Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
20.04 ч. 23.07.2014. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: ŠTA ZNAM O SRPSKOM JEZIKU?  (Прочитано 35576 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
Крстан
гост

Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Крстан Ђ. Ковјенић
Поруке: 6


« у: 10.33 ч. 18.08.2007. »

ŠTA ZNAM O SRPSKOM JEZIKU?

Srpski jezik spada u grupu južnoslovenskih jezika, pored hrvatskog, slovenačkog i bugarskog, ovoj grupi pripada još i staroslovenski.

ISTORIJA

U periodu oko 3. veka dolazi do raseljavanja Slovena na tri strane, na istok, jug i zapad. Na taj način dolazi i  do razdvajanja jezika. Pa je tako jezik svih juznih Slovena bio staroslovenski. Kasnijim razvićem, prepisivačkim radom dolazilo je do stvaranja redakcija. Jedna od njih je bio srpskoslovenski jezik. U 18. veku bilo je više književnih jezika: 1) srpskoslovenski, 2) od 4. decenije 18. veka ruskoslovenski (crkvenoslovenski)- ruska redakcija i 3) u 2. polovini 18. veka slavenosrpski. 1847. je godina Vukove pobede kada počinje narodni jezik da se razvija kao književni.

SRPSKI JEZIK DANAS!

U današnje vreme srpski jezik je primio mnoge nove reči nastale zajedno sa razvojem tehnologije, kao sto su: kompjuter, performans i sl.

ISTORIJA PISANE REČI

Najstariji pronađeni pisani spomenici datiraju iz 11. veka. Pisani su glagoljicom, kasnije ćirilicom i latinicom. To su Brižinski spomenici, Baščanska ploča i Temnićki spomenici.
 
Pismenost u Srbiju su doneli braća Konstantin Filozof (Ćirilo) i Metodije. Rođeni su u Solunu pa su poznavali jezik koji se govorio u južnom delu Moravske.
 
Ćirilo je stvorio glagoljicu na osnovu grčkih zapisa. Njihov odlazak u Moravsku je, u stvari, imao ulogu u prosvećenju naroda, da bi se približili Rusiji i zaustavili pokatoličavanje na teritoriji srpske države

U periodu od 11. do 15. veka pisana reč je imala crkveni karakter (žitija, molitve, pohvale, slova). Najpoznatija dela tog vremena su: Miroslavljevo jevanđelje (11.vek), Žitije Sv.Simeona (Sv.Sava, početak 13.veka), Žitija Sv.Save (Domentijan, Teodosije, prva i druga polovina 13.veka), Zakonik cara Dušana (14.vek).

GRAMATIKA

Šta je to?

E, da, to je ono čime mame, tate, čike, tete i ostali odrasao svet zamara malu ugroženu dečicu! ŠALA! Gramatika je nauka o jeziku koja opisuje strukturu jezika, utvrđujući njegove glasovne, obličke, tvorbene i rečenične osobine. Pa, kao što i sve ostalo na ovome svetu ima neko svoje porodično stablo, tako se i gramatika deli na određene  delove.

FONETIKA

Šta je to?

To je deo nauke o jeziku koji proučava glasove i njihove promene.

GLASOVI SRPSKOG JEZIKA

Glasovi se dele na samoglasnike, sonante i suglasnike.

Samoglasnici su glasovi pri čijem izgovoru vazduh iz pluća prolazi kroz dušnik i u grkljanu pokreće glasne žice, zatim slobodno teče kroz usnu duplju i izlazi u prostoru oko govornika. U našem književom jeziku ima pet samoglasnika (vokala): a, e, i, o, u.
 
a)     Samoglasnici prednjeg reda su i i e. Oba se izgovaraju tako što se vrh jezika oslanja na sekutiće (donje), jezik se pokreće u pravcu prednjeg dela usne duplje, izdižući se prema tvrdom nepcu, i to pri izgovoru vokala i – visoko, a pri izgovoru vokala e – do srednje visine.

b)     Samoglasnici zadnjeg reda su a, o i u. Pri njihovom izgovoru jezik kreće prema zadnjem delu usne duplje. Pri tome, a je niski vokal zadnjeg reda, o je srednji vokal zadnjeg reda, a vokal u je visoki vokal zadnjeg reda.


