Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
22.11 ч. 23.08.2019. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Kalendar  (Прочитано 9553 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
Pedja
администратор
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:
DataVoyage
Име и презиме:
Предраг Супуровић
Струка: програмер
Поруке: 1.942



WWW
« у: 11.41 ч. 05.06.2006. »

Drevnost srpskog kalendara: Slovenska kalendarska znanja stara su bar dve hiljade godina

ZIMSKI ZNAK VATRE, LETNJI ZNAK SUNCA I PERUNOVA MUNJA         

Mile Nedeljković
 

Dok su se Stari Sloveni uveliko upravljali prema svom kalendaru, imajući u njemu uvedene i praznike vlastitih božanstava, za to vreme niti je postojao hrišćanski kalendar, niti su bili utvrđeni praznici u njemu, a takođe ni računanje vremena od Hristova rođenja

 
Kada je pre pola veka Nenad Đ. Janković predao Srpskoj akademiji nauka rukopis knjige "Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba" (1951), na kraju je, s obazrivošću naučnika, ali i sa ubeđenjem istraživača koji veruje u svoju tezu, dodao završnu napomenu, odelivši je s tri zvezdice:

"Ništa se pouzdano ne zna kako je narod nekada znao koji je dan u nedelji ili mesecu, ali neki primitivni kalendari morali su postojati... a i pre primanja hrišćanstva moralo se unapred nekako znati kad će biti mladina ili pun mesec, kada valja početi neki posao ili proslaviti neki praznik".

U tom trenutku svekoliko naše folklorno nasleđe, drevni kalendari sačuvani u novijem dobu i usmena kalendarska tradicija nisu bili dovoljno ubedljiva potpora na kojoj bi se moglo zaključiti da kalendarska znanja Srba sežu u slovensku pradavninu, jer iz te pradavnine nije bilo verodostojnih dokaza za takvu tezu.

Međutim, ubrzo su se ove proročke Jankovićeve reči obistinile, a potvrdili su ih sa dva značajna otkrića ruski arheolozi Tihonova i Hvajko. U selu Lepesovki, u Volinskoj oblasti u zapadnoj Ukrajini, pronađeno je 1958. godine staro slovensko svetilište, u čijem su oltaru sačuvane dve glinene posude II-IV veka na kojima je utisnut slovenski kalendar toga vremena, a u selu Romaški, južno od Kijeva, u nalazištu je bio krčag iz IV veka, na kojem je takođe slikopisan kalendar. Otkriće bez pogovora: Lepesovka se nalazi na drevnom ruskom području koje su nastanjivala plemena Volinjana, od VII veka poznata pod imenima Dulebi i Bužani, a Romaška je bila naselje starog plemena Poljana.

Još pre primanja hrišćanstva, a samim tim i pismenosti, (863. godine), Sloveni su pisali "čertami i rezami" i po njima gatali i gledali budućnost, tvrdio je crnorizac Hrabar, u svom zapisu iz desetog veka. Kalendar zapisan "crtama i rezama" nedavno je otkriven na glinenim sudovima iz drugog i četvrtog veka. Obzirom da je usklađivanje kalendara dug proces, mirno se može tvrditi: naši slovenski preci imali su kalendarska znanja pre više od dve hiljade godina.


Ovim otkrićima je istovremeno potvrđeno da je tačan zapis crnorisca Hrabra iz X veka, koji je svedočio da su pre primanja hrišćanstva, a sa njime i pismenosti (863. godine), Sloveni pisali "čertami i rezami" i po njima gatali i ogledali budućnost.

Pronađeni kalendari u Lepesovki i promaški su imali svojevrsne "crte i reze", čineći zagonetnu i složenu ornamentiku znakova i crteža. Ruski arheolog i istoričar Boris Aleksandrovič Ribakov ih je nedvosmisleno odgonetnuo. Na kalendaru u Lepesovki je godina podeljena na dvanaest razdela, sa uočljivim simbolima vatre i sunca, na osnovu čega se zaključuje da su drevni Sloveni imali solarni kalendar, sa jasnom razdeobom na godišnja doba i naznakama solsticija, sa dvanaest meseci u kojima su poslovi i dani usklađeni sa prirodnim pogodnostima (oranje, setva, žetva, lov, gajenje bilja), uz tačno naznačenje datuma "paganskih" praznika. Na predstavi kalendara u Romaški su u tačnom poretku navedene svetkovine rusalija, praznici Jarila Ivana Kupala, te dan boga Peruna (znak munje).

