Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
09.16 ч. 28.03.2024. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1] 2  Све
  Штампај  
Аутор Тема: Цитати - домаћа књижевност  (Прочитано 24976 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
Pedja
администратор
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:
DataVoyage
Име и презиме:
Предраг Супуровић
Струка: програмер
Поруке: 1.958



WWW
« у: 10.16 ч. 10.11.2006. »

Забележите ли некад док читате, какав цитат?
Сачувана

Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #1 у: 16.01 ч. 14.11.2006. »

   Волим да читам политичке и социолошке студије и расправе. Кад је књига моја онда подвлачим оно што ми је интересантно, а када није онда понешто и запишем. Наравно, не на једном месту и увек се намучим да то после нађем.

   Не бих ништа из тих области, али ћу вам навести нешто што сам записао из ''Травничке хронике''. Допашће се свима, а нарочито преводиоцима.
   Описујући непријатно обраћање великог везира  француском конзулу приликом неког састанка Андрић каже:

   ''... а конзулов секретар је све то преводио, сувопарно и немилосрдно тачно''.

   Диван пример како је великом писцу била потребна једна једина права реч да опише атмосферу која је владала током тог разговора.
Сачувана
woland
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Поруке: 93



« Одговор #2 у: 17.09 ч. 17.11.2006. »

"...Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuđeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina što su prirasle uza me kao koža, s čuđenjem i ponekad s podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjećao a sad je se pomalo i stidim. Kakvo sam ja svjetlo? Čime sam prosvijetljen? Znanjem?. Višom poukom? Čistim srcem? Pravim putem? Nesumnjanjem? Sve je došlo u pitanje, i sada sam samo Ahmed, ni šejh ni Nurudin. Sve spada s mene, kao haljina, kao oklop, i ostaje ono što je bilo prije svega, gola koža i go čovjek.

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta sto nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe...
"
Сачувана
Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #3 у: 21.02 ч. 19.11.2006. »

Има нас који верујемо да би нам Андрић, управо он он, морао вазда стајати пред очима.
   Од Вука и Даничића, до Исидоре и Винавера, било је и заводљивијих стилиста, вештијих мајстора. У Андрићеву односу према језику има, међутим, неке ђачке приљежности, жарке смерности. Он је сав од решености да се језику служи; да се поштују правила. Кад је надахнута, његова реченица вреди сува злата (види прву из Моста на Жепи). Кад није надахнута опет нешто остане: тачност без крила, пажљивост која храбри. Пажљивост се може од сваког тражити.
   Рекло би се да је Андрић исписивао сваку реч са готово тескобном обазривошћу. Питао се: хоће ли издржати терет? Није ли преслаба, или прејака за оно што јој се поверава?
   Тешко је одредити докле нас реч служи, одакле нас почиње вући у празнину.

                           М. Данојлић
Сачувана
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #4 у: 09.27 ч. 20.11.2006. »

Цитат
Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi.
Одушевљавале су ме ове реченице још од мог тинејџерског доба, али сам тек сада почео полако да их схватам. Ових дана сам разговарао са братом од стрица који ми је рекао нешто слично (он има 57 година).
Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #5 у: 22.35 ч. 20.11.2006. »

   У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми желели да су. Кад жене пате због нас то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено.
Сачувана
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #6 у: 09.52 ч. 23.11.2006. »

Када сам био у основној школи, инспирисан Андрићевим писањем о мостовима написао сам песму о мосту на једној речици у мом родном крају. Ево Андрићевих речи о мостовима:

Цитат
Mostovi

     Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

     Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

     Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

     I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

     Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče  na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

     Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

     Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

     Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.  Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Maduixa
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 1.014



« Одговор #7 у: 15.03 ч. 12.12.2006. »

   У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми желели да су. Кад жене пате због нас то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено.

Zorane, jel' ovo iz glave ili je takođe citat?
Сачувана

Ni najtemeljnije planiranje ne može da zameni čistu sreću. Murphy /Danov zakon/
Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #8 у: 21.33 ч. 12.12.2006. »


Цитат
Zorane, jel' ovo iz glave ili je takođe citat?

Сви знамо да је управо тако, али је само Иво Андрић умео да то овако формулише. (''Знакови поред пута'').
« Задњи пут промењено: 22.05 ч. 12.12.2006. од Зоран Ђорђевић » Сачувана
Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #9 у: 21.37 ч. 12.12.2006. »

Цитат
    Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Да сам нешто директор ''Мостоградње'', или неког сличног предузећа, наложио бих да ова реченица стоји на првој страни сваког пројекта и елабората.
Сачувана
Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #10 у: 22.07 ч. 12.12.2006. »

Још нешто из ''Знакова поред пута''.

Кад је млађи човек већ ћелав, он то бива на два начина. Први случај, човек је ћелав, али тако да то изгледа посве природно, као да је то његов прави и једини могућни изглед. Други случај, ћелав је али тако да та његова ћелавост изгледа као болест или последица неког порока.

Да цитирам себе од малопре. Сви знамо да је тако, али мало ко уме то овако лепо да објасни.
Сачувана
Зоран Ђорђевић
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: Дипл. инж.
Поруке: 2.364



« Одговор #11 у: 22.19 ч. 30.12.2006. »

    Ових дана читам лепу књигу Мирослава Радојчића ''Одавде до младости'', практично збирку одабраних чланака које је писао за ''Политику'' још од 1949.
    Почетком педесетих боравио је у Лондону као стални дописник и пуно је писао о њиховом менталитету, обичајима, традицији и свему што их одликује. Ово ми се нарочито допало па сам записао:
    Манир је код њих често важнији од поступка, ви можете јести сламу, то никога неће узбудити, али - ви не смете јести халапљиво нити махати виљушком претерано.
Сачувана
Ђорђе Божовић
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Đorđe Božović
Струка: lingvist
Поруке: 4.322


« Одговор #12 у: 00.39 ч. 31.12.2006. »

Јако занимљиво речено. Не могу сад да се сетим имена, и нисам сигуран да ми је цитат баш дослован, али неко је једном рекао за Енглезе: Они за разлику од нас не знају ни за севап ни за хатар ни за инат. Те три турске речи потпуно су измениле живот Срба. Smiley
Сачувана
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #13 у: 23.11 ч. 13.01.2007. »

Иво Андрић, Проклета авлија, лик: Карађоз:

Цитат
Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пхи! Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да. Али крив је био сваки. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљаде кривих који нису овде и никад неће доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе.
Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
StefanT
гост

Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 5



« Одговор #14 у: 23.45 ч. 26.01.2007. »

Андрић, још два цитата.  Smiley

Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна философија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто "као на Дрини ћуприја".

Тамо доле, изгледа, певају. Тамо доле је и разорени мост, грозно, душмански пресечен по половини. Не треба му да се окрене (и не би се ни за шта на свету окренуо) па да види цео призор: при самом дну глатко одсечен стуб, као џиновско дебло, и разнесен у хиљаду комада по околини, а лукови лево и десно од тога стуба грубо прекинути. Између њих зја празнина од петнаестак метара. А изломљене стране прекинутих лукова болно теже једна ка другој.
Сачувана

"Kao ptica dugim letom,
ili kroner ponoćnim duetom,
tamni sjaj slijedim sam
kako znam..."
Тагови:
Странице: [1] 2  Све
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!