Sonanti su glasovi pri čijem stvaranju vazdušna struja, koja je pokrenula glasovne žice u grkljanu,prolazi neometano i uprkos preprekama koje predstavljaju delovi govornog aparata. Sonanti srpskog jezika su glasovi: m, n, nj, r, l, lj, v, j.

Suglasnici (konsonansti) čine grupu glasova koje se stvaraju nastajanjem prepreka u ustima ili na ustima, pri čemu vazdušna struja nema drugog puta osim savladavanja te prepreke.

a)    Po zvučnosti glasovi mogu biti zvučni i bezvučni.

b)   Po mestu tvorbe mogu biti  usmeni, zubni, prednjonepčani, zadnjonepčani i alveolarni.

MORFOLOGIJA

Morfologija je nauka o jeziku koja proučava oblike reči. Pre nje postoji još jedan deo koji se zove morfofonoligija i povezuje fonologiju i morfologiju, ali pošto je  moj zadatak da vas upoznam sa nekim karakteristikama srpskog jezika, ja  sam to zanemario. Dakle, morfologija proučava reči i oblike reči.
Reči su ono što svaki dan možete da čujete ili pročitate. One mogu biti promenljive i nepromenljive. Pa su tako promenljive reči (naravno, one koje se menjaju kroz oblike) imenice, zamenice, pridevi, brojevi i glagoli. Nepromenljive reči su prilozi, predlozi, rečce, veznici i uzvici.

Imenice: stric, drvo, Ivana, lutka, ljubav, imanju promenu kroz padeže (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ) i brojeve (množina i jednina).

Pridevi: lep, opasan, plav, Ivanin, drven, menjaju se kao i imenice po padežima i brojevima, a imaju i komparaciju (to je promena po zastupljenosti osobine).

Zamenice: ja, ti, onaj, onakav, zašto, ko, menjaju se kao imenice.
Brojevi: jedan, dva, osmi. U ovom slučaju promena postoji samo kod brojeva jedan, dva, tri, četiri

Glagoli su malo komplikovaniji jer se menjaju kroz vremena, načine i brojeve. Primeri za ovu  vrstu reči su: čitati, hodati, plesti, ići ...

Predlozi se ne menjaju, stoje uz imenice u određenim padežinim oblicima: na, uz, pokraj, kraj, sa.

Prilozi označavaju mesto, vreme, način. Neki imaju komparaciju. Primer: mnogo, vrlo, ovde, onde, sada, juče, danas...

Rečce su jezički znaci koji se odnose na celu rečenicu: međutim, baš, valjda, zar, da, li...

Uzvici su pojedini glasovi ili skupovi glasova koji se u jeziku upotrebljavaju da označe lična osećanja i raspoloženja, odnosno stanja: ah, oh, jao, o, oj.

Veznici su nepromenljive reči koje u jeziku služe za označavanje veze među pojedinim rečima u rečenici, kao i veze među rečenicama: i, ali, ili, dok, jer, ako...

TVORBA REČI
 
Tvorba reči je deo nauke o jeziku koji proučava nastanak novih reči. Reči po strukturi mogu biti: proste, izvedene i složene.

Proste reči su one koje se ne mogu rastavljati na manje celine sa značenjem.

Izvedene reči nastaju tako što se na proste (korenske) reči dodaju sufiksi. Taj proces se zove izvođenje ili derivacija.
Složene reči nastaju na više načina: prefiksacijom prostih i izvedenih, slaganjem dve reči pri čemu obično učestvuje i spojni vokal.
Primeri:
            List-listić-olistati
            Briga-brižan-bezbrižan

SINTAKSA
 
Sintaksa je deo nauke o jeziku koji izučava sintaksički sistem tj. principe na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao celovite (završene) jedinice usmene ili pisane komunikacije.

Sintaksičke jedinice su rečenica, sintagma i reč.

Pošto termin rečenica ima više značenja za približavanje ove sintaksicke jedinice koristi se termin komunikativna rečenica. Znači, komunikativna rečenica je sintaksičko-kumunikativna jedinica kojom se iskazuje celovita (završena) poruka. Rečenica još može biti predikatska (finitna) što znači da je njena karakteristika da ima glagol u ličnom glagolskom obliku, upotrebljenog u funkciji predikata.