Znači, Stari Sloveni su imali utvrđen i ispisan, kalendar. I to u II veku. S obzirom na to da je nastajanje i usklađivanje kalendara vrlo složen i spor proces, mirne duše se, na osnovu nalaza u Ukrajini, može reći da su naši drevni preci imali razvijena kalendarska znanja pre više od dve hiljade godina.
Сачувана

Pedja
администратор
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:
DataVoyage
Име и презиме:
Предраг Супуровић
Струка: програмер
Поруке: 1.942



WWW
« Одговор #1 у: 11.42 ч. 05.06.2006. »

Posle grozdobera, šumopad i studen

O razvijenosti sopstvenog kalendara u davnini na svoj način svedoče do danas očuvani nazivi meseci u slovenskih naroda. Dok su ostali evropski narodi uglavnom primili i usvojili rimske nazive meseci, slovenski narodi, a među njima i Srbi, odlikujući se obiljem naziva, sačuvali su naporedo i vlastita nazvanja meseci, koja su u srednjovekovnoj Srbiji bila i u službenoj upotrebi.

Nastanjujući se, tokom vremena, na veoma udaljenim odredištima geografske širine i dužine - od Labe do Kamčatke, od ledenog Severnog do toplog Jegejskog mora - slovenski narodi su prilagodili svoje nazive meseci konkretnim prirodnim okvirima, klimatskom pojasu, nadmorskoj visini, kulturama koje se uzgajaju. Otuda je kod jednih prolećno cvetanje u aprilu, a kod drugih u maju, kod jednih je mesec žetve jul, a kod drugih avgust, kod jednih je studen novembar, a kod drugih decembar i sl. Međutim, u svakom nizu meseci je uočljiv sklad u imenovanju prirodnih tokova i ljudske delatosti, što je cilj i suština kalendarskog upravljanja u vremenu.

Nazivi meseci u slovenskih naroda odslikavaju prirodne tokove i promene, atmosferske pojave, klimatske odlike, privrednu delatnost i običajne radnje:

ljuti - vreme opakih međava i ljutih mrazeva, golemi mesec, veljača - vreme velike hladnoće i smetova, mežnik - vreme razmeđavanja zime i proleća, bokogrej - vreme kada se sa sunčane strane, s boka, počinje osećati toplota, suhi - vreme u kome su mraz i vetar stvrdli i osušili sve, protaljnik - vreme kada se na tlu ukazuju prokopnine, letnik - vreme prolećnog otopljavanja, žarki - vreme žega i pripeke, gruden - vreme stvrdnjavanja zemlje i stvaranja grumenja, gruda, po njivama i putevima, grjaznik - vreme blata i kaljuga usled padavina, studen - vreme hladne i zimomorne pozne jeseni, snežanj - vreme snega i smetova, prosinac, prosinec (kod Srba: proseni dani, koji traju od Andrijevdana do Božića) - kada lepo vreme prosenjuje, prosijava, kada se već lepi dani pojavljuju i, najpre mestimično, posle jesenskih magli i zimske tmurne oblačnosti, ukazuje se nebeska vedrina;



Sloveni su imali solarni kalendar, sa dvenaest meseci, usklađen sa klimatskim okvirom u kome su živeli, vezan za uzgoj biljnih kultura i zemljoradničke poslove. Obzirom da su naseljavali ogromna prostranstva - od hladnog Severnog do toplog Egejskog mora, prilagođavali su nazive svojih meseci. Prolećno svitanje, na primer, i mesec po njemu nazvan, kod jednih je bio maj, kod drugih april; mesec nazvan po žetvi kod jedni je bio u današnjem julu, kod drugih u avgustu, itd.



