О "митолошком слоју" у српској епској поезији писао је својевремено Веселин Чајкановић, а о истој теми, говори и интересантан текст
Драгана Јацановића на "Растку".
Ово што следи је једно врло занимљиво тумачење илити анализа песме "Женидба Милића Барјактара", Романе Радуловић, са митолошког становишта. Фасцинантно је шта све може да се сагледа у најстаријим слојевима којима је проткана скоро сва епска поезија, а што се не да приметити неким површним читањем. Површним или незналачким, а опет, не можемо ни кривити данашње и неке мало старије генерације што не знају, јер им нико о томе није ни говорио нити их томе учио. Кроз редовно школовање у нашем образовном систему о овоме, колоико ја знам, нећете научити ништа, па бих ја сву кривицу за поменуто незнање, свалио на образовни систем, односно на политике, режиме и власти кроз историју које су и креирале такве образовне системе.
Ево прво песма "Женидба Милића Барјактара", а потом и кратка аналаиза. Све је ископирано и пренесено са сајта:
http://www.starisloveni.com/MilicBarjaktar.htmlЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА
Мили Боже, чуда великога!
Кад се жени Милић барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
Према себе не нађе ђевојке:
Главит јунак свакој ману нађе;
Женидбе се проћи хотијаше;
Но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
Поранио Милић барјактаре
На јутрење Миљешевци цркви,
Пред црквом га намјера намјери
На јунака војводу Малету
Од бијела Колашина града,
Па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић-барјактаре!
Ти обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
А по ћуди не нађе ђевојке,
Но ти хоћу једно чудо казат’:
Ено за те љепоте ђевојке
У Загорју украј мора сиња,
У онога Вида Маричића;
Чудо људи за ђевојку кажу:
Танка струка, а висока стаса,
Коса јој је кита ибришима,
Очи су јој два драга камена,
Обрвице с мора пијавице,
Сред образа румена ружица,
Зуби су јој два низа бисера,
Уста су јој кутија шећера;
Кад говори ка’ да голуб гуче,
Кад се смије ка’ да бисер сије,
Кад погледа, како соко сиви,
Кад се шеће као пауница;
Побратиме, сва ти је гиздава,
Далеко јој, веле, друге није.
А Виде је красан пријатељу,
Према тебе, према дома твога;
Сва је слика, мио побратиме!
А и Виду није за те криво,
Без ријечи даће ти ђевојку;
Нит’ је проси ни јабуке даји,
Већ ти купи кићене сватове,
Пак ти иди Виду по ђевојку.“
Томе Милић одмах каил био,
Па из цркве оде двору своме,
Те он купи кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи и Котару равну;
Све јунаке младе нежењене,
Добре коње прије нејахане:
Кума куми Јанковић-Стојана,
Старосвати Пивљанина Баја,
А ђевери Мандушића Вука.
Кад је Милић свате сакупио,
Диже свате, оде по ђевојку.
Кад су били прем’ Видову двору,
На пенџер се Виде наслонио,
Па кад виђе кићене сватове,
Сам је собом Виде говорио:
„Мили Боже, лијепијех свата!
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“
У ријечи, коју бесједио,
Пред дворе му свати дојездише,
Ђувегија ријеч прихватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу!
Моји свати са Херцеговине,
Потегли смо на бога и срећу
А по твоју шћеру Љепосаву.“
То је Виду врло мило било,
Па подвикну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, отварајте врата:
Сватовима коње приватите,
Водите их у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.“
Господара слуге послушаше,
Отворише на авлији врата,
Под гостима коње приватише,
Коње воде у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.
Пошту чини Виде Маричићу,
Части свате три бијела дана,
Док наврши, што је коме драго;
Кад четврто јутро освануло,
Два су брата сестру изводила,
Ја каква је цура Љепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господског лица и ођела;
Сви сватови ником поникоше,
И у црну земqу погледаше,
Ја од чуда лијепе ђевојке.
Но говори цури ђувегија:
„Ој пунице, ђевојачка мајко!
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?“
Заплака се ђевојачка мајка,
А кроз сузе тужно говорила:
„Мио зете, Милић-барјактаре!
Нити сам је од злата салила,
Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао:
Девет сам их такијех имала,
Осам их је удомила мајка,
Ниједне их није походила,
Јер су јадне рода урокљива,
На путу их устријели стр’јела.“
Кроз плач зета пуница дарива,
Дарива га злаћеном кошуљом.
Ал’ да видиш и чуда и фале!
