Балашевић

[Mallrat]

Недавно сам прочитао књигу Ђорђе Балашевића "Три послератна друга", јако ми се допала. Где могу да нађем његове књиге или песме у интернету?
И уопште, је ли он врло познат у Србији?

[Бојан Башић]

On je verovatno najpoznatiji kantautor u Srbiji. Po mom mišljenju, najjače stvari su mu balade (imaš nekoliko u ovoj i sledećoj poruci, nisu sve stale u jednu), ali često ume da „oplete“ i po politici, kao i da pravi šaljive pesme.

Tekstove njegovih pesama možeš lako naći na Internetu (mislim da ova kolekcija blizu kompletne: http://www.svastara.com/muzika/?izvodjac=52). Mogao bih pisati do sutra, ali potrudio sam se da suzim listu koliko god mogu, a tebi preporučujem da nabaviš neki njegov CD ili bar neku od ovih pesama i poslušaš. Akcenat jeste na rečima, ali i sama atmosfera njegovih pesama je jedinstvena.

Drvena pesma

Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar...
Mog drvenog konjića...
Kanap i zvuk točkića...
Vrbice zvon...
Za mnom verni Sančo moj...
U pohodu na Nespokoj...

Snio sam još i svoju prvu tamburu...
Kako k'o noćna dama
Iz južnog Amsterdama...
Iz izloga... Mene klinca zavodi...
Na smrtne grehe navodi...

'Di je to drvo raslo, od kog' je tesana?
Da l' se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud' u njemu izvor svih mojih pesama?
Da l' je to znao onaj ko ga je dubio?

'Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Da l' nas je ista kiša mladjane zalila?
Ko mu je grane kres'o, mati ga njegova?
čija je ruka lišće s jeseni palila... da znam?

Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama...
Obesnu igru vatre...
Sklopljene šalukatre...
Na uzglavlju... Ruža u intarziji...
Pod kojom smo se mazili...

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan...
Novembar... Izmaglica...
I kvartet dragih lica...
Maleni čun... Nasred luke pokisle...
Da me u večnost otisne...

'Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Da l' je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obiš'o, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljun'o, pa ga strovalio?

Jedina moja mila... Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena...
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nešto nići iz toga semena...
...da znam?

Slovenska

Nosen dahom sna
doleteo je crni golub na moj dlan.
Zasto, ko da zna,
al' to sam jutro docekao umoran.
         
K'o da sam i ja leteo s njim,
krilima teskim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad,
posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da
naprave od toga tuzni treci cin.
Nek mi ne drze govore,
nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad,
zaustavljen u koraku i snu.

O zagrli me sad,
jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me das.

O ne, ne brini,
proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama
davni sever samuje
i ja ponekad ne znam sta mu je,
sto luduje,
od srece tugu tka
moja prosta dusa slovenska.

Uplasi me sjaj milion sveca kad se nebom popali.
Gde je tome kraj?
Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zasto se sve to desava,
dal' covek ista resava
il' smo samo tu zbog ravnoteze medju zvezdama?

O zagrli me sad,
jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me das.

O ne, ne brini,
proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama
davni sever samuje
i ja ponekad ne znam sta mu je,
sto luduje,
od srece tugu tka
moja prosta dusa slovenska.

Moja prosta dusa slovenska...

Moja prosta dusa slovenska...

Moja prosta dusa slovenska...

Poslednja nevesta

Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke šta će koja mesiti...
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pričam više nego što bih smeo...
Ajde... Odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...

Vetrić glanca krune granja...
Tamiš nosi par lokvanja...
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa...
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava...

Oprezno s tom violinom...
Ona čezne za tišinom...
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala...
A Nju nemoj pominjati...
Neće svet zbog toga stati...
Neće biti prva što se udala...

Nista lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...

Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...

Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...

Portret mog zivota

Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraz mraza na oknu prozora.
Jedne noci k'o ova, znace Bog,
doslikacu portret zivota svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumace,
djavo prste u farbu umace.

Prave si boje dodala na taj portret zivota mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, ceznjivu,
i boju breskve, neznu i sramezljivu,
setno sivu, nepogresivu.