berezen, sakavik - vreme kada breze i drveće, s početkom proleća i otopljavanjem, počinju da luče sokove, biljar, travenj, cvetanj, kvitanj, svibanj, lažitrava - vreme bujnog rasta i cvetanja trava i grmlja, lipenj - dani miomirisnog cvetanja lipe, trešnjar, čerešnjar - vreme dospevanja prvih voćnih plodova, crvenik, rujen - preodevanje šume u zlatastu i rumenu jesen, veresenj - vreme upadljivosti vreska, niske drvenaste biljke, malih listova i ljubičasta cveta, večno zelene šibljike, rasprostranjene u Polesju i brdskim predelima, žovtenj, listopad, šumopad - vreme kada lišće žuti, opada i gora ogoljuje;

derikoža - vreme uništavanja stoke zbog nedostatka ishrane na kraju zime, izok - vreme pojavljivanja insekata i oglašavanja cvrčak, červenj - vreme crva, gusenica i larvi pčela, zarev - vreme revanja ili rike jelena;

sečenj - vreme najpogodnije da se drveće seče, jer tada ne luči sokove, da se zemlja privede za useve, što govori i naziv berezozol - vreme seče, krčenja breza i pretvaranja njihovih panjeva i korenja u pepeo (paljevinska zemljoradnja), serpenj, žnjiven, žetvar - vreme žetve, gumnik, kolovoz - vreme kada se letina odvozi sa njiva i žito vrše na gumnu, grozdober - vreme berbe vinograda, veresenj, kastričnik, pazdernik - vreme mlaćenja konoplje i lana i izvlačenja vlakana za pređu (vresat: mlatiti, kostrika: konoplja, pozder: usitnjena drvenasta stabiljka konoplje);

kaledar - vreme kretanja obrednih povorki u susret novom letu, koložeg - vreme paljenja vatri za pojačanje snage zimskog sunca, svadebnik - vreme svadbovanja.

Vremenom su mesecima davani nazivi i po velikim crkvenim praznicima koji su u njima - bogojavljenski ili jovanjštak, sretenjski, blagoveštenski, đurđevski, carski, petrovski, ilinski, gospođinski ili preobraženski, miholjski ili malogospođinski, mitrovski ili lučinštak, mratinji ili svetoandrejski i aranđeoski, nikoljštak ili božićni - ali ovi nazivi nisu prešli okvire kalendarske literature.

Subota kao bezimeni dan

U Evropi, a kasnije u celom svetu, u službenu upotrebu su ušli nazivi meseci ustanovljeni u kalendaru starog Rima, iako su rimski nazivi nedosledni, jer su skrpljeni u raznim vremenima. Pet meseci nose nazive po bogovima rimskog Panteona - Janus, Februs, Mars, Maja, Junona, za dva su imena, u svoju čast, nametnuli carevi - jul (Gaj Julije Cezar) i avgust (Gaj Oktavijan Avgust), jednome ime dolazi od glagola - april (aperire, što znači: raskrivati), a četiri imaju numeričke nazive, koji su neodgovarajući - deveti mesec se naziva sedmim (septembar), deseti osmim (oktobar), jedanaesti devetim (novembar), a dvanaesti desetim (decembar).

Svojevrsnu odliku slovenskog kalendara čine nazivi dana u sedmici: nedelja - dan kad se ne radi (ne dela), tj. praznični dan, iza kojeg, u svojstvu prvog, sledi ponedeljak - dan po nedelji. Od nedelje je počinjalo odbrojavanje, što je navelo neke izučavaoce na zaključak da su slovenski nazivi dana zasnovani na poretku rednih brojeva: utorak - drugi (vtori) dan od nedelje, četvrtak - četvrti i petak - peti. Sreda je u tom nizu, umesto rednog određenja "treći", imenovana kao srednji dan u nedelji, ili sredina sedmice. Ovi nazivi dana, zajednički svim Slovenima, kao i naziv subote, svedoče da su oni nastali još u vremenu zajedničkog življenja u prapostojbini. Za subotu se pogrešno smatra da je njen naziv pozajmljen od Jevreja. Ovaj jedini neslovenski naziv sedmičnog dana potiče iz asirijskog jezika, odakle su ga preuzeli i Jevreji, zajedno sa kalendarom naroda drevnog Međurečja.



Ljuti je slovenski naziv za mesec mrazeve, veljača za mesec smetova, mežnikom se zove mesec koji je na razmeđu zime i proleća, bokogrej - kad sunce greje sa strane, s boka. Lako je pretpostaviti otkud ime za mesece suhi, ili žarki, ili letnik. U grudenu zemlju mraz stvrdnjava; grjaznik je vreme kaljuga, blata i lapavice; prosinac je kad se kroz oblake pojavljuje - prosenjuje sunčana prolećna toplota itd.



