Онда пусти, нека остане како јесте ─ мођо. Што би га преводили кад и тако звучи чаробно и тајанствено приде.
Не свиђа ми се "мођо" из сљедећег разлога. Англоамери користе тај израз ради асоцијација које им слика: нешто страно; нешто примордијално еротско (зато што знају да је израз потекао од црначке мањине, уз коју је Англоамерима везана визија паганске, необуздане, примитивно карналне, похотне, (по)грешне ако и слатке дивље слободе); нешто духовито (јер је дрско, а дрско је, јер би требало да је потискивани табу, и јер им је то морфолошки смијешна творевина као и гугл и јаху нпр).
Ово подомаћено "мођо", с друге стране, не ствара ниједну од тих асоцијација, па чак ни ону на нешто страно, јер ријеч "мођо" морфолошки дјелује сродна домаћој ријечи "рођо".
Прије би се требало наћи неки мистериозан и духовит турцизам или "циганизам".