Roze nadjoh medj' starim pismima,
modru vrpcu nad teskim mislima,
ukrah ridju iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa svece svecarske,
drap sa svilene masne becarske,
mrku s tambure tuznih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret zivota mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi stedela,
ali bez nje bi bela jos izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao sapati,
nicu u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

VETAR DOK´ONO SENKE SPOPADA
HUK U AMBIS TIŠINE PROPADA
JEDNE NOĆI K´O OVA ZNAT ĆE BOG
DOSLAKAT ĆU PORTRET ŽIVOTA SVOG

Samo da rata ne bude

Pijani momci prolaze
Duz nase tihe ulice.
Oni u vojsku polaze,
Prate ih tuzne curice,
Brinu ih slutnje sulude-
Da rata ne bude.

Ne mogu da me ne sete
Suze na vrhu nosica,
Devetsto-osamdesete,
Ulice Brane Cosica
I voza crnog k'o da s njim
Zauvek odlazim.

Znas sta,
Neka mora sve potope,
Nek' se gleceri rasture,
Vecni snegovi otope,
Pa sta,
Neka kise ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.

Znas sta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa sta,
Vetri nek pomahnitaju
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.

K'o zlatni prah
Oreol sna,
Oklopnih malenih glavica,
I tvoja ljubav ranjiva,
Cuva ih kao lavica,
Lose te vesti uzbude,
Da rata ne bude.

Znas sta,
Neka mora sve potope,
Nek' se gleceri razvale,
Vecni snegovi otope,
Pa sta,
Kise neka ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.

Znas sta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa sta,
Vetri nek pomahnitaju,
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.

Samo da rata ne bude,
Ludila medju ljudima,
Veliki nude zablude,
Plase nas raznim cudima
I svakoj bajci naude,
Da rata ne bude.

Ne volim januar

Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.
Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu...

Nevernik

K'o ukleti jedrenjak
u gusti modri mrak
uranja kolodvor.
O, dobra noć Banja Luko!

Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli dugo.
Dal' to beše čast, šinjel maslinast?

Znam, ona spava sad
i možda ponekad
predgradjem njenog sna
prošeta ludi desetar.

Dal' ikad pomisli
uz prozor pokisli
il' je sve pomeo vetar?
Hej, oči čarne ispred kasarne!

Njenima nisam bio po volji,
važno im bilo odakle su moji.

Zašto to smeta, sa ovog su sveta,
hlebotvorci, čestit soj?

Njen me je baba uz'o na nišan:
dal' sam od njinih il' baš i nisam?

Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Mani se čiča, ja sam svoj.

Od Stare Kanjiže,
pa malko naniže,
gde Tisa uspori
dići ću salaš na bregu.

Možda im pobegne
kad žito polegne,
kad se jarebice legu.
Možda kad sneva meni dospeva.

Otpravnik klima crvenom kapom:
"Vreme je bilo, 'ajmo polako".

Prosipa vetar behara pehar,
spavaj mala, mašala.

Ne volim kad me uzmu na nišan:
dal' sam od njinih il' baš i nisam?

Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slučaj, još uvek samo svoj.

Jednom su sadili lipu

Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod točak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve što već sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.

[Бојан Башић]

Noc kada sam preplivao Dunav

Na mostu smena straze,
znao sam da me traze,
zandara nema koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko pise,
vredi bar krajcaru vise.

Dobre smo krcme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me pozeleo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju, ljubavi moja.

Talasi ladje lome,
sta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noci preplivao Dunav,
dubok i strasan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim...

Neki novi klinci

Moj deda već dugo ore nebeske njive,
ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca.
Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,
i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca.

Neki novi klinci...

Kroz maglu treperi devet sveća na torti
tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca.
U maju jos uvek zriju komšijske bašte,
ali trešnje i zelene kajsije kradu druga deca.

Neki novi klinci...

Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata,
ima klinca od četiri i po i uči ga da peca.
Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola,
a u porti, za loptom sad jurcaju neka druga deca.

Neki novi klinci...
A ja, ja se kockam sa prevarantom životom,
iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca.
I stariji mi kažu:"Sad si u pravom dobu!"
A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca.

Neki novi klinci...

Kad odem

Kad odem,
kad me djavo isprati glavnim sokakom
i kad mesečina zaveje moj trag,
nemoj tugovati jer jednom svakom
mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas,
za kaznu prognaće i tamburaše,
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prodjem, al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći ću.