Kao što je kod Slovena postojala bezimena nedelja u godini, tako je postojao i bezimeni dan u sedmici. "Bezimeni", ta sedmica, kao i dan, bili su posvećeni opasnom božanstvu čije se ime nije smelo pominjati, da se time ne bi dozvalo zlo. Zato je, zbog tabuisanog imena božanstva kojem je kod Slovena bio posvećen, ovaj sedmični dan, a u koji se drži pomen mrtvima, označen tuđom, asirijskom rečju "subota". Asirijsci, ili Ajsori, najstariji su od svih naroda koji danas žive na Zemlji, a reč "subota", kao i neke druge, pokazuje da su, pre tri i više hiljada godina, naši i njihovi preci imali doticaja na tlu Iranske visoravni i prednjeazijskih oblasti.

Dok su slovenski narodi u celini zadržali nazive stare slovenske sedmice, kao svojevrsne kulturne tekovine vlastitog nasleđa, čime se u svakodnevnom saobraćaju služe i danas, dotle su ostali narodi Evrope posredstvom Rimljana preuzeli i nakalemili u svoju nedelju sedmične dane od haldejskih zvezdočataca u drevnom Vavilonskom carstvu. Zapazivši na nebu sedam pokretnih nebeskih tela ili "svetiljki", vavilonski astrolozi su razvili učenje da ta tela utiču na sudbinu ljudi i posvetili im sedmične dane. Preuzimanjem tog učenja se u današnjem evrpskom kalendaru očuvao vavilonski poredak preimenovan prema božanstvima starog Rima, kojima su bili posvećeni dani u sedmici: nedelja Suncu (dies Solis), ponedeljak Mesecu (dies Lunae), utorak Marcu (dies Martis), sreda Merkuru (dies Mercurii), četvrtak Jupiteru (dies Jovis), petak Veneri (dies Veneris) i subota Saturnu (dies Saturni).

Otuda hrišćanska Evropa, kako u nazivima meseci, tako i dana u sedmici, čuva uspomenu na paganske bogove mnogobožačkog Rima, a istovremeno, u ime verskog čistunstva, vekovima optužuje slovenske narode, a naročito Srbe, za neiskorenjeno mnogoboštvo i dvojeverje.

Stari Sloveni su takođe sedmične dane posvećivali određenim božanstvima (utorak Provu, bogu osveštanih dubova, četvrtak Perunu, bogu groma, petak boginji Mokoši) ili su u njima videli oličena božanstva (Sveti Ponedeljnik, Sveta Sreda, Sveta Petka, a kasnije Sveta Subota), ali dane nisu imenovali po tim božanstvima.
Сачувана

Pedja
администратор
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:
DataVoyage
Име и презиме:
Предраг Супуровић
Струка: програмер
Поруке: 1.942



WWW
« Одговор #2 у: 11.43 ч. 05.06.2006. »

Petnaest velikih hrišćanskih praznika

Dok su se Sloveni uveliko upravljali prema svom kalendaru, imajući u njemu uvedene i praznike vlastitih božanstava, za to vreme nije postojao hrišćanski kalendar, niti su bili utvrđeni praznici u njemu, a takođe ni računanje vremena od Hristova rođenja. Prvi koji je došao do zamisli da se godine računaju od Hristova rođenja, i to uzeo za početak nove, hrišćanske, ere, bio je rimski monah, a papski arhivar, Dionisije Mali (Dionisius EXiguus, oko 556), za koga se kaže da je bio Skit poreklom. On je 525. godine predložio odbrojavanje godina od Hristova rođenja, što je po njemu prozvano Dionisijevom erom. Međutim, takvo računanje vremena se počelo prihvatati tek od VIII-X veka. Pada u oči da naznaka o skitskom poreklu Dionisijevom namerno zamagljuje njegovu etničku pripadnost. U vreme Dionisija su Skiti odavno sišli sa istorijske pozornice, poslednji odblesak njihove države je na Krimu u II veku, posle čega im se zatire etnička samostalnost i oni se utapaju u druge narode koji su živeli na području koje su nastanjivali, a u kojem su slovenski narodi bili najzastupljeniji.


Današnju osnovicu kalendarskog praznovanja u Srba čine petnaest velikih hrišćanskih praznika, u koje se broje osam Hristovih (Božić, Bogojavljenje, Sretenje, Cveti, Spasovdan, Trojice, Preobraženje, Krstovdan), četiri Bogorodičina (Rođenje, Vavedenje, Blagovesti, Uspenje), dva Pretečina (Ivanjdan, Usekovanje) i jedan vrhovnih apostola (Petrovdan), a nad njima je, po učenju Crkve, praznik nad praznicima Petnaest velikih hrišćanskih praznika - Uskrs.

