Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
01.11 ч. 19.08.2019. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Narodne pesme i igre iz vlasotinačkog kraja  (Прочитано 18566 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
Miroslav Mladenovic nasta
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Организација:
Osnovna skola
Име и презиме:
Miroslav Mladenovic
Поруке: 57


« у: 17.12 ч. 11.11.2007. »

PESME I IGRE LAZARICA IZ VLASOTINAČKOG KRAJA
Znalo se od pamtiveka: svakog proleća, obično tokom aprila, kada  se pojavi maslačak, ozeleni zdravac, razgoropadi se dren i pojave pupoljci vrbe-dvadana  o Lazarevoj suboti, od ranoj jutra do večeri, traje lazarički obred-pesme i igra okićenih seoskih devojaka: Lazarica. Povorka lazarica sačinjava šest devojaka: na čelu dva „lazara“-a za njima dve „prednjice“ i na kraju dve „zadnjice“(šetači). Lazarice po selima počinju da idu u petak ujutru, pre sunčevog izlaska. Grupa konači i priprema se u kući  Lazarevoj. Pred jutarnji polazak, devojke Lazarice oblače starinsku nošnju: dugu vezanu košulju,  starinsku suknju zvanu „vuta“(okolina Crne Trave i Surdulice)-a u brdsko planinskom delu vlasotinačkog kraja takozvanu „vutaru-zelenku“ izatkana na razboju, šareni vuneni pojas, jelek, vunene čarape, opanke(šumadinski ili svinjski-pleteni od štavene svinjske kože i to ručno), a na glavi vezanu crvenu „resavu šamiju“(a nošena je i žućkaste boje-zatvorene boje sa šarama). „Muški“ lazari umesto  vute(vutare) nose „pervaz“, a umesto šamije nose šešire, ispletene od  pšenične slame i okićene obojenim kokošijem perjem. Preko leđa ogrnu žutu maramu Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama a oko vrata nose ogrlice od manistri i od srebrnih novaca.  Na jelecima i na pojasu nose „kitke“ od manistri u obliku krugova i trouglova a preko ramena i u ruci nose ćosteke.
Iz kuće kuće lazareve majke polazi se rano, pre svitanja. Ide se u povorci, ćuteći-prilazi se najbližem izvoru vode oko koga se povorka raspoređuje u polukrug. Najpre jutarnje umivanje, a potom pesma izvoru vode:
„Dobro jutro, stud’na vodo
Puče zvezda na nebo
toj ne beše zvezdica
toj mi lazar na vodu.“
Putevi, zatim obično vode poljem ili  šumom. prolazeći  šumom, lazarice usput pevaju šumi-od koje pesmom traže da oblista i raširi grane. Kad prolaze poljem, lazarice uz okretne igre , šalu i pesmu trče i poskakuju-što tako to dobija vid razuzdanosti i orgijazma što treba da utiče na buđenje prirode i plodnosti.
Na putu do domaćinove kuće hoda se po opisanom hijerarhiskom poretku. Mlađe lazarice izvode šetalačke igre praćene pesmom prednjica:
„Igraj, šetaj, naš lazare,
naigraj se, našetaj se,
nanosaj se muška ruba,
muška ruba, mor dolamče,
mor dolamče, visok kapče“.
Pred kuću domaćina dolazi se sa pesmom:
“Dobro jutro, ravni dvorovi
Što su ravni i široki,
što su rano izmeteni,
što su lepo ogradeni.
da Bog dobro, bre, lazari“!
Domaćica, potom, otvara kućna vrata i s praga kuće rasejava pšenicu. Lazarice odgovaraju pesmom:
„Rodilo se, porodilo,
tegom zemlju natežalo:
od dva klasta-šinik žita,
od dva grozda-vedro vina;
na volovi dodijalo,
 na orači dosadilo,
i ambari nadvisilo“.