Druga sintaksička jedinica je sintagma. Sintagma je skup reči koje se međusobno dopunjuju. Sintagma može biti imenička (zanimljiva knjiga), pridevska (vrlo zanimljiv), priloška (vrlo pažljivo) i glagolska (pažljivo čitajući knjigu). Vrsta sintagme se određuje prema njenoj glavnoj reči (reči koja može nezavisno da stoji).

Reč je najuža jezička jedinica, za sintagmu je to elementarna tj. prosta, nedeljiva, nerasčlanjiva jedinica.
 
Sintaksa još proučava pravilan raspored reči u rečenici. Određenim službama reči u rečenici dati su nazivi. Pa je tako vršilac radnje subjekat, koji vrši radnju u predikatu. Pored ovih rečeničnih članova postoje još i atribut (koji stoji uz subjekat i daje mu neku osobinu), apozicija (obično stoji uz subjekat a može i uz objekat, to je sintagma koja daje neke dodatne informacije), objekat (onaj na kome, odnosno, na čemu se vrši radnja) i priloške odredbe (za vreme, mesto, način, poticanje, pravac).

OSTALE NAUKE KOJE PROUČAVAJU JEZIK
 
LEKSIKOLOGIJA
je deo nauke o jeziku koji proučava reči u njihovom svojstvu osnovnih jedinica imenovanja. To je bila definicija koja znaci: … proučava značenje reči, kako se stvari u prirodi imenuju.

LINGVISTIKA je nauka o jeziku, analitičkog karaktera kojoj je zadatak da činjenice koje je prikupila FILOLOGIJA svestrano analizira i da otkrije, i utvrdi opštu zakonitost u životu i razvoju jezika.

STILISTIKA je deo nauke o jeziku koji proučava pravilnost i lepotu pisanja.[/color]

——————————
Крстан Ђ. Ковјенић



Напомена модератора: уклоњено непотребно бојење текста и политички обојен садржај.
« Задњи пут промењено: 13.30 ч. 20.08.2007. од pedja » Сачувана
Крстан
гост

Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Крстан Ђ. Ковјенић
Поруке: 6


« Одговор #1 у: 11.02 ч. 18.08.2007. »

PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA
———————————————————————————————————-
INTERPUNKCIJA

U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što hoće da se kaže, upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci.

Znaci interpunkcije su: tačka, zarez , tačka i zarez, dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrade i crta.

Tačka
se stavlja na kraju obaveštajne - potvrdne i odrične rečenice, na primer: Svaki dan učim za ispit. Za ispit ne učim redovno.
 
Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da se ono što je u mislima tesno povezano, što predstavlja jednu celinu, ne odvaja zarezom, a delovi koji čine celinu za sebe, odvajaju se zarezom od ostalih delova rečenice.

Zarezom se odvajaju:

a) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju: Miša, Drenko, Nenad i Srđan su otišli na izlet. Poneli su i dobre hrane, i bezalkoholnih pića, i društvenih igara.;
b) nezavisne rečenice kad nisu povezane veznicima: Došao je, pozdravio se, dobro večerao i nestao.;
c) paralelni delovi rečenice kad su u suprotnosti: Zadatak je težak, ali zanimljiv. Pokloniću tebi a ne Igoru. Nismo letovali na moru, već u planini.
d) rečenice koje su u suprotnosti: Kasnije smo krenuli, ali smo stigli na vreme. Vi ste pošli ranije a ipak ste zakasnili.;
e) rečenice u inverziji (kad se zavisna rečenica nalazi ispred glavne), na primer: Kad se spremim, pozvaću te telefonom. Ako možeš, pomozi mi. Iako sam znala, nisam odgovorila na sva pitanja.;
f) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu: To je, dakle, tvoj voćnjak. Sve ću ti, naravno, ispričati. Ti si u pravu, neosporno.;
g) vokativ i apozicija su, takođe, naknadno dodati u rečenicu, pa se odvajaju zarezom, na primer: Vi ćete, deco, dobiti slatkiša. Tebi ćemo, bako, doneti voća. Dela Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog Nobelovca, prevedena su na mnoge jezike.;
h) uzvici isto nisu sastavni delovi rečenice, pa se odvajaju zarezom: Uh, što je hladno! Oh, što me boli zub! O, stigla si?!;
i) umetnute rečenice na primer: U mom selu, koje je jedno od najuspešnijih u voćarstu, gotovo svi gaje maline.;
j) između mesta i datuma, na primer: Sombor, 15. avgust 1991. U Novom Sadu, 2. aprila 1957.
 
