Непотребна множина

[Зоран Ђорђевић]

   У свим досадашњим прилозима о новинарским грешкама истицао сам у први план запажање да су оне резултат њихове (иначе сасвим разумне и оправдане) жеље да им искази буду што јаснији и прецизнији. (Отуда се, код оних мање опрезних, појављују, поред осталих, конструкције типа — ''изгубили смо са 0:2''.)
   Из истог разлога новинари често трпају у множину и оно што не треба, или не може да стоји у множини. Још увек се, на пример, говори о ''робама'', иако стручњаци већ деценијама упозоравају да је то неправилно.
   Ја бих о нечему што до сада није критиковано. (Већ сам писао о томе, али пре него што се већина сада активних чланова укључила у Вокабулар.)
   Стално се говори о ''овим нашим просторима'', ''просторима око Београда'', ''просторима јужно од...''. Питао сам се колико то има просторâ око Београда. Пуно малих или неколико великих? Колико комада? Када би требало да их наброје нашли би се у чуду.
   У истом маниру су и конструкције: ''У новом хотелу нуде и неколико врсти  масаже''; ''Због појачаног ултравиолетног зрачења, код особа са осетљивом кожом може доћи до појаве младежи''. Већ годинама нам честитају новогодишње и божићне празнике. У божићне спадају Бадњи дан и Божић, толико знам, али који су то новогодишњи?  Ем ако не рачунају све оне које састављамо, па имамо више слободних дана него Јапанци за целу годину. (Можда би имало смисла.)
   Због овога се, осим мене, изгледа нико не буни. Али, можда ја нисам у праву. Зато ово износим на ''јавну дискусију'', да чујем оне који знају више од мене. Немојте само да помињете оно ''језик се развија, па...''.

[Бојан Башић]

Za većinu stvari ste u pravu, ali za neke možda ne bih bio tako strog.

Kada neko govori o prostorima, moguće je da govori o nekoliko oblasti koje ne želi da „strpa u isti koš“. Dakle, kada je reč o prostoru SFRJ, sve posmatramo kao jednu celinu; kada je reč o prostorima SFRJ, posmatramo nekoliko zasebnih država (ako smo napravili takvu podelu) kojima je, eto, slučajno zajedničko to što su nekad u prošlosti bile jedna država. Da ne smišljam sad primere za jednu i drugu upotrebu, verujem da se razumemo.

Novogodišnji i božićni praznici su pitanje jezičke ekonomije. Još gore bi bilo ako bismo nekom čestitali „novogodišnji i božićne praznike“, jer onda imamo neslaganje prideva i imenice (čestitamo *novogodišnji praznike). Dakle, morali bismo nekom čestitati novogodišnji praznik i božićne praznike, a to je previše rogobatno. Napravljen je kompromis, a značenje možemo opravdati ovako: tu ima nekoliko praznika, nećemo brojati tačno koliko je kojih, već ćemo reći da je za sve njih zajedničko to što su oko Nove godine i Božića. Nadam se da sam dovoljno jasan. Nije sasvim čista situacija, ali izgleda kao najbolje rešenje.

[Зоран Ђорђевић]

   Економичније је честитати — Нову годину и божићне празнике.

[Бојан Башић]

Dobro, može i tako. Više sam se trudio da opravdam onaj izraz nego što sam tražio zamenu, a slažem se da je ovo najbolje rešenje.

[woland]

   Економичније је честитати — Нову годину и божићне празнике.

   Bilo bi tako...kad bi postojala samo jedna Nova godina. Možda se misli i na tzv. pravoslavnu ili srpsku Novu godinu
   
   Inače, ono izgubili su sa 0:2 je bezazleno u poređenju sa "voditi ili pobijediti sa 1:2" kako govori većina crnogorskih sportskih komentatora. Juče dok sam nešto čitao čuo sam glas TV komentatora koji je rezultat u košarci pratio naopako, recimo "16:21" i pri tome, naravno, nije mogao reći za koga. To je valjda dokaz "stručnosti" koji kazuje da gost vodi. Sve dok nijesam podigao pogled i vidio na ekranu ispisan rezultat nijesam znao ko je tu uopšte u "prednosti za plus pet poena", kako je kasnije više puta ponovio komentator. Ali sportski komentatori su posebna priča...