U crkvi se još kao veliki praznici broje Obrezanje Hristovo i Pokrov Bogorodičin. Međutim, Obrezanje Hristovo u srpskom narodu nije prihvaćeno, jer mu je i sam obred obrezanja ili sunećenja tuđ. Praznovanje Pokrova je osobito razvijeno u Rusa, dok je ono kod nas postalo pretežno ženska i materinska svetkovina.

Po značaju se još izdvajaju i praznici označeni u kalendaru crvenim slovom - Sabor Jovana Krstitelja, Sveti Sava, Sveta Tri jerarha, Veliki petak, Đurđevdan, Sveti Ćirilo i Metodije, Sveti car Konstantin i carica Jelena, Vidovdan, Sveti Ilija, Sveta Petka, Mitrovdan, Sveti arhanđel Mihailo i Sveti Nikola. Ovom nizu pripada i Sveti Stefan, koji je trećeg dana Božića.

Ukupno je tokom godine važnih ili tzv. zapovednih praznika 32.



U Evropi, pa kasnije u celom svetu, u službenu upotrebu ušao je kalendar starog Rima, na različit način skrpljenih naziva meseca, od koji su neki skroz pogrešni. Na primer, deveti mesec - septembar, naziva se "sedmim", deseti oktobar - osmim...



Međutim, uvođenje, utvrđivanje i ustaljivanje svetkovanja ovih praznika je trajalo oko hiljadu godina - od III do XII veka, a nekih i kasnije, dok je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ovaj posao zaokružen krajem XVIII veka.

Treba imati u vidu da su u prvim vekovima hrišćani bili progonjeni, jer je hrišćanstvo, diljem Rimskog carstva, na čijem tlu je poniklo, bilo zabranjena vera, te je prirodno da su svoje nazore i obrede držali dalje od očiju javnosti. S početka je hrišćanstvo bilo religija robova i sirotinje, pa su se propovednici, pripadnici i sledbenici hrišćanstva sklanjali kao isposnici po palestinskoj goleti i sinajskoj pustinji, ili se skrivali po rimskim katakombama. Stoga je prirodno da se u tom vremenu ne može govoriti ni o ustaljenom ni o celovitom hrišćanskom praznovanju, a još manje o tome da je ono imalo opšti narodni karakter.

Prvi Hristov praznik, Bogojavljenje, slavi se od četvrtog veka

Tek od Milanskog edikta (313. godine), kada je hrišćansto priznato kao dozvoljena vera, a pogotovu kada je za cara Konstantina (306-337) postalo zvanična državna religija, može se govoriti o opštem crkvenom i narodnom praznovanju hrišćanskih praznika. Ali ni tada ne svuda, jer je hristijanizacija Evrope trajala sve do XIII veka.

Sama povest najvećih hrišćanskih praznika je istovremeno i slika primanja i prihvatanja novog religijskog učenja i, naporedo s tim, razvitka hrišćanske crkvene organizacije.

Hristovi praznici. Od svih zapovednih hrišćanskih praznika samo dva imaju koren i predistoriju u Starom zavetu - Pasha i Pedesetnica. Pasha je judejski praznik koji se slavio, i danas slavi, u spomen izbavljenja izrailjskog naroda iz Egipta, a Pedesetnica ili "praznik sedmica", jer biva sedam sedmica ili u pedeseti dan posle Pashe, svetkovana je kao praznik početka žetve pšenice.



Nedelja je u slovenskom kalendaru dan kad se "ne dela". Ponedeljak je dan po nedelji, četvrtak je četvrti a petak - peti. Sve po poretku rednih brojeva, osim srede - srednjeg sedmičnog dana. Naziv za subotu kasnije je "pozajmljen" od Asiraca, zato što je kod Slovena taj dan bio "bezimen", posvećen zlom božanstvu čije se ime nije smelo ni pominjati.



Iznikao iz Pashe, najveći hrišćanski rpaznik Uskrs, koji Judeji ne priznaju, utvrđen je sa datumom i načinom svetkovanja od IV do VIII stoleća. U tom vremenu je i Pedesetnica, za razliku od judejske, izdvojena u praznik Duhova - Silazak Svetog Duha na apostole, čime je utemeljena Hristova crkva na zemlji. Od Pedesetnice je krajem IV veka izdvojeno Vaznesenje (Spasovdan) u zaseban praznik.