Kad odem,
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni,
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prodjem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći ću.

Kad jednom odem...

Ratnik paorskog srca

Kada se Braca devetnaeste vrn'o s dalekog fronta 'di soldat je biv'o
Pric'o nam kako ga trefilo zrno, pa zavrt'o rukav i to pokaziv'o
A mi, a mi smo bili derani, a mi, mi smo bili derani

Pric'o nam Braca o mirisu mora i o patroli od koje je bez'o
Pa kako je opsov'o nekog majora i zbog tog posle na robiji lez'o
A mi, a mi smo bili derani, a mi, mi smo bili derani

Pric'o nam kako je pres'o Karpate, zujali meci k'o rojevi pcela
Rek'o je: Rat vam je krvav da znate, al' nije mi zao ni ljudi ni sela
Hej, zao mi konja

Kada se Braca devetnaeste vrn'o svake je veceri prico na soru
Kol'ko je curica usput prevrn'o i kako topovi livade oru
A mi, a mi smo bili derani, a mi, mi smo bili derani

I cim Braca korak iz avlije kroci skupi se drustvo iz naseg sokaka
A svi smo imali velike oci, prepuna srca i mastu decaka
Pa da, jer tad smo bili derani, pa da, tad smo bili derani

Psov'o je Braca i krivce i zrtve, puske i vaske i rov prepun blata
Rek'o je: Ne mo's izbrojati mrtve jer su se carevi igrali rata
Hej, zao mi konja

Negde u Braci je paorski koren i moze rata i rata da bude
Kad nije paor za soldata stvoren, volije konje i zemlju neg' ljude
A mi, a mi smo bili derani i sve jos je vredelo za nas
Hej, hej, konji beli nebom terani, kroz san i kroz oblake u kas

Nedostaje mi nasa ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Menuet

U pet i petnest je zvonio sat, jednoga jutra na kraju leta.
U šest i deset je kretao voz s nekog perona na kraju sveta
mene je čekao taj voz...

Kraj mojih nogu je spavao pas, rekoh mu tiho, "Hej, beži odatle".
Otvorih vrata, izađoh na trem na kom su cvetale bele muškatle.
Pomislih, to je, mozda, taj dom.

Nije me čula, mirno je snila svoje lepeze i sveće i čipke.
Snila je dane, mirne i nežne, k'o crno - bele klavirske tipke.

A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.

Siđoh pred kuću, na prašnjavi put, k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju, mada mi govore da sam Don Kihot ,
al' to je sasvim druga stvar.

Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.

Možda će sama, u grubom svetu, u menuetu naći svoj mir.

Od tad je prošao vek ili dva, javi se retko ponekom kartom.
I ko zna gde je, ne zelim da zna, koliko čeznem za dalekim martom,
kad sam je sreo prvi put.

Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.

A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.

Još uvek lutam, gde je kraj puta? Pamte me mnoge provincijske pruge.
Kriju me mračne, jeftine krčme, noći su, ponekad, puste i duge.

Nestajem tada u nekom svom svetu, i menuetu, i menuetu...

Neko to od gore vidi sve

Stevu cenejca je ubio grom nezno ko rukom
Na sirokom soru, tu negde pred zoru il' pre
Niko se nije pitao gde se to nocu skitao
Nego su zalili i svece palili svi

Sa njegovim stricem sam proveo dan, bio je ocajan
Al' taj matori momak je imao stomak za sve
Pa rece: "Eto, tudjeg se latio, zato je glavom platio
Zbog zene svog kuma je sisao s uma sasvim"

"A vidis, neko to od gore vidi sve
Povlaci te konce, igra se
Postavi na svoje mesto svako dobro, zlo jos pre
Sve vide oci sudbine"

Tako ponekad te reci mi dodju ko jeka
Kad bure se spuste pa pacovi napuste brod
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima
Pa idemo dalje i plovidba traje ko pre

Al' znam da neko to od gore vidi sve
Povlaci te konce, igra se
Postavi na svoje mesto svako dobro, zlo jos pre
Sve vide oci sudbine

Lomis mi srce k'o bagremov prut, onako usput
Kad ostanes sama ti nadjes par dana za nas
A ja crtam svoje krugove i prastam stare dugove
Da, mozda se varam, al' sto da se staram o tom

Kad uvek neko to od gore vidi sve
Povlaci te konce, igra se
Postavi na svoje mesto svako dobro, zlo jos pre
Sve vide oci sudbine

Miholjsko leto

Do pola jedan je bila na času klavira...
Onda korakom merila grad...
I usput gledala izloge...
Pardon... Svoj odraz u njima...
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca...
Mala vračka da upravo tad...
Uz "caffe Kibic" polagano nadođe On...
Kao plima...

Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...
Bogu je kanuo čaj... Svud je prsnuo sjaj...
Jedan platan će ostati zlatan...
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće...
Ne drhti On... To je samo to uvelo lišće...
Blaženo Miholjsko Leto...
Jedno i sveto za njih...

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest...
Sve češće mu govore "Vi"...
Begeš u grudima udara...
Bije u bronzane žice...
U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...
Mala vračka da nestanu svi...
A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice...

Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...
Na uglu sam zastao sam...
Ne tako dobar oktobar...
I misli sve... U "ruskom štimu"...
A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad...
Vreme samo raspiruje plam?
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu...

Divlji badem

Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.

Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k'o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve mačke
a loši djaći odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oči širom
promenade.

A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.

I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd".

Suviše tajni u očima,
u zlati okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.

Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom...
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom...
Pesma beše o suncokretu... do zla boga žalosna...
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...

"Kis naproforgo..." Lepi goropadni cvet...
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet...
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje ćudljivo... Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo...
Obići svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo...
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici što blista čuda se trista vide...
Tvoja je sreća samo tvoja stvar...
Al zato tvoja tuga... To je već priča druga... To na moj račun ide...

Pipneš jedared šlingu u bećaruše...
Pa cela veka snevaš divlje jagode...
Zbog nje se rime raspare i naruše...
I sve bi htele da se njoj prilagode...

Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli...
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...

Kao talas

Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš
Zašumi saten, tama se uznemiri
I kao talas naiđeš

U školjki tvoga pupka leto zimuje
Tu čuvaš mrve sunca za nas
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje
Dok kao talas nadireš

I ništa više nije važno
Lice sveta, zlobno i lažno, se raspline za čas
I niko više nije bitan
Svi su pesak, prezren i sitan, pesak ispod nas

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst
Niz tvoje je sapi zvezda pala
'Zalud te privijam uz sebe, k'o uz krst
Ti, kao talas, izmičeš

Ostavljaš slane kapi bistre
I jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš
Ostavljaš varljiv zalog pene
U srcu ove napukle stene koju razbijaš

I ništa više nije važno
Lice sveta, zlobno i lažno, se raspline za čas
I niko više nije bitan
Svi su pesak, prezren i sitan
Pesak ispod nas

Provincijalka

Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih, boze, ovo je sazvezdje za nju - provincija

Srce stade k'o dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude, promasaje koji tiste
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora osrednjih
reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bi samo nju, nijednu drugu

Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti. Reci
jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima
kad zazmurim ali postoje u nama neke neprevodive dubine.
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je. I nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako a tako sam tesko to znao da pokazem a
onda odjednom raspored mladeza na njenim ledjima kao tajna
mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i
tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Jos jedna pesma o prvoj ljubavi

Tad još nisam ništa znao
i još nisam verovao,
da na svetu tuge ima.

Jedino mi važno bilo
da postanem levo krilo
il' centarfor školskog tima.

Tad sam iznenada sreo
najtoplijeg leta deo,
to su njene oči bile.
Imala je kose plave
i u njima na vrh glave
belu mašnicu od svile.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Kad je prošlo đacko vreme,
padeži i teoreme
i stripovi ispod klupe,
nije više bila klinka,
počela je da se šminka
i da želi stvari skupe.

Tako mi je svakog dana
bivala sve više strana,
slutio sam šta nas čeka.
Pa sam prestao da brinem
kako da joj zvezde skinem,
postala mi je daleka.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Danas je na sedmom nebu,
kažu mi da čeka bebu.
Našla je sigurnost, sreću, dom...
Ima muža inžinjera
pred kojim je karijera
i mesto u društvu visokom.