Zatim se, uz igru, peva po zahtevu domaćice, ali uvek, najpre novorođenoj deci, potom domaćinu kuće i redom, ostalim članovima kućnog domaćinstva. posle završene igre i pesme, najstariji lazar „celiva“ ruku domaćici u znak otpozdrava i zahvalnosti za primljen poklon-„želežno parče“ (metalni novac simbolične vrednosti). pri odlasku iz domaćinovog dvorišta sledi pesma:
„Ostan’ s Bogom, ravni dvori!
Ajd’ s zdravlje, bre lazari!“
Na putu do prve komšijine kuće obično se pevaČ
“Iznikla mi perunika,
među trle i košare;
među trle ovčarove
i košare Stojanove“.
Ukoliko put do naredne kuće vodi preko njiva, livada, potoka, šuma, sledi pesma-trava raste, njivi da plodno rodi i „lisnoj“ gori da se razvija:
„Dig’ se, dig’ se, lisna goro!
Dosta beše crna, tamna,
ajde, veće, razvij se!
Širi grane na široko,
puštaj lastar na visoko,
da prominev lazarice
da pronesev muška ruba,
muška ruba, mor dolamče,
mor dolamče, visok’ kapče“.
Ili:
„Sitan kamen do kamena,
zelen zdravac do kolena.
Pratiše me da ga berem,
na d’n na noć po pečica,
za nedelju cela čoba“.
Ako je kraj puta kruška, jabuka ili neko drugo „rodno“ drvo, čuće se pesma:
„Ovoj drvo rodno,
od roda se salomilo...“
April je mesec, prolećnog oranja i orača je na sve strane. Dakako, ne sme da se zaboravi ni orač, a ni „njivica bogatnica“:
 „Orač ore ravno polje,
volovi mu dva jelena,
ralo mu je čudno drvo,
a jer’m mu od trstiku““.
Ako je njiva uzorana i žito posejano:
„Rodilo se prerodilo,
tegom zemlju natežalo“.
A, ako je njiva još neuzorana:
„Oj, njivice, bogatnice
ni orana, ni kopana.
Što ne orev ergenite,
što ne kopav devojkite?“
Livadi kraj puta, poruka pesmom:
„Livadice, zelenice,
ni metena ni trebena.
Što ne metev deevojkete,
što ne treebev ergenite?“
Tu je i nezaobilazni ovčar kraj stada „od iljada“. Mlad je ovčar, stado brojno i puno jaganjaca. Pa,  kako bez pesme:
“Zablejaše, zagrmeše
do tri stada bele belke...“
Prilazi se opet domaćinovij kući. Ali u toj kući je „devojče“ stasalo za udaju. neko ga tajno voli i samo što ga nije zaprosio. Golub li je, „ergenče“ li je, tek-neprestano gučeČ
“Golub guče na jabuče!
Pitajte ga zašto guče:
da li guče za jabuče,
ili guče za devojče,
za devojče seljanče.“
Ali, to nije bilo koje devojče-to je „t’nko Stanče“. E bašza njim, htelo se to ili ne-mora da se „pukne“:
„Mori, Stano, t’nka Stano,
što si t’nka i visoka,
što si bela i  crvena,
ćemerite popucaše,
ergenite popucaše.“
Ali, ako je u toj kući „ludo neženeno“, raspasano i raspojasano, valja ga opomenuti da je vreme za „namignuvanje“:
„Sedi ludi nasred drumje,
basred drumje, na razdrumje.
U ruke mu čaša vina;
na braća si nazdravuje,
na devojke namiguje.“
A tamo, gde je t’nko Stanče već od onogproleća „bir nevesta“, a „ludo mlado“ nije više  ni „ludo“, a ni tako mlado već „Gruja delija“, onda je tu i „milo ćere“ ili „milo sine“, pa, pred tom kućom, pre svih drugih, čuće se ova pesma:
„Rascveta se karaviljče;
toj ne bilo karaviljče,
već na majku milo sine.“
I tako redom-kraj svake kuće, dvora, preko polja, njiva i potoka. da sve4 buja, da sve rodi i plodi. da žita bude, trave, šume, dece, jaganjaca. da se ženi i udaje mlado i neženjeno. da zdravlja i sreće bude. U svakom domu.
Pa kad su sve želje iskazane i sve pesme ispevane, dođe i vreme rastanka uz pesmu i igru lazarica –u parilskoj noći pod mesečinom, sočnom i verdrom devojačkom pesmom:
„Što je jasno, što je krasno!
Što su konji za igranje,
što su mome za vodenje.

Ne večeraj, domaćine!
Još je rano za večeru,
Još lazati nisu prošli.

