Да ли је читање оплеменило некога?

[mladen bogićević]

Морам да признам да сам међу онима средњих година откривао људе који су се, осим хумором, често разликовали од своје генерације и библиотеком прочитаних књига...
Али, исто тако морам да признам да никада међу млађим генерацијама - чак и до 40 година нпр - нисам срео особу чији је хумор имао корена, или било какве везе са читањем... Млађи људи који читају, а које сам сретао и срећем, обавезно су мазохистично-мистично поносни на свој хоби, неспособни за било какав вид разговора (опуштеног, смисленог, формално-логичког, занимљивог, духовитог...), и... скоро подразумевајуће - невероватно су досадни.
Испразност тих људи који читају књиге одбојнија ми је од свих других испразности које човек успева да досегне...
Посматрајући и овогодишњи Вашар књига запитао сам се поново да ли је икада књига чинила бар део од онога што јој приписујемо по навици (по навици уписаној у генима још од оних дана када су иоле писмени били сматрани малтене чаробњацима)?

напомена: спадам у оне млађе од 30 и читам...

[Lolita]

Ne bih se sasvim složila s vama, Mladene, ali u tome što pričate ima istine. Mislim da je problem u tome što je u negde u našoj novijoj istoriji, s obzirom da smo načelno spadali u slabo pismene nacije, od knjige stvoren izvestan kult, koji je (normalno) naročito uhvatio korene među onima kojima je knjiga bila manje dostupna ili pak među onima za koje je knjiga bila „čudo neviđeno“. Tako je stvoren sindrom koji je briljantno, za sva vremena, iskazao Nušić kroz Živkino naručivanje knjiga na metar. Naime, i ja se slažem (mada sam zapravo manijački čitač od vrlo malih nogu ) da količina knjiga koju je čovek pročitao, da i ne pominjem količina knjiga koju eventualno poseduje ne može nikoga oplemeniti - bilo da je ta količina izražena u komadima, metrima ili kilogramima. Da bi vas knjiga, slika, muzika ili ma šta drugo oplemenilo vi morate prethodno posedovati tu plemenitost, ili bar klicu te plemenitosti u sebi. Da i ne govorim o tome da je veoma važno i šta i kada i kako čitate, na koji način to doživljavate, i tako dalje. Puko čitanje, samo za sebe, ne mora biti presudno, naprotiv. Knjige nesumnjivo mogu čoveka učiniti obrazovanim, usmeriti razvoj njegovog intelekta, i tako dalje i tako dalje. Ali ništa ne može učiniti čoveka plemenitim ako on to nije. Ako čovek jeste plemenit, on to može biti i bez knjiga, mada je, priznajem, mnogo lepše s knjigama

A ti „čitači“ o kojima pričate su po meni, obični pozeri Uostalom, čim se čovek nečim razmeće... to deluje pomalo sumnjivo, zar ne?

[mladen bogićević]

Мислим да је још једна ствар у свему томе јако важна... Наиме, књига, тј писаца, има толико да свакако међу њима има гро људи са којима не бих разговарао дуже од десетину минута... Овде заиста мислим на добре књиге и добре писце, које ми чак и не смета да читам... Ти људи који из неког разлога имају снаге да напишу сасвим пристојне редове у својим животима потпуно су неупотребљиви уколико желите од света мало разумевања, и не за себе, већ (под)разумевања у свету уопште.
Списатеља је просто толико да успевају у литературу да пренесу односе који постоје у читавој популацији (као што су приче: сваки десети је ово... сваки стоти човек има IQ бла бла бла...). Пада ми понекад на памет да је и ово један од разлога зашто књига није ништа кориснија од било ког другог места и предмета на свету. Заправо... ово је можда нова тема...

Да ли је важније ко пише или како пише?

Шта мислите - да ли да направим нову тему овог наслова?

[Ђорђе Божовић]

Naravno da je važnije kako piše a ne ko piše... Neke ranije Šantićeve pesme potpuno su odbačene od strane književne kritike, no neke kasnije i dan-danas su popularne. Bez obzira na to što je čuveni Šantić pisao i jedne i druge.

[mladen bogićević]

Свакако да је тако, али...
Списатеља заиста има толико (мислим опет само на оне добре писце), да једноставно мало реда може да се направи, и избор сузи на прочитљиву меру, тако што бисмо сазнавали информације о животу аутора, па тек онда бирали да ли ћемо читати или не његова дела...
Наравно да не бих желео да се ово извитопери у којекаква забрањивања, прећуткивања, споредна тумачења (Селин, Ћосић, Драшковић... и сл.), али једноставно у личном избору мислим да често овај метод користим приликм избора наредног наслова, па предност дајем онима чији ми се животни пут чини симпатични(ји)м...
Широка је тема (бар у мојој глави), па заиста на основу ових пар реченица не бих желео да будем схваћен као да бих било чија дела забрањивао ил нешто на основу друштвеног, филозовског или политичког деловања...