Каква дара тасте зету даје:
Гиздава му поклонио вранца,
Врана коња, брате, без биљеге.
А на врану чултан до кољена:
Чисти скерлет златом извезени,
Златне ките бију по копитим’;
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир-седло сребром оковано,
На облучју камен сија драги,
О облучју господско оружје:
С једне стране сабља окована,
С друге стране шестопер позлаћен;
Зауздан је уздом позлаћеном;
Њиме зета свога дариваше.
Најбољи му пешкеш шуре дају,
(Најбољи је, најжешћијех јада!),
Своју секу шуре зету дају,
Баш сестрицу цуру Љепосаву.
А каад Милић дара приватио,
Коња јаше, коњ му поиграва,
А звекеће сабља о бедрици,
А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје:
Није шала онака ђевојка!
Није шала онаки дарови!
Подиже се кита и сватови,
Развише се свилени барјаци,
Засвираше свирке свакојаке,
Ударише јасни таламбаси,
Зачуше се сватске даворије,
Стаде бакат сурих бедевија,
Отидоше с Богом путовати.
Кад су били гором путујући,
Стиже урок на коњу ђевојку,
Па говори до себе ђеверу:
„О ђевере, Мандушићу Вуче!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити,
Ал’ нагони мука на невољу:
Кажи куму, кажи старом свату,
Нек уставе суре бедевије,
Нек угасе свирке и поп’јевке,
Уз јелике прислоне барјаке,
Нек ме скину са добра коњица,
Нек ме спусте на зелену траву;
Љуто ме је забољела глава,
Јарко ми је омрзнуло сунце,
А црна ми земља омиљела,
Бог би дао, те би добро било!“
Цвили, пишти ђевер до ђевојке:
„Стани куме, стани стари свате!
Стани, побро, Милић Барјактаре!
Уставите свирке свеколике,
Угасите сватске даворије,
Уз јелике прислон’те барјаке,
Да скинемо са коња ђевојку;
Љуто тужи моја мила снаша,
Љуто ју је забољела глава,
Јарко јој је омрзнуло сунце,
А црна јој земља омиљела,
Бог би дао да би добро било!“
Тад стадоше кићени сватови,
Уставише свирке и поп’јевке,
Ђевер скиде са коња ђевојку,
Па је спусти на зелену траву,
Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић-барјактаре;
Ђувегија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом!“
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише лијепу ђевојку
Откуда се јасно сунце рађа;
Посуше је грошим’ и дукатим’;
Чело глве воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадише ружу с обје стране:
Ко ј’ уморан, нека се одмара;
Ко је млађан, нек се кити цв’јећем;
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
Начини ми заручници лада;
Кукавицо, рано је не буди,
Нека с миром у земљи почива!“
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићни сватови!
Хајте, браћо, да ми путујемо,
Хајде сваки, како који може,
А ја идем, како коњиц може
Мојој старој на муштулук мајци.“
Дигоше се Богом путовати,
Сваки иде, како који може.
Милић оде, како коњиц може.
Далеко га угледала мајка,
Мало ближе преда њ ишетала,
Коња грли, а Милића љуби:
„Чедо моје, Милић-барјактаре!
Ђе су свати, ђе ти је ђевојка?
Водиш ли ми замјеницу, сине,
Која ће ме јутром зам’јенити,
Двор помести, воде донијети,
Поређати господске столове?“
Ал’ бесједи Милић барјактаре:
„О старице, моја мила мајко!
Иду свати, не воде ђевојке:
Остала је твоја замјеница
Ни код мога ни код свога двора,
Ни код моје ни код своје мајке,
До у гори под јелом зеленом!
Но старице, моја слатка мајко!
Брзо трчи двору бијеломе,
Па ми стери мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку,
Јер ти дуго боловати нећу.“
Проли сузе Милићева мајка,
Поврати се двору кукајући,
Брже стере мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку.
Кака дође Милић барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док се спусти, он душу испусти.
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с’ Милић мртав належао;
Кад то вид’ли кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву пјесму запјеваше;
Сабљама му сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Сахранише Милић-барјактара
Куда јарко смирује се сунце.
Оста јадна саморана мајка,
Она кука како кукавица,
А преврће како ластавица;
Она иде своме винограду,
Косу реже, па виноград веже,
Сузе лије, чокоће зал’јева,
Винограду тихо проговара:
„Винограде, мили рукосаде!