Igraj, šetaj, naš lazare,
naigraj se, našetaj se!“
REFERENCE: „LAZARICE“ ZAPISI IZ SURDULICE U PČINJI TOMISLAVA MILKOVIĆA, BEOGRAD, 1997.godine
/nastavak/



Zapisi o lazaricama u Gornjem Povlasinju:

-Selo Svođe: Baba Ljuba Anđelković (rodom iz Aleksina) priča-Bila sam devet godina u lazaricama, a devojka sam iz sela Aleksine, a udata u selo Svođe. Imam 85. godina. Išla sam u lazarice od  svoje 17 do 25 godina. Deda Milivoje Anđelković je bio 5 godina „Vođa“ lazarica i to od 1915 do 1925 godine, a vođa ih je branio od pseta i od napada sa strane. Njih 6 devojke su pevale, a vođa je skupljao bakšiš: 2-3 jaja za jednu pesmu, po jedan groš za pesmu. Sa lazaricama deda Milivoje išao u: Svođe., Aleksine, Mezgraju, malo i Veliko Bonjince. Lazarice su pevale od lazarički petak do raspeti petak-u aprilu mesecu (jedna nedelja) -a kraljice (trojnička nedelja) od Spasovdan do trojicu-juna meseca. Deda Milivoje je vodio i Kraljice. Lazarice se predhodno skupe kod vođu i uče pesmicu da pevaju, a pojanje je brzo. Nosile su ogrlicu-zlatnu.
Лазарице (Svodja i okolnih sela)
У времену од Лазаричког петка до Распетог петка (недеља дана), група од 6-7 девојака - некада и 5 девојака - ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом улазиле у авлију. Вођа први напред улази, а у дворишту их дочекује домаћица са одобрењем за песму. Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену вођа групе са домаћином пије ракију. Вођа је скупљао бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом у току лета враћала услуга у жетви или окопавању кромпира. Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора где је девојкама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача. Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после Другог светског рата када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицима, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.
Свођанске лазарице су ишле по селима: Свође, Алексине, Мезграја, Мало и Велико Боњинце. Девојке су као лазарице су певале од Лазарачког петка до Распетог петка (једна недеља), а као краљице (током тројничке недеље) од Спасовдана до Тројице – у месецу јун.
Лазаричка ношња: на глави самија, опасане вутаром (памучна), са јелечићима од памука: има са дуплом алаџом. По казивањима старијих људи, лазарице су биле и у времену око 1897. године. Окитене златним огрлицама, лазарице су запевале кад су ulazile у двориште (авлију), док је вођа добиjaо кафу и ракију.
“Ова кућа богата
са деца мушка
са 200 овце сас јагањци
са 20 козе и јарићи”
(по две и две певају, а две шетају)
“Ова кућа богата
1000 оваца са шарени јагањци
орач оре равно поље
два волова два ергена”.

По Милунки Анђелковић(68.god.), која је била у лазарицама од 1925. до 1934. године, певале су се и следеће песме:
За ловце се певало:

“Мори млада буковице
куде ти је млади бујко
млади бујко у совиље
у совиље код терзије
да ми кроји антерије
и подл’ги бојелеци
нела’з, нела’з бујковице
кад је Бујко у совију
сто ће пушка на чивију”.
За младе невесте и момке се певало:
“Два се млади огледују
у шарено огледало
чије лице поубаво
дал момачко ил невестињино
момачко лице поубаво
невеста се наљутила
па се дигне у Београд
да јој купи бел помад
да лице избарабе
да се невеста
више нељути.”
Мушкој деци се певало:
“Изникал струк гороцвет
у мајкини равни двори
није мајке струк гороцвет
него је мајке мили синко
мајка му приђе
дал да га пољуби
дал да га пробуди
несвидело јој се да да га пробуди
већ га само пољуби”.