Tačka i zarez se upotrebljavaju:

a) između rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama, na primer: Kad smo se sreli, pozdravili smo se, razgovarali o školi; nismo pominjali nedavnu svađu.;
b) između grupa reči koje se razlikuju po srodnosti, na primer: Na put ću poneti: odeću, obuću, kišobran, higijenski pribor; knjige, sveske, pribor za pisanje; društvene igre, fudbal i reket za stoni tenis.

Dve tačke se se stavljaju:

a) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja, na primer: Na pijaci kupi: sira, jaja, kajmaka, mesa, salate i luka.;
b) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora); npr. Rekao nam je doslovno: "Novac za ekskurziju je obezbeđen".

Navodnicima se obeležavaju:

a) tuđe reči kad se doslovno navode , na primer: Ulazeći svi zagrajaše "Srećan ti rođendan!"
b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje: npr.: Znam, ti si "vrednica". Doneo je tvoj "veliki projatelj".

Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči! Požar! Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!

Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer: Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju. Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima. Za vreme Prvog svetskog rata (1914 - 1918) vladale su nestašice hrane, odeće i lekova.

Crta se piše:

a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štampanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru; na primer:

- Ko je to bio? - Upita majka.
- Moj drug.
- Zašto ga nisi pozvao unutra?
- Žurio je - promrmlja Miloš.;
b) kad se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost; na primer: Pođem ja, kad - nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam - ne vredi, zbunila sam se.

PRAVOPISNI ZNACI

Pravopisni znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči za razliku od interpunkcije koja se upotrebljava u rečenici.
U pravopisne znake se ubrajaju:
  tačka, dve tačke, nekoliko tačaka, crta, crtica, zagrada, apostrof, znak jednakosti, znak porekla, akcentski znaci i genitivni znak.

a) Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:
- iza skraćenica: npr., itd., sl., tj.;
- iza rednih brojeva kada se pišu arapskim brojkama: 15. mart 1991. godine.

Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim brojkama kada se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zarez, zagrada, crta ili koji drugi); npr.: O tome ćete naći informacije na 119, 120, 121 i 122. strani. Na nekim spratovima (2, 4. i 5) su pokvarene električne instalacije. Na 10-<st1:metricconverter w:st="on" ProductID="15. kilometru">15. kilometru</st1:metricconverter> ćeš ugledati planinarski znak.

b) Dve tačke se kao pravopisni znak pišu:
- između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se "prema".

Na primer:
Rezultat utakmice je 2:1 u korist "Crvene Zvezde".
Korenski samoglasnik se smenjuje o:i:a u rečima ploviti - plivati - poplaviti.

c) Nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:
- umesto izostavljenog teksta i u isprekidanom tekstu; na primer:

Predlozi su: kod, pored, u, sa...
Kad se voz zaustavio, on se pojavi... i reče: "Divno je vratiti se kući".

d) Crta se kao pravopisni znak upotrebljava:
- između brojeva umesto predloga do, npr.:
Kupi 10 - <st1:metricconverter w:st="on" ProductID="15 kilograma">15 kilograma</st1:metricconverter> krompira. Ivo Andrić (1892 - 1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, crtu ne treba pisati već ispisati i predlog do; na primer: Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine.
 
- između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja, na primer: Put Beograd - Niš ima veliki privredni značaj.
- između dva ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam.: Utakmica "Crvena Zvezda" - "Partizan" je uvek najznačajnija utakmica koja se igra.

e) Crtica se kao pravopisni znak piše:

- između delova polusloženica: radio-aparat, auto-mehaničar, foto-aparat, aero-miting;
- pri rastavljanju reči na slogove na kraju retka;
- u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše brojem a drugi deo slovima: 150-godišnjica, 40-tih godina prošloga veka, 15-godišnjak;
- između skraćenica i nastavka za oblik, na primer: Prema Tanjug-ovoj vesti, do rata među sukobljenim stranama neće doći. Kulturna saradnja sa UNICEF-om je dobra.

f) Zagrada kao pravopisni znak:

- služi da označi oba oblika reči o kojima se govori, npr.:
Predlog s(a) uz instrumental sredstva se ne upotrebljava.

- stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak:
1), 2), 3) itd. - a), b), v) itd.

g) Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: Je l' to tačno?

h) Znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:
himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)

i) Znaci porekla su > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima.
- znak > se čita "dalo je" ili "razvilo se u", npr.:
tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;
- znak < se čita "postalo je od", npr.:
crnji < crn -ji; junače - junak -e

j) Akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:
Sâm sam to uvideo.
Došao je da dâ oglas.
 
k) Genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer: Iz primerâ možeš zaključiti o toj pojavi. Genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se iz više primera može zaključiti, a ne samo iz jednog.

SKRAĆENICE

U srpskom jeziku postoje dve vrste skraćenica:

I Skraćenice koje nastaju skraćivanjem reči u čitanju se izgovaraju potpuno, kao da nisu skraćene. I one se međusobno razlikuju, a najčešće se upotrebljavaju sledeće:

a) skraćenice kod kojih se skraćivanje označava tačkom:
br. (broj)   tzv. (zako zvani)   ž.r. (ženski rod)
uč. (učenik)   i sl. (i slično)   v.d. (vršilac dužnosti)
str. (strana)   tj. (to jest)   o.g. (ove godine)

b) skraćenice za mere, veličine, novčane jedinice koje se pišu bez tačke:
m (metar)   g (gram)   USD (američki dolar)
cm (centimetar)   t (tona)   EUR (evro)
km (kilometar)   l (litar)   JPY (japanski jen)
kg (kilograd)   dcl (decilitar)   GBP (britanska funta)
mg (miligram)   hl (hektolitar)   SIT (slovenački tolar)

Pošto su to međunarodne skraćenice pišu se latinicom.
c) Bez tačke se pišu i sledeče skraćenice: dr (doktor), gđa (gospođa), gđica (gospođica).

II Skraćenice koje su nastale od prvog slova ili sloga svake reči u višesložnim izrazima (složene skraćenice) čitaju se različito:

a) neke se čitaju potpuno kao da su svi delivi reči napisani, a pišu se bez tačke, npr.:
VPŠ - Viša poslovna škola
UN - Ujedinjene nacije
PTT - Pošta, telefon, telegraf

b) neke postaju reči pa se čitaju kao skraćenice i menjaju po padežima, npr.:
Bio sam u SAD-u. Iz SAD-a sam doneo kompakt diskove sa operskom muzikom.
c) skraćenice preuzete iz stranih jezika pišu se kako se izgovaraju i menjaju se po padežima, npr.:

Uneskova pomoć zemljama u razvoju je dragocena.
Pomoć u hrani i lekovima je stigla od Unicefa.

PISANJE TUĐIH REČI

U srpskom jeziku, kao i u drugim jezicima, ima mnogo reči koje su preuzete iz jezika drugih naroda i prilagođene našem jeziku. Takve reči danas i ne osećamo kao pozajmljenice, na primer: puška, čarapa, košulja, sat, sapun, kralj, svinja i dr.

U drugu vrstu pozajmljenica ili tuđica spadaju reči koje osećamo kao reči stranog porekla. Takve reči treba upotrebljavati s merom: kad za njih nema zamene, u naučnim tekstovima, u oblastima tehnike i sl.

Za pisanje pozajmljenica postoje utvrđena pravila:

I Reči iz klasičnih jezika (grčkog i latinskog) su se odomaćile u našem jeziku i u naučnoj terminologiji i prilagodile duhu našeg jezika, pa se pišu onako kako se izgovaraju: astronomija, instrument, subjekat, hemija, gimnazija, hirurgija; Ciceron, Olimp, Homer, Aristotel, Vavilon, Cezar itd.