У последње време приликом анализе људи (па и политичара, уметника и сл.) користим једноставан а прилично поуздан метод: замислим ту особу у одељенској заједници...

[Ena]

Lolita je dala dobar odgovor, čitanje svakako može da oplemeni ali ne znači da samim čitanjem neka osoba neizostavno postaje bolja u moralnom pogledu. To je stvar karaktera, kakvi smo nešto je što je dato i sklona sam da verujem da je ovaj deo ljudske psihe najmanje podložan promenama. Opet smatram da je načitanost pozitivna osobina bez obzira na to KO čita i ZAŠTO čita jer podrazumeva stvari koje su po sebi lepe i dobre: intelektualnu radoznalost, širinu ili bar potrebu za širinom, sposobnost da se oseti i vrednuje estetsko, želju za saznanjem i dubljim sagledavanjem sveta itd. Ne verujem da iko čita iz pukog snobizma, jer je bi čitanje ipak bilo isuviše zahtevno za tu osobu, hoću reći
postoje lakši i jednostavniji načini da se nečiji snobizam ispolji, i neko zaista mora da bude snob nad snobovima da sebe muči čitanjem obimnog romana koji ga ni malo ne zanima samo da bi se pohvalio društvu da ga je pročitao. Ili postoje i takvi? 

A što se tiče ovde predloženog principa odabira pisaca, ako je Vama važno kakva je ličnost pisac čije delo nameravate da pročitate, to je OK jer je to Vaša lična stvar i jedan od mogućih izbora.
Nas su opet učili u školi da strogo razdvajamo vrednost knj. dela od ličnosti, uverenja, ponašanja i postupaka njegovog autora. Dalje, oni koji iole poznaju biografije domaćih i stranih pisaca, znaju da je među njima mnogo manje "prijatnih" negoli "neprijatnih" ljudi, ali naravno to nikada nije bio razlog da njihova dela ne dobiju odgovarajuće opšte priznanje ukoliko ga zaslužuju, i ne postanu dobra preporuka za čitanje drugima.

Opet nemojte me pogrešno razumeti: ne kažem da se ne treba baviti biografijama pisaca i izvoditi neke zaključke na osnovu toga. Prvo, ovo je jako zanimljivo, često se nailazi na neverovatne diskrepancije između onoga kakav je određeni pisac u životu i ideja, moralnih stavova ili pogleda na svet koje posredno "zagovara" u svom delu. Drugo, tako se može steći bolji opšti uvid u nečije svaralaštvo. Treće, na osnovu ovog kriterijuma mogu se stvoriti lične simpatije ili antipatije prema delu nekog pisca, ukoliko smatrate da je važno KO je to delo napisao.

Evo ličnog primera. Dugo godina mi je Tomas Man bio omiljeni pisac, onda sam pročitala neku malu, u suštini beznačajnu knjižicu, u kojoj su ljudi iz njegovog neposrednog okruženja pisali o njemu kakav je bio u svakodnevnom životu. Prema tom prikazu, izgleda da je on bio narcis, previše svestan sopstvene vrednosti, zaokupljen jedino samim sobom, svojim delom, svojim zdravljem, da je na izvestan način nipodaštavao druge koji nisu bili u istoj intelektualnoj ravni s njim i sl, ukratko ne baš simpatična osoba.
Ovo saznanje nije za mene promenilo vrednost njegovih dela koja i dalje smatram vrhunskom literaturom, ali jednostavno i bez ikakvog učešća moje volje dovelo je do toga da sam se "ohladila" i to je bio kraj mog mladalačkog oduševljenja Tomasom Manom. To više, na žalost, nije bilo to, nije bilo isto.

[mladen bogićević]

Управо особине које сте навели за Томаса Мана некако ми ни најмање не сметају код писаца, нити код људи уопште... Те особине су ми сасвим симпатичне...
По тим особинама, а према критеријуму одељенске заједнице који сам помињао, Томас Ман би био један од оних дечака који забавља другаре својим оштроумним расправама са професорима, који их зачуђује својом неприлагођеношћу (нпр мајка га често дочекује испред средње школе, носи џемпере на v-изрез, има компулсивно-опсесивно уређену ператоницу...), кога се помало плаше, девојчице га често презиру јер их прозива, а он их прозива зато што би се (бар у тим млађим годинама) можда одрекао бар дела својих талената за мало њиховог друштва... Даље, судећи по тим особинама, млађани Томас би вероватно понекад имао прилике и жеље да помогне некоме и том неком би заувек било сасвим јасно да није проблем у Томасу, бар не само у њему, и да се ето дешава да понекад претерано бистри и брзи и талентовани дечак западне у одељење где нема са ким да разговара (а камо ли да пита) о свему ономе што зна, што га занима, и што види око себе... А тада... тада и све његове бесове, хирове, заједљиве или презриве коментаре посматра као вентил, као једино преостало, и да, можда се некада наљути, и да, опет ће знати да је то само зато што не може малог Томаса да прати свуда где би овај ишао...