Njihova  nošnja je bila: na glavi šamija, opasane vutarom(pamučnom), sa elečićima od pamuka(ima sa duplom aladžom i prostom aladžom). lazarice su bile i za vreme 1897. godine, kad je bio deda Milivoje Anđelković rođen-pričali mu stariji ljudi.
Vođa je vodio 6 -7 devojaka u lazarice,a na Veligden(Uskrs) mu se nosi kolač, a on plati kolo te mi igramo u kolo, aleti mu žnjemo njive, a on sprema doma ručak-kaže baba Milunka Anđelković iz  Svođa.
Zapis 1976. godine selo Svođe
Kazivači:Milivoje Anđelković (80.g), LJuba Anđelković(85.g), Milunka Anđelković(68.g)
Selo Dejan(Donji Dejan i Gornji Dejan):-Baba Milunka(rođena 1925.g) iz Baru(Čukar)-Donji Dejan, udata iz Đorđibžne (Gornji Dejan)-dok je čuvala ovce, ispričala nam je kko je išla u lazarice. -U lazarice smo pojale: na ovce, na ljudi, na goveda, na momčetija, na kuću, na devojke, na mladoženju, na vojnika. Nosile smo vutare-vunene i od pamuk, kombizon beli od platno, vutarke su bile u crnočbelo, a preko se nosila rekla ( u vidu košuljice-današnja bluza) a preko kostim(džemper) prten ili od vune. košulje su nam bile dugačke sve do kolena, čarape vunene, opanci svinjski-a kasnije pirotski. U lazarice smo išle 6 devojaka:Ruža iz Dejan (živi u Vlasotince), Stankova ćerka verica iz Suknarevo, Zagorka Vukadinova (u Boljare), Stamenka Stojanova sestra iz Dulan-G.Dejan(u Boljare), Milunka iz Đorđine-Velikina ćerka(u Baru-Donji Dejan)-a šeste se baba Milunka ne seća. Nisu imale vođu grupe. kaže da su odbornici u selo određivali u prvi rat-a posle toga je samo jedena grupa iz sela išla u lazarice.- Kad smo i išle za vreme okupacije(Drugi svetski rat:1941-1945.g) bugara, čim ih vidimo-mi begamo, pa ni nedavaju da pojemo-kazala je baba Milunka. Išle su u okolna sela  te su pevale lazaričke pesme. Baba Milunka kaže da su i u  selo Donji Dejan i  selo Kruševicu, kao i u mahalu Predanča(selo Gornji Dejan)  postojale  lazarice-pojala je i tvoja majka Marica, na kraju priče o lazaricama rekala nam je baba milunka i viče nije mogla da priča zbog čuvanja  stoke.
„PROBLEJALA BELA BECA
problejala Bela Beca,
među struke ovčareve.
Što mi blejiš Bela Beco?
dal si gladna, el si žedna,
el po tolko nekrmena?
Misam gladna, nisam žedna,
ni po tolko nekrmena,
no si blajem za ovčara.
dokle beše mlad, neženjet
on me pase pored reke.
kad se mladi oženio,
on me pase pored sela.
pa me poji na jezera,
kude guske vodu piju,
a neveste lice miju.“
 Zapis 1978.godine
-Mahala Predanča( selo Gornji Dejan):-Marica (devojačko Stojanović-Predanča, rođena 1925.godine) Mladenović je između dva svetska rata bila u lazaricama. Bile su  šest devojke iz sela: Marica Ljubina(udata u Predanču), Rada Pejkina(udata u Predanču), Nikolka(u G.Dejan) Milanova, Perka( u Javorje) Miloradova i još dve iz susednog sela su bile povremene, a vođa im je bio Milorad Đorđević iz Predanču. kao lazarice su mahom pevale po selima crnotravskog kraja: Bistricu, Kozilo, Nlačište, Dobro Polje, Ruplje.-Marica kaže da su Miloradu kao vođi morale da okopavaju leti krompir, što ih je vodio u lazarice. U lazaricama su im davali za pevanje: jaja, novac i mnoge stvari-žto su sve delili sa vođom i devojkama koje su činile grupu-lazarice.
„DVA SE MLADI OGLEĐUJU
Dva se mladi ogleđuju,
u šareno ogledalo,
čije lice pojubavo.
Nevestica se rasrdila, a on njojzi odgovara:
„ćuti, ćuti nevestice,
ću da idem u Soviju
da ti kupim bembeliju.
da izbeliš lice tvoje,
pa da bude kao moje.
  x
ORAČ ORE RAVNO POLJE
Orač ore ravno polje.
volovi mu dva jelena,
dva ergena.
ralo mu je čudno drvo dovinovo,
a prut mu je struk bosiljak.
Brana mu je sitno mreže,
da zamreže ravno polje,
Pa se žit prerodilo,
ambari je prelivalo.
da je gazde domilelo.“
Zapis 1978.g