Ко је тебе мене засадио,
Никада те веће брати неће!“
Када буде на заходу сунце,
Тад’ излази Милићева мајка,
па говори, а за сунцем гледа:
„Благо мене и до Бога мога!
Благо мене, ето сина мога!
Ето г’ мајци, ђе из лова иде,
Носи мајци лова свакојака!“
Не би сина, ни од сина гласа.
Када буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара:
„Благо мене, ето ми снашице!
Иде с воде, носи воде ладне,
Хоће мене стару зам’јенити.“
Ни би снахе, ни од снахе гласа,
Веће мајка кука од жалости,
Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.
Женидба Милића Барјактара
Додатно поткрепљење овом сазнању јесте балада „Женидба Милића барјактара“. Иако се у песми у каталогу сватова појављују познати јунаци из 17. века, сам главни јунак није историјски позната личност, а место радње је смештено на широком подручју. Покушај женидбе „главитог јунака“ Милића барјактара девојком која је својом лепотом равна чуду завршава се трагично, смрћу несуђених младенаца.
Пажљивим ишчитавањем могу се и у овој песми открити трагови старијег, митског значења. Тада се може закључити да је према својим атрибутима Милић барјактар персонификација сунца. Тражећи девојку, „он обиђе земљу и градове / од истока паке до запада“. По коначно пронађену изабраницу Милић креће изјутра, а кући се враћа увече. После смрти сахрањују га „куда јарко смирује се сунце“. Насупрот њему, девојка је у овој песми персонификација зоре. И она се својим атрибутима повезује са светлошћу, али са светлошћу која се пробија кроз препреку:
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле.
Распитујући се за порекло њене чудесне лепоте Милић је везује за светлосне елементе:
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
И судбина младенаца у песми повезана је са природним силама које они оличавају. Зора претходи појављивању сунца и самим тим она престаје (умире) када се сунце појави. Због тога што сунце и зора никад не могу да деле небо, ни Милић барјактар и његова невеста не могу заједно да стигну до његовог двора. Пошто се, за разлику од сунца које прелази читав небески свод и нестаје на западу, зора повезује само за источно небо, девојку сватови сахрањују „откуда се јасно сунце рађа“. Потврда овог везивања Милића и Љепосаве за западно и источно небо налази се и у туговање Милићеве мајке, која у залазећем сунцу препознаје сина, а у излазећем жељену а недочекану снаху.
Сватови се у песми могу поистоветити са звездама. У зору су звезде још видљиве на небу, а када се роди сунце, оне нестају и појављују се поново тек када сунце зађе. Милић барјактар растаје се са својим сватовима чим девојка умре и буде сахрањена. Након тога, он даље кући путује сам. Сватови се у Милићевом двору појављују тек наком његове смрти.
Митско се може препознати и у лику девојчиног оца, Вида Маричића. У његовом имену могу се тражити сећања на старо словенско божанство, а он се својим атрибутима везује за хтонски свет, будући да зету поклања, „врана коња, брате, без биљеге“ и „бојно седло од шимшир дрвета“.
Поред осталог, у песми је јасно видљиво и присуство старих веровања и обичаја. Најистакнутије је веровање у урок и урокљивост. Све што је претерано, што се издвојило својим квалитетима од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, подложно је уроку, па је тако и Милићева невеста „рода урокљива“. Водећи девојку, сватови праве буку и грају не би ли растерали демоне, будући да је девојка њиховом утицају најизложенија на преласку са старог на ново огњиште, када више није под окриљем заштитника своје старе породице, а још није ступила под окриље заштитника нове. Ипак урок, чије је дејство приказано као судбинско и неминовно, стиже девојку, и то у гори. Гора је прихваћена као хтонско место, место превласти демона и зато они управо успевају да нападну девојку.
Ако се прати кодекс који налажу народна веровања, онда је и Милић својим поступцима допринео трагичном исходу. Као што његова невеста својом чудесном (неземаљском) лепотом ремети равнотежу, тако се он својим понашањем огрешио о правила и радње које треба извршити приликом женидбе, која се сматра једним од кључних прелазних тренутака у животу појединца и тиме се по значају изједначава са рођењем и смрћу. Он одмах скупља сватове и полази по девојку, прескачући просидбу и прстеновање. Тиме се огрешио о обичаје, издигао се изнад онога што колективно мишљење сматра пожељним и исправним, починио је неку врсту хибриса и мора због тога да буде кажњен.
Романа Радуловић
http://www.starisloveni.com/MilicBarjaktar.html
