Да, много нас се на овом форуму присетило разних глупости из школе. Да задњи није правилно у смислу последњи, да пуно не може бити употребљено у смислу много, да време не може бити цело, да је обадва некакав плеоназам. Ипак, за себе бар могу да кажем да знам да су ме увек у школи учили да се предлог с пише без апострофа. Још од млађих разреда основне школе.
Стога ми тај поздрав с' поштовањем, на који нажалост врло често наилазим, оставља јак утисак неписмености.
S i sa su ravnopravni, ali nisam nigde uspela da nadjem dokaz. . .
Скоро да јесу, али не баш сасвим. Наиме, препоручује се краћи облик тог предлога — с, што значи да је с ипак мало равноправније него са.
И неки други српски предлози који се завршавају сугласником имају своју продужену варијанту с додатим а — пред(а), к(а), под(а), над(а), уз(а).
Разлог:
У случају једнословних предлога, с и к — ако се неки такав предлог нађе испред речи која почиње неким словом које се у изговору стапа са тим сугласником он се потпуно губи, нпр. „бурек с сиром“ бисмо изговорили „бурек сиром“, „аутобус креће с Зеленог венца“ изговорили бисмо „... креће Зеленог ...“.
У случају пред, под, над, уз — кад се такав предлог нађе испред неке речи која почиње „незгодним“ сугласником, претворио би се у пре, по, на, у — а то су сасвим други предлози који постоје у нашем језику. Међутим, у модерном језику се у овим случајевима ипак ређе употребљавају дужи облици за ове предлоге, чак и пред „незгодним“ сугласником (заправо је јасно који је предлог у питању због падежа — „пред турчином“, што је у изговору „претурчином“, чешће него „преда турчином“ — ипак је јасно да није у питању предлог „пре“ иза кога не иде инструментал).
Примећујем ја још да предлог „из“ нема тај продужени облик иако реч „и“ постоји. То објашњавам тако што је „иза“ други предлог, а оно „и“ бар није предлог него везник, па ће се нека забуна тешко направити.
Поменуте продужене облике, осим што их каткад користимо пред неким сугласником који се стапа с предлогом или бар с његовим задњим словом, користимо испред инструментала личне заменице „ја“. Она у инструменталу гласи „мном“ — са мном, преда мном, нада мном. Та реч мном је изгледа специфична по томе што не може да понесе нагласак, па га онда мора преузети предлог.