-Selo Kruševica:- U selo Kruševica su bile lazarice i kraljice. baba Julka Lepojević(rođena 1900.godine)  je pričala da je bila u lazaricama i da su bile lazarice, joškada je bila dete.Takođe i  Olga (devojačko Stoiljković iz Kruševicu-udata u Kruševicu) Lepojević (rođena 1923.godine) je bila i u kraljicama i u lazaricama između dva svetska rata, pa o tome sa ostalim njenim drugaricama su u selima kruševica-direkno ili preko svojih ucenika načinjeni zapisi pesama koje su pevane u lazaricama i kraljicama u ovome kraju.
„Z A ĐACI
Oj ubava mala moma
učitelj mi selo minu
traži đaci za učenje
vosok čardak za sedenje
oj đače samouče
samo uči, samo piše
učitelja ne pituje,
učitelj mu ne kazuje.
 x
ZA VOJNICI
Oj ubava mala momo
sviri trubu na granicu,
zbirajte se svi vojnici
da gledamo da zgledamo
čija vojska najgolema
dal pešačka, il konjačka,
konjačka je nakgolema
i ona je  pobedila.“
 Zapis 1980. godine selo Kruševica

                                             


Detetu:

PESMA ZA MUŠKO DETE
Iznikal mi struk gorocvet
u majkini ravni dvori
nije majke struk gorocvet
nego je majke mili sinko
majka priđe pa pogleda
dal da ga poljubi
dal da ga probudi
nesvidelo joj se da ga budi
već ga samo poljubi. Kazivač: Milunka Anđelković 68.g(pevala od 1925-1934.g) Zabeležio Miroslav mladenović

LAZARICE-DEČACIMA
Golubence vodu pilo
kude pilo tuj zaspalo
zatekla ga mala moma
tekla doma te kazala
lele male, mila male
kakvo čudo vido
golubence vodu pilo
kude pilo tuj zaspalo.
Kazivač: Mileva Stepanović(devojka iz Pržonje-66.godina) Zapis iz sela Pržonje
Zabeležio Miroslav Mladenović

DETETU :
(Iznikl mi struk bosiljak-lirtske pesme , izdavač list „Vlasina“ Vlasotince 2000.godine)

Golubence vodu pije

Golubence vodu pije,
na sred reke, na rastoke.
Spazila ga mlada moma,
Trči doma, pa kazala:
„Lele, mame, milo mame,
Kakvo čudo ja pa vido:
Golubence vodu pije
Nasred reke, na rastoke.“
 
Sedi dete pred kuću

Sedi dete pred kuću,
U šarene pelene,
Pa si grize jabuke,
Uapa se za ruku,
„Lele, lele, ručice,
Devojačka dušice.“
april 2007.g Vlasotince Miroslav Mladenovic lokalni etnolog



Сачувана
Miroslav Mladenovic nasta
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Организација:
Osnovna skola
Име и презиме:
Miroslav Mladenovic
Поруке: 57


« Одговор #1 у: 17.15 ч. 11.11.2007. »