Ostali i veliki Hristovi ili Gospodnji praznici su nastajali u spomen važnih događaja u životu Isusa Hrista. Najranije je počela da se slavi njegova pojava - Bogojavljenje, kao praznik duhovnog krštenja. Slavljenje je začeto početkom III veka u Egiptu (215), a u IV veku je preneto u Trakiju (304) i Galiju (361).

Krstovdan (Vozdviženije Časnog i Životvornog Krsta) je prvi put proslavljen na Golgoti 335. godine.

Rođenje Hristovo (Roždestvo) počinje, po pojedinim provincijama da se slavi tek u IV i V veku. U Rimu, u kojem je dotad slavljen mnogobožački praznik boga sunca, prvi put je proslavljeno 25. decembra 354. godine, u Carigradu četvrt veka kasnije (25. decembra 379. godine), u Kapadokiji 383, u Aleksandriji 432, a u samom Jerusalimu se praznovanje nije ustalilo do sredine VI veka. Sretenje se prvi put praznuje krajem IV veka u Jerusalimu, u Vizantiji 542, a na Zapadu ni do kraja VII veka nije svuda uvedeno. Praznovanje Cveti je začeto u Jerusalimu u IV veku, odakle je rašireno VII-IX veka, a praznovanje Preobraženja je nastalo i rašireno od VI do VIII veka, dok je crkveno usaglašavanje praznovanja Velikog petka trajalo od V do XII veka. Prvi tragovi praznika Obrezanja Hristova potiču iz VIII veka, a u vezi su sa potiskivanjem paganskog svetkovanja Nove godine u Rimu.

Bogorodičini praznici. Praznovanje spomena Bogorodice nastaje relativno kasno. Prvi među njima je Roždestvo Presvete Bogorodice (Mala Gospojina), uvedeno u Vizantiji i prihvaćeno u Rimu krajem VI veka, a po zapadnoj Evropi je njegovo ustaljivanje provođeno do IX veka. Blagovesti i Uspenje (Velika Gospojina) se uvode i ustaljuju u VII stoleću, kako na Istoku tako i Zapadu. Praznik Pokrova je nastao u XII veku, dok se Vavedenje, uvedeno na Istoku u VIII veku, počinje na Zapadu praznovati tek od XIV veka.

Ostali veliki i zapovedni praznici. Praznici Svetog Jovana Rođenje i Usekovanje se slave od IV veka na Istoku, a od V veka na Zapadu, dok je svetkovanje Sabora Svetog Jovana Krstitelja ustanovljeno u VII veku. Praznovanje Sabora Svetog apostola Petra i Pavla (Petrovdan) je ustanovljeno i rašireno u IV i V veku.


Računanje godina po Hristu, započeto između osmog i desetog veka, prvi je predložio Dionisije Mali, oko 550 godine. Za njega piše da je bio Skit poreklom. Zanimljivo! U to vreme Skiti više nisu postojali na istorijskoj pozornici, poslednji odblesak ovog izčezlog naroda pojavio se u trećem veku, na Krimu, posle čega su se utopili u slovenske narode. Pominjanje da je Dionisije Mali i skitskog porekla, trebalo je, najverovatnije, da prikrije njegovu pravu etničku pripadnost.


U IV veku je nastalo praznovanje Svetog arhanđela Mihaila i Svetog prvomučenika Stefana, a u V veku Svetog Dimitrija (Mitrovdan) i Svetog Georgija (Đurđevdan). Sveti Ilija se nalazi u mesecoslovima tek VIII-IX veka. Praznovanje Svetog Konstantina i Jelene i Svetog Nikole potiče od IX veka, a od XI veka Svete Petke i Sveta Tri jerarha (1084).

Za Srpsku pravoslavnu crkvu i narod od naročitog je značaja svetkovanje Svetog Save, slovenskih prosvetitelja Svetog Ćirila i Metodija i Vidovdana. Sveti Sava je od svoje smrti (1235) slavljen kao svetitelj, praznik Svetog Ćirila i Metodija, kao Dan slovenske pismenosti, ustanovljen je 1863. godine, a Vidovdan je unet u kalendare tek 1892. godine.