 

Стално се говори о ''овим нашим просторима'', ''просторима око Београда'', ''просторима јужно од...''. Питао сам се колико то има просторâ око Београда. Пуно малих или неколико великих?

   I meni smeta takav način izražavanja. Nastao je tokom prekrajanja SFRJ kada su se teritorijalne pretenzije krile iza eufemizma "naši prostori". Ratovi su prošli, a "prostori" su ostali u svijesti većine novinara. Bivše republike SFRJ ili njihovi djelovi mogu se lako pomenuti i bez "prostora", kao što je i neuporedivo ljepše reći "u Beogradu" nego "na prostoru Beograda".

[Зоран Ђорђевић]

   Један од свежијих примера за непотребну множину је и овај. После несреће у Параћину чуо сам да то складиште, поред осталог — ''представља опасност по животе и здравље људи''.

   Неки спортски коментатори, кад смо их већ поменули, воле да кажу: ''Пошло му је за ногом''. Да ли је онда Крамнику ''пошло за мозгом'' да победи Топалова у шаху?
   Коментаришући одбојку један од њих воли да буде баш 100% прецизан па каже: ''Сервис је био толико јак да је примач пао на тарафлекс''. Као да је важно да ли је у питању био паркет или нека друга модерна подлога. И да је рекао: ''Пао је на земљу'', опет би свима  било јасно, а нико ''земљу'' не би повезао са голом земљом. Уосталом, већина гледалаца, кладим се, не зна (и не мора да зна) шта је тарафлекс?

[Мирна]

   
''представља опасност по животе и здравље људи''.

Ова „непотребна множина“ мене посебно нервира у последње време. Мислим (као и обично) да је то последица лоших превода, првенствено с енглеског, на пример:

„Људи нису задовољни својим животима.“

Енглези стављају множину тамо где је код нас довољна једнина, јер се подразумева: свако својим (животом).

[alcesta]

Kad smo već kod toga, takođe pod uticajem drugih jezika to "svoj" se sve češće skroz nepotrebno ubacuje. Razume se, bar meni, da će čovek biti nezadovoljan svojim, a ne tuđim životom, ali to još nije ništa u poređenju sa prišivanjem "svoj" uz delove tela, ili u rečenicama tipa "popio je svoj čaj" i slično.

[Мирна]

Мој омиљени пример:

Ударио је својом руком о сто.

Е па, богаму, питам ја, а чијом ће руком да удари ако не својом?!

У српском језику ове се ствари подразумевају, и само у ретким случајевима нејасности, треба нагласити чија је ствар.

Али то наши вајни преводиоци не знају (као ни много штошта друго).

[Ана Ливија Плурабел]

Што се тиче употребе заменице "свој", сећам се колико смо се смејали у првој години на факултету кад је неки дечко реченицу превео као "Изашао је из каде и обавио пешкир око свог струка"! Згранути професор га је прекинуо: "Побогу, колега, па наравно да је око свог, неће ваљда око теткиног струка? Шта ће вам то свог?" Нама је то тада било урнебесно, као и примери као што су "Држали су судбине у сопственим рукама", али сада почињем да се питам ко онда прави те грешке које сада овде наводимо.

[Зоран Ђорђевић]

Исто то је и у фрази ''Ја лично мислим...''.

[Maja]

"Држали су судбине у сопственим рукама"

Исто то је и у фрази ''Ја лично мислим...''.

Mislim da je u oba ova slučaja u pitanju naglašavanje!

[Фаренхајт]

Sasvim je dovoljno "Lično mislim da..." - naglasak je dovoljan spram "Mislim da..."

[Соња]

А шта ћемо са „нашим властима“, које се такође често помињу по медијима?

[Нескафица]

Ako imamo dve Nove godine i dva Božića (sem ako se katolicima osporava pravo na njihov Božić?), ne vidim nikakav problem s množinom.

Soške, šta je problematično s "našim vlastima"? Vlasti postoje razne, od lokalnih do državnih, i ne ponašaju se sve isto niti ih narod jednako procenjuje.

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Стил у српском језику (Уредници: Бојан Башић, J o e) > Тема: Непотребна множина