Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
05.29 ч. 15.10.2019. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Владислав Петковић Дис  (Прочитано 5109 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
boki12
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 70


« у: 21.21 ч. 25.02.2009. »

Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, мозда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се нићег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још знам.
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми казе, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји прозалности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће - к мени дохођеше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
То су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада.
Поглед који немо људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, ко кам да је неки,
Падао је на мене и снове
На будућност, на простор далеки,
На идеју, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји прозалности ствари.

Пијанство

Не марим да пијем, ал` сам пијан често.
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше.
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако
Свет мојих радости, уморен, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак'о,
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: „Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.“

И ја жалим себе. Мени није дано,
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желеци да се заклоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

Ноћ љубави

Једне вечери, као после града,
Мирисала је кожа тело моје:
Миран, без среће и радости које,
Бијах као ван тамнице јада.

Видео нисам сунце како пада,
Уздах и цвеће око сна мог што је
Очајем скрио њених нада боје,
Одвео дете у несрећу сада.

Драга моја, ја не умем више
Носити сузе што ти радост крије,
Ал' у ноћ месец кад сиђе убави,

Тишином среће кад бол замирише,
Одмори око: нек се душа слије
У позни шапат велике љубави.

Оргије

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам старе јауке,
Опела траг;
Згрљај, за навек скрштене руке
И живот наг.

У самоћи нам станује, к'о у ћутање,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.

У игри, у пупољцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо мртвиам што је у паклу тесно,
Кад нема дна.

Јер сваки живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб,
Ни своје дане, што горе к'о мртвом свеће,
Ни своју коб.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила
Стварамо зрак;
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвест;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.

Роб

Књиго моја свију снова, ево роба!
Око дусе, зоро дана, боје зрака,
Ја сам тебе пронасао до свог гроба
Да те гледам, да те волим из свог мрака.

И док стара поноц носи моје дане,
И док ланац мука стезе и окива,
Бол, падања и потреси да саране -
Моја глава на твом крилу нек поцива.

И док дуби верна слутња страх језиви
И једна песма док је јос крик сова,
Моје срце, јадно срце, нека зиви,
Нек јос куца, књиго моја свију снова.

Целом мојим и данас је сплет од бора.
Ал' су оци озарене увек тобом;
Ти си извор и слободе и одмора,
Измирење са пустињом и са гробом.

Књиго моја свију снова, ево роба!
Око дусе, зоро дана, боје зрака,
Ја сам тебе пронасао до свог гроба
Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Ти никада мозда ниси знала да је
Твоја младост мени зивот, моја снага,
Сто обилно пруза мени загрљаје,
И заборав и пијанства тако драга.

Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала,
Бујну косу када пргаво сама сплецес,
Кад у врту берес рузу сто је цвала,
Рузу берес и на груди своје мецес,

Кад хаљину своју дрзис с пуно посте,
И ти прсти, и те руке - да л' си знала,
Кол'ку радост мени носе и милосте -
Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала?

И док имам руке, груди, усне товје,
И те оци пуне среце и незнања,
Ја осецам како дисе лето моје
И мој сутон у коме се топло сања.

Небо ми је твоја љубав, твоја соба,
Бера ми је твоје лице без облака -
Књиго моја свију снова, ево роба,
Да те грли, да те воли из свог мрака.

Утопљене душе

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада,
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема, већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости – о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к`о мирис вене.

Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука –
Знамења, да сам некад и ја вол`о.

Ал` није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања,
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом…Да је да се спава.

И само каткад, ал` то ретко бива,
Њу када видим посред ових жала,
Прилази к мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене дусе.

На очевом гробу

Оче, ево опет мене.
Твоја цура тражи тебе;
Сад је болна, нагло вене;
Не познаје данас себе.
Откад нисам била овде!
Свело цвеце вец мраз дене!
Ја сам једва досла довде.
Твоја цура нагло вене.
Хтела сам ти рећи само…
Ах, ал’ суза гуши, дави!
Како ти је, оче, тамо?
Твоју цуру што остави?
А она те тако воли;
Али много, много страда.
Ни Богу се сад не моли.
Нема чему да се нада.
Ах, вецно бих била с тобом!
Је л’ да И сад тразис мене?
Среца ми је с твојим гробом;
Твоја цура нагло вене.

Гробница лепоте

Да ли знате земљу с границом без краја
Где станује дуга и зивот пролеца?
Ноци где не бесе вец толко столеца?
То је земља њене лепоте и маја.

Земљу где дан, ваздух и цвеце мирисе,
Ције време нема будуцност ни сате,
Где су венци, боје - да л' ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема висе?

Као уздах бола, као среца људи,
Кратка је и њена историја смрти:
Ноц и један ветар... И њени су врти
Умрли, да нико сад их не пробуди.

А вец у тој земљи где је било цвеце,
Зивела је она, и младост, и дуга;
А вец у тој земљи овладала туга,
И уместо маја свуд се јесен креце.

Јер једнога дана, из другога краја,
Ноц и ветар био, и дувао јако,
Па цвеце и младост умрли полако...
После јесен досла на срану маја.

На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвеца и младости
И са њима венце, и своје радости,
И све сто је била њена васиона.

И у тој гробници младости и цвеца
Дисала је она јос лепотом својом
У јесењој ноци, у ноци са којом
Грлила је зивот свих мртвих пролеца.

Али једне зоре, прве зоре потом,
Заспале су благо њене оци дана,
Њене оци цвеца, сред зивих обмана,
У јесени тузној, са њеном лепотом.

Заспале су потом. Она, без зивота
И младости, спава на крилима туге;
Место црви - мртво цвеце, мртве дуге
По њој: она спава, с њом њена лепота.

Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наси суверени,
Прогледале све јазбине и канали.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти,
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на поделе и обеде,
Будућности затворисмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе,
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несреће наше браће, од робова
Затворисмо своје очи и џепове,
Место светле историје и гробова.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји који сишу к'о пауци,
Под срамотом живи наше поколење.

Помрачина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Помрачина притиснула наше дане.

И тако...

Ето суза баш никако !
А радо бих ја оплако
Свој Вавилон - старе дане
И све наде - затрпане
Са животом; али тако
Суза нема баш никако.

Много суза о да ми је
Да их око плаче, лије-
Да прелије мисли, снове,
Љубав, младост и болове -
И све мртве...па и жеље!
Чини ми се кад бих плако-
То би било тек весеље!
...Али суза баш никако.

Каткад само душом плине
Успомена и маглине
Засниване моје среће,
И задрхти биће цело:
Из даљине шум се креће -
Разлива се у опело.

Ја га слушам дуго тако,
Не мислећи откуд додје.
Успомена душом плине,
Дрхти биће - па све мине,
Али суза баш никако!
....Како брзо све нам прође!

Химна

Одмани руком и загази бару
Сто мили, теце, као зивот, мека,
Сарани разум, и удиси пару
С поднебља глиба сто те свуда цека.

И пусти трулез нека слепо гази
Љубав и дусу, и натапа струну:
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба пуну.

Одмани руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где поток цвета и развратност ниска,

За лице твоје огледала није
Зиви мед људима у музици блуда.
Зиви! И нек ти влага срце пије.
Зиви у земљи срамоте и луда
Тамница

То је онај живот где сам пао и ја
с невиних даљина, са очима звезда
и са сузом мојом што несвесно сија
и жали, ко птица оборена гнезда.
То је онај живот где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
непознат говору и невољи ружој
и ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
и да носим облик што се мирно мења;
и да носим облик, сан лепоте, вече
и тишину благу ко дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
да се ствара небо и свод овај сада
и простор, трајање за ред ствари свију,
и да моја глава рађа сав свет јада,
и да беже звезде из мојих очију,

Ал' бегају звезде; остављају боје
места и даљине и везују јаве;
и сад тако живе као биће моје,
невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде; остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
за ход мојих ногу и за живот речи;
и тако је снага у мени постала
снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
са невиним срцем, ал' без мојих звезда.
И са сузом мојом, што ми и сад сија
и жали ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
закован на земљу што животу служи,
да окрећем очи даљинама сивим,
док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава.
И ноћи, и вода и да слушам биће
и дух мој у свему како моћно спава.
ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију, што их види моја снага,
очију што зову као глас тишина,
као говор шума, као дивна драга
изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

Међу својима

У мом срцу поноц. У њој каткад тиња
Мисао да јос зивис, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Бозе! ста ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеце. Досле су вам ласте.
Озивеле воде, дјурдјевак и рузе.
И мирисе земља, која стално расте
У гроб и тисину, мој далеки друзе.

Једно твоје веце. Идес куци споро
Улицама страха, и дуса ти јеца.
Твоје гладне оци, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: "Нека зиве деца."

Улазис у собу. Сузе те вец гусе.
А два наса цвета из цетири рата
У твоме су крилу, образе ти сусе:
„Мама, зашто плачес? Јел' писао тата?“

У велике патње, невино питање
Дуби дубљу рану: плац ти тресе груди...
На пољу је видно, као пред свитање.
Ко да це се дици гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то дуса светиње
Љуби твоје цело, мој сјајни зивоте.

Утеха

Мисао се губи, нестаје и тоне
у долини плача, где се нада купа,
где страдања живе, где се сузе роне
и где точак патњи клопара и лупа.

И док мисо спава, клонула, у миру,
извија се љубав на крилима ноћи,
и са собом носи разлупану лиру,
и креће се, чебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,
преко тајних снова висинама стреми,
као зора небом зрачно се таласа,
као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
поглед који прича, теши, разговара,
појима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
на једном простору, у далеком времену,
које каткад ступа и шапће утеху.

Јутарња идила

Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада

То је давно било... На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:

Ко љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.

Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.

Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Облаци се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пако,
Неку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси...
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,

Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини;
Сазреваху звезде, ал да их опоје
Не остаде нико, ни ноћ у црнини.

И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам гледао никад.
Имао сам и ја веселих часова.

Уздах са Дунава

На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."
Сачувана
Bojan
одомаћен члан
***
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:
nema Smiley
Име и презиме:
Bojan
Поруке: 271



« Одговор #1 у: 21.46 ч. 25.02.2009. »

Дивно, али ево кад видјех тему одмах ми паде онај скеч из Националног Парка Србија... Владислав Петровић Диско, он има пјесму Можда спава а певаљка Не Мож' да спава  Grin
Сачувана
durdubak
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Поруке: 129


« Одговор #2 у: 21.55 ч. 25.02.2009. »

NAŠI DANI


Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Vladislav Petković Dis (1910)


Ne bih reagovao, ali mi je ova jedna od omilljenih pa se lecnem kad je vidim krnju  Smiley
Stvarno ne može čovek da se otme utisku, a prošlo je sto godina...
Сачувана
Ђорђе Божовић
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Đorđe Božović
Струка: lingvist
Поруке: 4.322


« Одговор #3 у: 08.34 ч. 26.02.2009. »

Осим првих двеју које је Филип преписао, мени је омиљена и ова:

Тамница

То је онај живот где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’ бегају звезде; остављају боје
Местâ и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех ја живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна почех ја да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К’о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина
И очију што их види моја снага.
Сачувана
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!