Adresa popa koji jariće krštava

Dakle, ustaljivanje petnaest najvećih hrišćanskih praznika je trajalo punih dvanaest vekova (III-XIV vek), a ustaljivanje ostalih zapovednih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gledano od vremena njenog osamostaljivanja (1219), trajalo je oko sedam vekova. Same ove činjenice dovoljno objašnjavaju zašto je u običajnom životu naroda Evrope, a posebno Srba, sačuvano mnoštvo prethrišćanskih sastojaka ili što je u življenju i praznovanju, tokom minulih stoleća, stvoren vidljiv sloj obredne i religijske simbioze.

Hristijanizacija je bila dug i dobrim delom bolan proces. Privođenje hrišćanstvu je bilo ponekad dragovoljno, a ponekad nasilno. S druge strane, potiskivanje i odbacivanje stare vere je teklo nedosledno i po načinima neujednačeno - ponekad je obračun s njom bio surov, a ponekad strpljiv i kompromisan.


Slovenska mitologija, pod kojom podrazumevamo sveukupnost mitoloških predstava drevnih Slovena (Praslovena) od pradavnine do vremena njihovog kulturnog i jezičkog jedinstva, odnosno do kraja prvog tisućleća naše ere, iako fragmentarno očuvana, svedoči o razvijenosti starog slovenskog Panteona i verovanja. Do pre deset vekova je među slovenskim narodima postojala celovita i u mnogome za sve jedinstvena mitolško- religiozna osnova i predstava o svetu i životu, čuvana i razvijana od praslovenske davnine. Premda se ne može govoriti o jedinstvenom Panteonu Zapadnih i Baltičkih, Istočnih i Južnih Slovena, podudarnosti i sličnosti u njihovim razlikama su više nego očigledne. Danas su nam, između ostalih, sa više ili manje pojedinosti, poznata božanstva najvišeg stupnja i njihova uloga u obrednim, pravnim, privrednim i vojnim pojavama određenih etničkih i plemenskih zajednica - Perun, Hors, Dažbog ili Dabog, Stribog, Simargl, Mokoš, Veles, Svarog i Svarožić, Rujevit, Porevit, troglava božanstva Triglav i Trojan, sa četiri lica Porenut, svevideći Svetovid - Vid, zatim bogovi određenih godišnjih doba - Jarilo (Jarovit, Geruvit, lat.), Kupalo, Kostroma, božanstva društvenih pojava - Radogost (Radhošt), proizvodnih sila prirode - Pripegala, mladalačke razdraganosti - Lada, LJeljo, pretka zaštitnika - Čur, kao i božanstva niže ravni - sudbine i kobi (Sud, Usud; Dolja, Liho), istine i laži (Pravda, Krivda), bolesti i smrti (Nav, Morena), rađanja i života (Rod, Živa), groznice i uzrujanosti (lihoradki), ovaploćenja smrti (mari, mora), rodoslovni heroji (Kij, Šćek, Horiv) i mitski preci (Čeh, Leh, Krak), mitološka bića (Div), čudovišta zmajolike prirode, ličnosti iz predanja i priča (Baba Jaga, Baš-čelik, gorski, vodeni i morski car, šumska majka), duhovi doma (domovie) i drveća (lešie), rusalke, vile, u životinjskom obličju (medved, vuk) i brojna vanprirodna bića. Sve je to, naravno, nalazilo mesta u starom slovenskom kalendaru, a mnogo je, uz razumljive preinake, ali i bez njih, uneto i u prihvaćeni hrišćanski kalendar i smešteno uz hrišćanske praznike, pa i uz one najglavnije.

Verska netrpeljivost, iza koje su, po pravilu, pogotovu kad je reč o Slovenima, stajali drugi razlozi i pobude, donosila je ratove, pokolje, razaranja svetilišta, rušenje idola. Pravoslavna crkva je u tom pogledu bila tolerantnija, što se posebno ogleda u mudrom delovanju svetoga Save, čijim su prosvetiteljskim umećem premošćena dva nedovoljno uspela prethodna pokrštavanja Srba.

Osmanlijska najezda i njeno viševekovno zavojevanje naših krajeva unazadili su Srpsku pravoslavnu crkvu i narod je, uz oskudno i nedovoljno učeno sveštenstvo, u osnovi čuvao hrišćanska uverenja i pripadnost, uprkos raznim nedaćama i seobama koje su za posledicu imale kidanje mnogih niti i tokova narodnog života.

