Da li postoji neko objašnjenje zašto se kod nas uobičajila ta mikstura, tj. zašto je Ć „ozvučeno” u Č, a Đ nije u Dž? Zašto nije, na primer, Džan Džakomo, kao što to, recimo, piše Crnjanski u putopisu Ljubav u Toskani? Znam da ovo Džan Džakomo zvuči sumanuto, ali mnogom uhu i Činečita, Pačino, kapučino itd. zvuči isto.
Можда помогне овај цитат из Правописа:
а. Италијанске шумне африкате по изговору су између наших
ћ, ђ и
ч, џ. Традицијом је створено, а у П кодификовано комбиновано транскрипционо решење, тј.
ч - ђ, Да Винчи, Пучини - Микеланђело, Ђенова. У пракси има тежњи да се и безвучни парњак замењује меким сугласником
(ћ), вероватно зато што се у свести оних који у свом изговору имају изразито тврдо
ч и
џ насупрот меком
ћ и
ђ итал. сугласници по слуху идентификују као ближи нашим меким; старији пример такве тежње је
Ћано (политичар гроф Ћано), а новији поздрав
"ћао" (у разг. језику). Биће, међутим, реално задржати постојећу комбиновану замену сагласно са П.