O HAJDUČKIM PESMAMA U VLASOTINACKOM KRAJU:
U vreme borbe za nacionalno oslobođenje od turaka-bilo je u  vlasotinačkom kraju dosta buna i ustanaka. Planinsko podneblje ovoga kraja je bilo pogodno tle za jatakovanje hajduka u toku zime i o njima i njihovom junaštvu su ostale mnoge ispevane pesme-a i mnoga mesta u skoro svim brdsko planinskim selima u vlasotinačkom kraju imaju nazive: Hajdučki kladanac, hajdučka padina, Đorčev Rid, nešćevo gumno, Ajdučka vrvina i drugi toponimi. A postoje i mnoge legende o mnogom hajducima zapisanih i onih koje se još mogu čuti iz sećanja starih solunaca.Najčešće u starim vodenicama i valjavicama se do sedamdesetih godina mogla čuti legenda o hajduku Stojanu Masengi-iz sela Gornji orah, koji je prkosio turcima u ovom kraju, a svoje hajdukovanje završio čak na gori Romaniji nadomak Sarajeva. Poznata je pesma i o hajduku Đuri
Legenda o hajduku Stojanu Masengi:
Stojan zvani Masenga, rođen je u selo Gornji Orah u vlasotinačkom kraju. Bio je visokog rasta, plećast čovek, nosio kuburu, nosio hajdučko odelo, znao da govori arnautskim i turskim jezikom. Nadimak hajduk Masenga dobio je kao „opasan hajduk“-na turskom jeziku. hajdukovao je u 18. veku u doba turaka. Još kod starijih ljudi u Gornjem Orahu se prepričava-kako je u u Gornji Orah, u obilasku dece u vremenu jesenje zadušnice, njegova žena svarila mleko, pa mleko i žito stavila na klin pred kuću. Došao Masenga i počeo da kusa mleko i neki špijun kaže turcima i turci opkole kuću. Oitaju turci-jesi ti Masenga i kako je uhvatio turskog vojnika, papuče odletele u papazikin dvor s haljiname u ruke mu ostale-toliko je masenga bio jak čovek, pa je potom odmah pobegao u šumu. Prema kazivanju Vladimira Ilića(rodj. 1881.g), valjača iz sela Predanča-hajduk Masenga je boravio sa svojom družinom u vodenici njegovoj na reci Bistrica u Predanču,prema priči  njegovog dede Krpuza(živeo 103.godina)-kao od šale na leđima je nosio dvisku-mladu ovcu za klanje hajducima u vodenici. POosle hajdukovanja u ovom kraju, pobegao je u sarajevo i tamo bio Arambaša. Priča se da je na planini Romaniji kod  Sarajeva- ga  opkaljala turska vojska rečima:“Dršte Masengu“-ali znajući turski, uvek je pobegao u planine. Priča se da je skakao 24. stope, a njegov konj je skakao 16. stopa i da takav junak nije bio na snazi rođen u ovom kraju.(Kazivač: Svetozar Stepanović, 60.g.s. G.Orah (odseljen u selo Stubla-Pusta reka), zapis: 1975.g)
 Ovde će biti neke od zapisanih pesama o hajducima sa ovog područja:
HAJDUČKA PESMA.
„Ogenj gore Jagodo
Oganj na Janin planini
tu se momci zbiraju
na dva momka devojka
a Jovanu samom
jedna dobra devojka“
Kazivač: Arsić Toza (1881.g) selo Zlatićevo 1976.godine
PESMA O HAJDUK ĐURI(I)
Beše vedro pa se zaoblači
iz oblaka sitna kiša rosi
pa zarosi argati po polje
i zarosi hajduci po gori
svi hajduci barjaci zaviše
samo  barjak Đura ne zavija
Đura ima devet brata mila
svi su pod njim poginuli
-i ja pod njim dabogda poginuo
neka kisne pust ostao
devet brata su poginula
puče puška iz goru zelenu
i pogodi Đuru među oči.
Kazivač:Ilić Vladimir, 87.godine, solunac-valjač. Ilić Vojislav(1910), Mladenović Marica(1925)-Stojanović-Ljuba(1900-majka i baba pisca zapisa, selo Predanča
PESMA O HAJDUKU ĐURI(II):
Puče puška u goru zelenu
te pogodi Đuru u oba oka
čim ga zgodi, odma dušu dade
bre nedajte devet braća
iskopajte mu groba devet metra                 
pobodete mu krstata barjaka
vržete mu konja za jelu zelenu
dan da jede, dva da žaluje
konj zelenko povikuje
te si Đuru opomenjuje.
Zapis u selo Pržonje
PESMA O HAJDUKU ĐURI(III)
-Beše vedro pa se naoblači
iz oblaka sitna kiša rosi
pa porosi argati po polje
i porosi ’ajduci po goru
svi ’ajduci barjaci poviše
’ajduk Đura barjak ne uvija.
povikaše 30 hajduka
uvi Đuro krstaša barjaka
da ne kisne svila i kadiva
neka kisne pust ostanuo
imao sam 9 mila brata
svi su 9 pod njim poginuli
ega da bog i ja da poginem.
To govori Đura harambaša
puška puče iz zelenu goru
loše puče-pravo pogodila
te pogodi Đuru među oči
mrtav Đura pa progovori:
„iznesite me na Del
pa iskopajte groba megdaniju
pobete mi 4-5 krstača
vržete mi konja na krstaču
dan da jede, tri da boluje
stavite mu travu čemeriku
da žaleje Đuru arambašu“.(Kazivač: Vladimir Ilić(rođen 1881.g), valjač, zapis 1976.g selo Predanča i Ljuba Stojanović-pevala kao  devojka Marici Stojanović-Mladenović(baba i majka pisca ovog zapisa), a pesmu su pevali u selo na slavama, naročito uz gusle Stojan Stojanović(19881.g), guslar i učesnik ratova 1912-1918.godine)
HAJDUČKA PESMA O ĐURI TAMNIČARU
Vala bogu, vala  jedinome
Dva se orla na planinu biju
jedan vika moja je planina
drugi vika moja je starina
vala bogu , vala jedinome
sas nokti si oči povadiše
sas kljunice glave pokidaše
te poteče reka rumenija
pravo teče niz t’mne tamnice
u tamnice nigde nokoj nema
samo jedan Đura tamničara
i pri njega dva siva sokola
pa ga pita Đura tamničara
ej bre i vi dva siva sokola
dal vi ranim tavru da vi činim
jel vi ranim da vi preprodavam
ni vi ranim tavru da vi činim
no vi ranim na daleko da vi praćam
na daleko u moji dvorovi
progovaru dva siva sokola
ičer smo bili kod tvoji dvorovi
i u njima nigde ništa nema
samo edno drvo ogorelo
i na njega do tri kukavice stoje
’edna kuka jutrom pa večerom
druga kuka nikad nestanjuje
treća kuka tike kad se seti
taj što kuka jutrom pa večeri
to je moja mila seja
taj što kuka nikad be stanjuje
to je moja ostarela majka
taj što kuka tike kad se seti
to je moja verna ljubav.
Vala bogu, vala  jedinome.(Pesma se pevala uz gusle-pevao je Stojan Stojanović-Veršula , selo Predanča-solunac-učesnik balkanskih ratova i I svetskog rata)
Kazivač: Marica Mladenović-devojačko Stojanović, 72.godine, rođ. 1925-g -selo Predanča, zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog

