Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
18.11 ч. 07.12.2019. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Сребрни цар  (Прочитано 4561 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
Сребрена
језикословац
члан
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Сребрена
Поруке: 163



« у: 04.21 ч. 21.10.2007. »

СРЕБРНИ ЦАР

Најлепша мома у Звижду, надалеко чувена са своје красоте, СМИЉАНА, јединица у оца и мајке, брала смиље у гори, па сишла с путељка и заврљала у шуми. Дуго се батргала зеленим густишем, пута не изнађе. Сноћи се већ и она заплаче у невиделици; уто спази чудесан сребрни шиб међу дрвећем. Помисли : добро ће јој доћи против шумских зверади и почне га заламати, ал' никако да га преломи ; шиб се превија баш к'о жив.Запе да га ишчупа –аоли ! – разјапи се рупчага, а у њој СРЕБРНЕ степенице; на првом басамаку човечуљак сребрне браде до паса, са СРЕБРНИМ штапом у руци. Он примири девојку речима:

«Не бој се, ја сам добри старац КУЧ, чувар блага СРЕБРНОГ ЦАРА који чу да ти плачеш у шуми, па мене посла да те доведем у СРЕБРНЕ дворе на коначиште .»

Смиљана се осмели, закорачи наниже за малишом, промине дубоке лагуме сребрни' зидова, пређе бистре речице са сребрним ћупријама. Најзад стигне до плаветњикастог језера ограђеног сребрним дрвећем. Усред те шуме-дворац Сребрног Цара.

Девојче изађе преда њ, а он, наочит младић да му пара нема: посади је за богату трпезу какву дотад не виде, повечера од сваке ђаконије кано у Цара, преспава ноћ у сребру и свили и јутром пође да се врати својима.Тад јој Цар рекне:

«Куда ћеш? Боље остани овде; буди ми ЦАРИЦА !»

Она му одговори: « Не могу поћи за те, јере су ми на памети невоље мога рода горе,те би овде у изобиљу вавек била невесела !»

На то ће њој цар: « Будиш ли ми царица, учинићу срећним људе на земљи: даћу им да копају моје сребро «.

Смиљана онда пристане и каже му: «Морам најпре да се јавим оцу и матери».

Он климне главом; старац Куч је доведе до сребрне шибљике и дометне:

«Цар обрече људима своје сребро и не каза ти да се не смеју примаћи дворцу наблизо. Приђу ли, угушиће и¬' кужним димом из лагума и потопити силном водом из језера. Е, ја ћу помоћи твојима. Како они куцну чекићем: ЧУК, ја ћу се одазвази својим именом КУЧ. Заћутим ли, нек' се узмакну -даље не смеју.»

Истом нестане и старца и сребрне удике. Девојче крене у своје село; путем закрши гранчице да би се по њима вратила цару. Стигне под планину, погледа: од насеља ни белега. Ничег до ли равне пољане. Мало у страну, нека чобанчад за стадом. Упита и' о селу, а они јој отповрате да никад не чуше за такво место, него јој покажу ћувик на ком' борави баба у црнини, крај празног гроба, можда ће она што знати.

На вису затече старицу где пали свеће на затрављеном 'умку. Пита и њу за село; она одговори:

«Дете моје, давно ли то беше! Још је мојој баби причала њена баба да је некоћ овде постојало тако село. Красила га Смиљана, девојка на гласу лепотица, што оде по смиље у планину и никад се више не врати. Отац и мати јој ископаше ову раку и палише воштанице за својега века. После насташе ратови и помори, народ се расели. Но оста обичај да најстарија жена у овом крају по'оди гроб без кости на дан кад Смиљана оста у гори.И ете, на мене дође ред.»

Девојка се каза старици да се загубила и у царске двори обрела и да се Сребрни Цар смиловао људима- даровао им несамерна блага, само им ваља утувити добро поруку старца Куча. Баба се учас загледа у девојче: оно СРЕБРНО!

Смиљана се сад врати Цару; стара сиђе међ' људе и разгласи што чу горе на гробу.Сељани се одма крену у планину; по заломљеном грању стигну до шибљичице и ту закопају будацима. Убрзо наиђу на сребро и почну га згртати..

Даномице су тако ишли за рудачом и вазда ослушкивали јек чекића: Чук и одјек Куч. Ако не би чули куч, враћали би се натраг. Једном се преваре: не чују куч а наставе копати ближе Царевом двору. У тај ма' из земље навру отрови и сви се погуше. Други, за њима, опет се примакну двору; из земље провре вода и све и' подави.

Временом људи престану вадити сребро из ове планине, али руднику и селу остаде име Кучајна по Царевом чувару Кучу.
Сачувана
Сребрена
језикословац
члан
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Сребрена
Поруке: 163



« Одговор #1 у: 19.13 ч. 21.10.2007. »

 Прича је преузета из kњиге «Легенде из наших крајева» Мирка Милојковића.
штампане  у Београду 1985.г.,у  издању Српске књижевне задруге.
Причу је аутору књиге испричао Младен Владимировић из Пожаревца.
Сачувана
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!