Дакле, то ни приближно нису особине због ког неког писца не бих читао... напротив!

[mladen bogićević]

А што се тиче саме теме:
Да ли је читање оплеменило некога?...
мислим да смо је завршили са Лолитином констатацијом да мораш племенитост већ имати у себи...

Лепо рекох да почнемо нову тему! Важније ли је ко пише или како пише?

Ал како хоћете... остаћемо овде...

[Соња]

   Још мало Д. Радовића:   

Многи људи расположени су да читају књиге, али не знају како.
   Није лако читати књиге.
   Ако се наместиш тако да ти буде лепо и удобно, испадне да је боље спавати него читати.
   А ако не пронађеш добар положај, заболе те или врат или рука, увек ти нешто утрне,    читање се претвара у тежак физички рад.

Књиге не дирамо и не читамо.
   Понекад, из очајања, узмемо по неку књигу и кад се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу – то нас дотуче.
   Боље да је нисмо ни узимали.
   Не бисмо знали како је празно и пусто живети без књига.

Треба бити подозрив према свима који још увек купују и читају књиге.
   То би могли бити они који не верују новинама, радију и телевизији.

Књиге читају само они који су – или мали, или стари, или гладни, или усамљени, или болесни.
   Нико нормалан не чита књиге.

Неке лепе и паметне књиге обавезују нас на верност.
   Пошто их прочитамо, дуго их после не варамо са неким другим лепим књигама.


 
  А оно за нову тему... Може.

[glasna]

Mislim da čitanje oplemenjuje pod uslovom da čovek čita bez predrasuda, da čita " i dobre i loše pisce kako bi naučio da razlikuje dobre od loših", ali i shvatio da u jevtinom stripu može biti zrnce mudrosti kao i u nekom od Platonovih dijaloga.  Takođe tu je i ona večna istina: " Nisu opasne mnoge knjige.  Opasna je samo jedna. "

[Madiuxa]

Čitanje svakako pomaže čoveku da uveća svoje duhovno bogatstvo, međutim, mislim da nije presudno, jer na ovom svetu ima i oduvek je bilo mudrih i duhom bogatih ljudi a koji su bili polupismeni ili skroz nepismeni... Jeste da su ređi od onih nepismenih i tupavih, ali ih ipak ima...

[glasna]

Čitalac može da oplemeni svoju ličnost tako što će se identifikovati sa književnim junakom, pa čak i piscrm jednako kao i sa bilo kojim virtuelnim likom ukoliko, naravno, u tom liku uoči nešto lepo i plemenito, međutim ako u tim likovima vidimo samo ružno i loše, možda ne treba da zaboravimo da je: čovek čoveku ogledalo, zatim da je lepota u oku posmatrača, ali i da nije uvek ogledalo krivo ako je lice ružno!

[Madiuxa]

Ако су ликови зли, није добро да се читалац поистовећује, рекла бих ја... Нпр. Свакако није добро поистоветити се с Доријаном Грејем, али то не значи да је та књига некорисна и без поуке...

Исто тако, не видим шта има лоше видети у једном лику само зло, ако је тај лик створен с таквом намером. Пример је опет Доријан Греј. Ја не видим ништа лепо у том лику, међутим у причи о њему видим много тога поучног и лепог. На крају крајева, и само читање и схватање прочитаног зависи од отворености особе која чита, спремности да прихвати различитост, схватања те особе и сл, што (моје лично мишљење, не значи да сам у праву) ипак своје корене вуче у домаћем (кућном, породичном) васпитању. Ако неког у кући науче расизму, хомофобији, да мушкарци не плачу а да је женама место само и искључиво у кухињи и да је њен задатак да слуша мужа, онда ће та особа многе књиге схватити на сасвим погрешан начин, а у складу са идеологијом која му је укоцкастила главу.

[Ђорђе Божовић]

Zato je kritički pristup svemu uvek najbolji prvi pristup.

Malo ko bi se poistovetio s Kamijevim Mersoom („Strancem“), ali kada se pogledaju njegove osobine, to su one sasvim banalne ljudske i realne osobine svih nas, iako mi uglavnom imamo i drugih osobina i pogleda na svet a Merso se zadržava na tima najgeneralnijim i najprimitivnijim ljudskim osobinama. No, opet je upravo on — Čovek, više od svih nas, jer on upravo te naše najljudskije osobine stavlja u prvi plan, premda ga mnogi čitalac zbog toga prezire i ne shvata. Iako Mersoove akcije izostaju: on ništa ne preduzima i ne trudi se ni za što (dakle, antipod onome Sizifu o kome je Kami potom napisao esej), njegova je psihologija ipak veoma psihologija svih nas u našoj najogoljenijoj ljudskosti, ma koliko taj njegov nihilizam i flegmatičnost delovali odbojno i onemogućavali nas da se poistovetimo s njim.

[Jovana_NS]

Да ли је важније ко пише или како пише?

ОТВОРИ ОВУ ТЕМУ...

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Српска књижевност (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Да ли је читање оплеменило некога?