II U pisanju reči iz živih jezika ima malo razlika.

a) Zajedničke imenice i pridevi pišu se onako kako se izgovaraju u jeziku iz kojeg su preuzete, ali prilagođeno našem pismu i glasovnom sistemu. Na primer: spiker i tvist se u našem jeziku ne mogu izgovoriti kao u engleskom. U ovakve pozajmljenice spadaju reči: gulaš, ambalaža, intervju, korner, ofsajd, duet, bas, bife, šofer, kompjuter i mnoge druge.

b) Tuđa vlastita imena pišu se različito:

•   izvorno, onako kako se pišu u jeziku iz kojeg potiču, ako se na srpskom pišu latinicom, na primer: Ernest Hemingway (Ernest Hemingvej), Boccaccio (Bokačo), Shakespeare (Šekspir), Chicago (Čikago), New York (Njujork), München (Minhen), Zürich (Cirih); u tom slučaju se u zagradi piše kako se ime izgovara, i to kad se pominje prvi put;
•   onako kako se izgovaraju (fonetski) kad se na srpskom pišu ćirilicom; u tom slučaju se, kad se prvi put pomene ime, u zagradi piše izvorno;
•   fonetski, bez obzira na naše pismo, kad su reči iz slovenskih jezika koji se služe ćirilicom (ruskog, bugarskog, makedonskog itd.); na primer: Jesenjin, Nikolaj Gogolj, Lav Tolstoj, Janevski, Gligorov itd.

c) Imena mnogih stranih gradov, zemalja i druga geografska imena pišu se fonetski i ćirilicom i latinicom ako su već dugo prilagođena duhu našeg jezika, na primer: Njujork, Beč, Venecija, Mađarska, Rim, Solun itd.

VELIKA I MALA SLOVA

Velikim početnim slovima se pišu vlastita imena
, i to:

a) lična imena i prezimena: Milorad, Zdravko, Suvajdžić, Jovanović;
b) nadimci i atributi ako se sami upotrebljavaju ili su srasli s imenom i postali njegov sastavni deo: Miša, Goca, Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Silni, Ričard Lavljeg Srca, Petar Veliki;
c) imena božanstava: Jupiter, Afrodita, Zevs, Apolon;
č) imena životinja i građevina: Šarac, Jablan, Vučko, Sava centar, Krivi toranj u Pizi;
ć) imena pripadnika naroda: Srbin, Crnogorac, Mađar, Grk;
d) imena stanovnika gradova, krajeva, zemalja, država, kontinenata: Novosađanin, Piroćanac, Nišlija, Bačvanin, Jugosloven, Evropljanin, Australijanac;
đ) imena nebeskih tela: Sunce, Zemlja, Mesec, Kumova slama, Mars, Venera;
e) imena kontinenata, država, naseljenih krajeva i mesta (sve reči u njima osim veznika i priloga): Evropa, Srbija, Crna Gora, Horveška, Mačva, Dalmacija, Lika, Beograd, Tršić, Novi Sad, Bosna i Hercegovina, Brod na Kupi, Južna Amerika, Dvor na Uni;
f) imena mora, reka, jezera, planina i druga geografska imena: Dunav, Palić, Kopaonik, Morava, Jadransko more, Fruška gora, Plitvička jezera, Balkansko poluostrvo; ako se sastoje iz više reči, pišu se velikim početnim slovom samo prve reči, a druge samo ako su vlastite imenice: Južna Morava, Beli Drim.
g) imena ulica i trgova: Studentski Trg, Železnička ulica, Beogradska ulica; ako se sastoje iz više reči samo se prva reč piše velikim slovom a ostale malim slovom izuzev vlastitih imena: Bulevar Nikole Tesle, Ulica Petra Petrovića Njegoša;
h) imena praznika: Božić, Uskrs, Bajram, Đurđevdan, Nova godina, Prvi maj;
i) nazivi ustanova, preduzeća, društava: Matica srpska, Osnovna škola "Mladost", Vojvođanska banka, Beogradsko dramsko pozorište, Sportsko društvo "Partizan", Medicinski fakultet u Beogradu, Organizacija ujedinjenih nacija;
j) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela: Opšta enciklopedija, Naš jezik, Borba, Na Drini ćuprija, Đački rastanak;
k) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ov, -ev, -in: Markov, Milošev, Marin, Bosančeva, Beograđankina, Jugoslovenov.