JANINO STARA PLANINO
Janino, stara planino
dosta sam po tebe odio
kumitske čete vodio
hajdučki barjak nosio.
Mnoge sam majke cvelio
Jovanovu najviše
zaklah joj sina Jovana
naterah tatka da peče
tatko sina peče i plače
oj ti sine Jovane
ti si mi jagnje đurđevsko.
Naterah majku da jede
majka jede i plače.
Naterah braću da svire
braća sviru i plaču.
naterah sestre da igru
sestre igru i plaču.
Kazivač: Ruža Stevanović, 62.goine, zapis 1977.godine, selo Donji Dejan
HAJDUČKA PESMA.
Vala bogu, vala jedinome
cvili u gore zelene
ili je ljuta zmija
u gore zelene
dal je vila u gore zelene
pod kamen bila
dal je zmija pod kamen bila
to je ranjena junaka
pri njega niko nema
samo jedna sestrica
sestrica Milica
pa ga pita:
„Brale lazo, bole li te rane“
kosu seče, te rane zasalja
kosu seče ta rane previja
u ruke vodu nosi, ta brata zapaja.
Kazivač: Zdravković, selo Kruševica
BEŠE VEDRO PA SE NAOBLAČI:
-Vala Bogu,  vala  jedinome
 Beše vedro, pa se naoblači,
Iz oblaka sitna  rosa rosi,
Svi ajduci barjaci uviše
Ajduk Ivo barjak ne uviva.
„Uvi Ivo barjak, da ne kisne“.
„Neka kisne, pust ga ostanuo.
Mene me je glava zabolea.
Imam tatka ostarela,
Imam seju stigla za udaju,
Po njom nema nikoj da si dojde“.(Zapis: IZNIKAL MI STRUK BOSILJAK(Lirske narodne pesme iz vlasotinačkog kraja), izdavač list „Vlasina“, 2000.godine Vlasotince)
zapis  12.april 2007. godine Vlasotince Zabelezio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog



Сачувана
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!