Ja još kradem dane bogu.
Ja još umem, ja još mogu
da sam sebi stvorim neki mir.
Još sam sretan što postojim,
pišem pesme, zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Lepa protina kci

Jos sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je dosla da se kupa lepa protina kci.

Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krisom, kroz trsku i sas,
a preko reke noc je pala kao plast.

Mesec tinja nad vrbakom,
srebri nebo, zveda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...

O srce ludo, ludi sni,
vec se moji drugovi momcili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kci.

Cudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi dosli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tudj.

Bas sam prosao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I jos ponekad zazvone praporci
sto je odnose, ko zna gde...

Da se zenim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad vise nisam sreo lepu protinu kci.

Jedan zivot, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napisem stih.
Stvari teku, ja se drzim izvan njih.

I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevazne naspram nje...

[Mallrat]

ВАУ! Хвала ти, Бојане! 
Је ли Ђорђе Балашевић познат и као писац? (читао сам да је написао 3 књиге)

[Дарко Новаковић]

često ume da „oplete“ i po politici

Да, често и неумесно. Од неколико ода Титу, преко песама типа Sugar rap (proces diferencijacije u kombinatu za proizvodnju i preradu šećerne repe) или Намћор, па до модерних крпљења претходног режима. Знам неке који га због тога уопште не воле, али ја имам обичај да му то занемарим и углавном волим да чујем његове песме, посебно те дивне баладе.

Је ли Ђорђе Балашевић познат и као писац? (читао сам да је написао 3 књиге)

Оно што је написао су углавном збирке текстова његових песама тако да је више познат као певач и песник него као романописац.

[Lolita]

često ume da „oplete“ i po politici

Да, често и неумесно. Од неколико ода Титу, преко песама типа Sugar rap (proces diferencijacije u kombinatu za proizvodnju i preradu šećerne repe) или Намћор, па до модерних крпљења претходног режима. Знам неке који га због тога уопште не воле, али ја имам обичај да му то занемарим и углавном волим да чујем његове песме, посебно те дивне баладе.

Da, Đole je zaista više puta bio nedosledan, ali ni ja ne mislim da mu to treba uzeti za zlo. Kao prvo, moguće je da je svaka od tih pesama u trenu nastajanja izražavala iskrena osećanja, pa je samim tim svaka od njih opravdana. Drugo, njegova iskrenost je sama po sebi plus. Treće, ne mislim da je zločin ponekad promeniti mišljenje, naročito kada to iskreno priznamo sebi i drugima. Naprotiv, to je i svojevrsna hrabrost

[Pedja]

Da, kada se zanemari politika, njegova pesma "I ja sam video Tita" je veoma dobra pesma, pravo iskrena.

Meni ove njegove novije deluju manje iskreno. Mada, uopste uzevsi, svu muziku novijeg datuma koju Djole pravi ne mirisem nesto preterano.

Inace imam prve tri njegove objavljene knjige i "Tri posleratna druga" je jedan vrlo zanimljiv roman, koji vredi procitati.

[Вученовић]

Treće, ne mislim da je zločin ponekad promeniti mišljenje, naročito kada to iskreno priznamo sebi i drugima. Naprotiv, to je i svojevrsna hrabrost

Baš tako. Veoma je ružno kad se neko drži nečega ne želeći da jednostavno promeni mišljenje i da (ponekad čak ni samom sebi) prizna da je pogrešio. Eh, Lolita, pa znate već da (i to upravo iz razloga koje ovde pominjemo) doslednost nije neka vrlina koju cenim. E sad, ne znači da ću da budem dosledan i da neću promeniti stav o doslednosti.

S druge strane, Balašević baš i nije neko čiji mi se stavovi čine iskrenim. On, međutim, ima vrlo lepih pesama.

[Вученовић]

Da, kada se zanemari politika, njegova pesma "I ja sam video Tita" je veoma dobra pesma, pravo iskrena.

Auuuu... Jesi li baš siguran da si zanemario politiku kad si doneo sud o toj pesmi?

[Pedja]

Mislio sam na politicko ocenjivanje pesme.

[Lolita]

Veoma je ružno kad se neko drži nečega ne želeći da jednostavno promeni mišljenje i da (ponekad čak ni samom sebi) prizna da je pogrešio.