Isprečujući se i odolevajući Osmanlijama i islamu, Srbi su čuvali i negovali svoje tradicijsko nasleđe, nalazeći u tome potvrde svoje istorijske prošlosti, etničke svesti, verskih osobenosti i kulturne samobitnosti. U sklopu tako čuvanog nasleđa uzajamno su prožimani hrišćanski nauk i drevna predačka verovanja i običaji, iz čijih su se doticaja iznedrivali, ljupki i dirljivi u svojoj naivnoj čistoti, oplemenjeni sadržaji sa ljudskom dimenzijom života i verovanja.

Otuda Srbi praznuju Roždestvo Hristovo kao Božić, sa badnjakom i slamom, kao i mnogim očiglednim obeležjima kulta predaka, što je nesumnjivi znak očuvanosti pradavnih verovanja. Obrezanje Hristovo se u narodnoj masi i ne pominje, nego se toga dana praznuje Srpska Nova Godina. Bogojavljenje se svetkuje kao Vodokršće ili Vodica, što je takođe zaostatak iz slovenske drevnosti, Sretenje kao sretanje zime i leta, Todorova subota kao dan mitskih konjanika todoraca, Lazareva subota kao Vrbica, Vaznesenje kao Spasovdan, sa svim jasnim otiscima svetkovine starog božanstva Perunova, kao što se oni razaznaju i u praznovanju Ilindana. Sveti Vlasije je dobio atribute Velesa, boga stoke, a Sveti Đorđe prolećnog Jarila. Rođenje Sv. Jovana Preteče se živopisno slavilo kao Ivanjdan, uz očuvane ostatke letnjeg slovenskog praznika Ivana Kupala, Preobraženje kao preobražavanje prirode, i sl., a mnogi hrišćanski svetitelji su dobili više ili manje izmenjene narodske biografije. Uza sve to, sačuvana je i slava ili krsno ime kao najviši znak etničke i hrišćanske osobenosti.

Strogi teolozi Zapada, navodni verski čistunci, na osnovu ovoga su naše svetosavsko pravoslavlje označili kao "slovensko dvojeverje". Da se pod ovom optužujućom naznakom skriva prava pobuda, a iz istorije znamo kako je mračno njeno lice, vidi se iz toga što njihovom čistunstvu ni najmanje ne smeta to što su se, sa znanjem i blagoslovom Svete Stolice u Rimu i njenog verskog poglavara, dešavale i dešavaju mnoge stvari koje su ne samo nesaobrazne nego i duboko protivne osnovnim hrišćanskim zakonima i načelima.

Za neuputan i nedoličan rad srpski narod ima poslovicu koja glasi: Zaludan pop i jariće krštava, a na desetak minuta hoda od Svete Stolice i dan danas se, uz najveće hrišćanske praznike, izvodi stoka kod crkve, gde sveštenici blagosiljaju magarce, mule, koze, kao i kućne ljubimce - pse, mačke i papagaje, pa i majmune. I sad, stočna slava ili goveđa bogomolja kod Srba je "dvojeverje", a njihova rabota - čisto hrišćanstvo! Naše povorke krstonoša ili bela nedelja sa prerušenim učesnicima su paganski zaostatak, a njihove procesije i bučni karnevali i maškare, koje nastoje unovčiti kao turističke atrakcije, treba da važe kao bogougodne radnje, itd.

Primećujući duhovito da se ne može tvrditi da istorija počinje sa Novgorodom, jer je pre toga morao postojati bar jedan grad da bi Novgorod dobio nazvanje koje ima, Boris Rebinder - pokazujući ubedljivo da su "civilizovani" narodi, koji su napisali svetsku istoriju, to jest Grci, Rimljani i, u naše vreme, Nemci, uvek predstavljali Stare Slovene kao opasne zapuštene varvare, koji, po njima, nisu znali ništa drugo do da zapodevaju kavgu".

Ne ulazeći dalje u istorijsko i versko licemerje, želimo samo da naglasimo da su, na isti način kao i Srbi, i ostali evropski narodi, gradeći svoje običaje, nastojali da svoju životnu svakodnevicu obogate lepotom i značenjima koji izražavaju iskonsku ljudsku težnju da se što sadržajnije traje ispod zvezda.

Ali, i da time završimo, slovenski narodi, a poglavito Srbi među njima, učinili su to temeljnije, produhovljenije i to bogatstvo svog nasleđa očuvali celovitije.

Srpski običajni kalendar to najbolje potvrđuje.
Сачувана

Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!