To je jedna veoma zanimljiva pojava kojom se bavi psiholingvistika. Deca u tom periodu usvajanja maternjeg jezika imaju prirodnu, urođenu sposobnost da samostalno, slušajući jezik okoline, sasvim razumeju i sama sprovode njegova jezička pravila (kao neki mali doktori lingvistike, oni savršeno upijaju u svoju podsvest i subjekte i objekte, i lica i vremena i padeže, i vidove i načine i čitavu gramatiku samo slušajući jezik oko sebe); ali ono što tada ne nauče jesu izuzeci — svu tu gramatiku koju su upili, oni dosledno primenjuju u svomu jeziku, služe se analogijama i ne prihvataju odstupanja.
Zato govore: možem, hoćem, danovi; čude se kako se kaže oni gledaju a ne kaže se oni radiju, ili kako se kaže oni rade a ne kaže se oni glede i sl. Pa toliko im se mora oprostiti, kad su ono čemu neke mudre glave posvete ceo život dumajući i promišljajući dečica sama apsorbovala i sistematizovala.