Ma ni po jada, dragi moj Vučenoviću, što je to ružno; najveća tuga je što to najviše šteti upravo onim ljudima koji se tvrdoglavo i očajnički drže svog (pogrešnog) stava. Najteže je grešku - bilo kakvu grešku - priznati sebi, onaj ko to može obično nema nikakvih problema da je prizna i drugima. Što je, razume se, daleko manje važno. Inače, po meni, doslednost nije mana, ali tvrdoglavo odbijanje da se odstupi od pogrešnog stava je nešto sasvim drugo. Ali biti dosledan ne znači po svaku cenu braniti sve što smo nekad (ponekad i u zabludi) rekli ili mislili. Naprotiv.

Što se tiče pesme o Titu, nemojte ljudi biti tako strogi prema Đoletu. Pa svim ljudima se dešava da bez osnova idealizuju nekoga, naročito u mladosti. Sreća je samo ako čovek na vreme shvati da je pogrešio. A na greškama se uči

[kontra]

Treće, ne mislim da je zločin ponekad promeniti mišljenje, naročito kada to iskreno priznamo sebi i drugima. Naprotiv, to je i svojevrsna hrabrost

Baš tako. Veoma je ružno kad se neko drži nečega ne želeći da jednostavno promeni mišljenje i da (ponekad čak ni samom sebi) prizna da je pogrešio...

Jep, a najviše volim njegov komentar da je njega bar preveslao svetski prevarant, a ne lokalni Dodatno, teško da mogu išta d azamerim čoveku koji godinama i godinama ponavlja da u ratu nema pobednika.

Nebitno.
Ja volim njegove pesmuljke. Nikada ga nisam nešto mnogo ozbiljno shvatala, jer sam uvek slušala malo "čvršći" zvuk, ali nekako je to njegovo recitovanje opušteno i prisno, pa mi nije smetalo. Volela sam (i dalje volim) njegove koncerte, njegove pesmice i knjige. Koliko god bile isprepletene tužnim situacijama, uvek ima i nešto svetlo u njima, pa ih je milina pročitati.
Poslednje što mi pade šaka jeste knjiga u vidu scenarija za film (ili kako on to nazva "dugometražnu igranu baladu") "Kao rani mraz". Prepoznatljivo i lagano, na momente ne baš najprijatnije, no kao celina sasvim prijatno štivo.

Pomislila sam da ću se složiti oko toga da su mu novije pesmice pomalo bljak, ali skontah da mi mahom ne leži muzika, ali su često tekstovi i dalje divni.

[Зоран Ђорђевић]

   Не знам где ово да сместим, па ћу овде.

   Синоћ сам на концерту Звонка Богдана чуо да је песма ''Јесен стиже дуњо моја'' била кабаретски шлагер у Пешти 1912. године. (На српски ју је, каже Звонко Богдан, препевао Јован Јовановић Змај.)
   Нисам то знао, па к'о велим да испричам и вама. Мислим да мало ко то зна.

[Miloš Stanić]

Eto reaktivirala se tema.
Đorđe Balašević je ono što ja zovem "anti-ratni profiter".
Kada zanemarimo tu njegovu političku angažovanost koja je u svakom vremenu bila usmerena samo ka ličnom profitu u datom političkom trenutku, ostali njegovi tekstovi su potpuno patetični.
Bio sam na jednom njegovom koncertu. Muzičari koji ga prate su zaista vrhunski. Tada kada sam bio na koncertu imao sam 17 godina i stvarno mi je bilo zanimljiv kao zabavljač između pesama. Ali to je ipak bilo kad sam imao 17 godina, a sada imam duplo više.

[kontra]

Aj' d ane zalazim preterano u te vode, ali kako je on to prifitirao time što je bio jasno anti-ratno orijentisan? Tako što su mu zabranili nastupe u većini naših gradova? Time što su mu počesto kucali na vrata? A finansijski se nije ovajdio u tom periodu, nego u periodu pre pomenutog i sad lagano kreće ponovo, kao i svim muzičarima, bolji period.
I kao uvek - fascinira me potreba ljudi da zapljunu tuđi uspeh, pa makar i samo na sekund. Zašto s eiko bavi onim što u životu spada u zabavu, a nije mu zabavno?

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Најлепши стихови (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Ђорђе Балашевић