Velikim početnim slovom se piše:

a) prva reč u rečenici:
Spušta se noć. Ledena kiša dobuje u prozore. Gde su ljudi? Nema žive duše! Ulice su puste.;
b) prva reč posle dve tačke kada je upravni govor među navodnicima:
Al' govori Musa Arbanasa:
"Priđi, Marko, ne zameći kavge,
il' odjaši da pijemo vino...";
c) nastavak pisma iza naslova ako se pismo nastavlja u novom redu, i to bez obzira da li se iza naslova stavlja zarez ili uzvičnik:
Draga mama,
Tvoje pismo sam primila tek juče iako...
ili
Draga Ljiljo!
Molim te, nemoj se ljutiti što se retko javljam...
Velikim početnim slovom pišu se zamenice Vi i Vaš iz poštovanja prema osobi kojoj se piše:
Dragi profesore, Javljamo Vam se odmah po dolasku u letovalište. Na putu smo se držali Vaših preporuka...
Malim slovom se piše:
a) nastavak upravnog govora ako je bio prekinut umetnutom rečenicom radi nekog objašnjenja; na primer:
"Hoće li svi", pitao je direktor na zboru učenika, "pomoći u uređenju okoline škole?";
b) nastavak rečenice posle upravnog govora, na primer:
"Hoćemo!" - odgovorili su svi prisutni učenici.
"Krenimo na posao, onda, odmah posle sastanka" - povikaše neki učenici.;
c) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ski, -ški, -čki, npr. novosadski, beogradski, evropski, češki, niški, subotički, američki, kragujevački;
d) zamenice vi i vaš kad se u pismu ne obraća samo jednoj osobi već grupi ili kad se piše dopis nekoj ustanovi, firmi, društvu; npr.:
Osnovnoj školi "J.J. Zmaj", Sremska Mitrovica.
Obaveštavamo vas da je...

SASTAVLJENO I RASTAVLJENO PISANJE REČI

Sastavljeno
se pišu:

a) složenice koje imaju samo jedan akcenat i u kojima se prvi deo ne menja, na primer: Beograd (Beograda, Beogradu), goloruk, parobrod, pismonoša, bezdušan, jugozapadni, prepoloviti, izvući;
b) nazivi stanovnika naselja iako se imena tih naselja sastoje od dve akcentovane reči i pišu se odvojeno; na primer: Novosađanin (prema Novi Sad), Belocrkvanka (prema Bela Crkva), Bjelopoljac (prema Bjelo Polje);
c) prisvojni prodevi izvedeni od naziva mesta ako se sastoje od dve akcentovane reči, npr. gornjomilanovački (prema Gornji Milanovac), južnoamerički (prema Južna Amerika), krivopalanački (prema Kriva Palanka);
č) rečca ne uz imenice i prideve s kojima srasta u složenice, na primer: - neznanje, nečovek, nezahvalnost, neznalica, nebriga, neprijatelj - nepoznat, neprirodan, nezreo, nepismen, nevelik, nevidljiv;
ć) složeni prilozi kao: malopre, pokadšto, gdekad, gdegde, najednom, napamet, otprilike, sneruke i predlozi: povrh, namesto, ukraj, uoči, podno;
d) rečca naj- u superlativu opisnih prideva, na primer: najlepši, najlakši, najbolji, najjači, najjednostavniji.

S crticom između prvog i drugog dela pišu se polusloženice, ako svaki od sastavnih delova čuva svoj akcenat i ako se prvi deo ne menja po padežima. Tako se pišu:

a) višečlani nazivi mesta, na primer: Herceg-Novi (iz Herceg-Novog, u Herceg-Novom), Ivanić-Grad;
b) dve imenice od kojih jedna određuje drugu, a zajedno označavaju jedan pojam, na primer: baš-čaršija, radio-amater, rak-rana, auto-put, general-major, general-potpukovnik;

Rastavljeno se pišu:

a) rečca ne u odričnim oblicima glagola, na primer: ne znam, ne veruju, ne dolazimo, ne pitaj, ne može; izuzetak su odrični glagoli neću, nemam, nemoj, nisam;
b) odrične zamenice niko, ništa, nikoji, ničiji, nikakav, kad se upotrebljavaju s predlogom, na primer: ni za koga, ni sa kim, ni u čijem, ni pred kakvim, ni za kojim;
c) rečca li uz glagole u upitnim rečenicama, npr. Hoćeš li doći? Veruješ li mi? Znaš li to? i u upitnim rečenicama sa da, na primer: Da li bi mi pomogla? Da li imaš novca?

prof. dr Krstan Dj.  Kovjenic
[/color]

——————————
Крстан Ђ. Ковјенић

« Задњи пут промењено: 16.02 ч. 20.08.2007. од pedja » Сачувана
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!