Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
05.59 ч. 19.12.2018. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1] 2  Све
  Штампај  
Аутор Тема: Мирослав Антић  (Прочитано 55415 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
woland
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Поруке: 93



« у: 12.27 ч. 08.11.2006. »

MIT O PTICI



PRVI DEO
I
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako - na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od nečega?
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?


Miroslav ANTIĆ
« Задњи пут промењено: 15.14 ч. 12.12.2006. од Предраг Супуровић » Сачувана
Phoenix
посетилац
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 15



« Одговор #1 у: 03.59 ч. 02.02.2007. »

  Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu?
     Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ, zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar to ne liči na slobodu?

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
  a bio sam ti drag,
   onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
 Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
 mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
  evo šta će biti.

 Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
 I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
   leteti visoko...
      Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
     koleno,
     ili glava
 može da bude sutra
  koren breze
   il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
   ne veruj
 to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
  da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
    kao lepršav trag.
 I zato: ne budi tužan.
   Toliko mi je stalo
  da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

          Noću,
   kad gledaš u nebo,
    i ti namigni meni.
  Neka to bude tajna.
  Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
  da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
  šašav letim, i živim.
Сачувана

...happiness is a way of travel... not a destination...  Smiley
Сребрена
језикословац
члан
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Сребрена
Поруке: 163



« Одговор #2 у: 00.53 ч. 04.11.2007. »

Цитат
Сачувана
Сребрена
језикословац
члан
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Сребрена
Поруке: 163



« Одговор #3 у: 01.15 ч. 04.11.2007. »

Украшћу твоју сенку
Обући је на себе
И показивати свима
Бићеш мој начин одевања
 свега нежног и тајног

Па и онда, кад дотрајеш
Искрзану, избледелу
Нећу те са себе скидати

На мени ћеш се распасти.
Јер
Ти си једини начин
да покријем голотињу
ове детиње душе.
И да се више не стидим
Пред биљем и птицама


На подераним местима
Заједно ћемо плакати.

Зашиваћу те ветром.
После ћу, знам , побркати
Моју кожу с твојом.
Не знам да ли ме схваташ:
То није прожимање.
То је умивање тобом.

Љубав је чишћење неким.
Љубав је нечији мирис,
сав изаткан по нама.
Тетовирање маштом.

Ево, силази сумрак..
И  свет постаје хладнији.

Ти си мој начин топлог.

Обући ћу те на себе
да се, овако покипео,
не прехладим од
студени свог страха и самоће..


(Никад нисам знала наслов ове песме, преписана је из старих споменара..Ако знате, јавите ми Smiley
« Задњи пут промењено: 01.16 ч. 04.11.2007. од Сребрена » Сачувана
Lolita
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Поруке: 500


« Одговор #4 у: 02.08 ч. 04.11.2007. »

Ne volim sve njegove pesme, ali neke su zbilja slatke i iskrene. Kao ova gore, na primer Smiley
Сачувана
kontra
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Струка: građevinarstvo
Поруке: 521



« Одговор #5 у: 10.38 ч. 09.11.2007. »

Heh, to s Besmrtnom pesmom mi je jedan od najinfantilnijih postupaka koje sam ikada napravila. Negde krajem osnovne bejah toliko fascinirana pesmom da sam je prepisala na neke papire u boji, smestila je u fasciklu i rekla sebi da ću je pokloniti osobi s kojom budem planirala da ostanem "zauvek". Godinama kasnije iskopah je i posle samo par nedelja, možda mesec-dva "zabavljanja" odabranik mog srca dobi fasciklu. I ljubomorno je čuva i dan-danas, a od tada je proooooošlo Grin
Сачувана
slackana
гост

Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 8



« Одговор #6 у: 10.48 ч. 24.11.2007. »

ODLUKA

Život je sve nešto iz početka. 
Juče i prekjuče sutra ne vrede. 
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede. 

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja. 
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš. . .  divnije letiš. 

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače. 
Ne da se vadiš. 
Ne da se tešiš. 
Već da se istinski do neba smešiš. 

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka. 
Sve nove ljubavi drukčije vrede. 
Živi se svaki put iz početka. 
Živi se da se nikad ne pada. 
Da budeš snažniji posle oluje. 
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje. 

 
Сачувана
србољуб
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Милан Ђорић
Поруке: 88



« Одговор #7 у: 13.07 ч. 24.12.2007. »

Oпомена

Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.

И ако себе целог дамо,
тек тада и ми можемо бити цели.

Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.
Сачувана

you're going to reap just what you sow
србољуб
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Милан Ђорић
Поруке: 88



« Одговор #8 у: 22.10 ч. 25.12.2007. »

Записано у среду

У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо ни знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.

Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.

Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је.

Ал' окрећем се дуго... дуго...



Јес' да ће среда за два сата, ал' нисам могао да издржим    Cheesy


Сачувана

you're going to reap just what you sow
asm
гост

Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:
Aleksandra Milosevic
Струка: Tehničar zaštite od požara
Поруке: 3




« Одговор #9 у: 17.28 ч. 21.07.2009. »

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice. 

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje. 

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice. 
''Posmrtni mars klovnova''

Smrt je - pomilovanje. 

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru. 

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu. 

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu. 

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude. 
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. 
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude. 
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude. 

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje. 

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje. 

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja. 

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja. 

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca. 

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma. 

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma. 

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio. 

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima. 

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima. 

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica. 

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica. 

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani. 

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet. 

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani. 

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci. 

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet. 

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja. 

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja. 

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja. 
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju. 

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju. 

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah. 

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik. 

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah. 

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik. 

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju. 

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali. 
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju. 

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude. 
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo. 

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo. 

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao. 
Neka se leprsaju suknje i marame. 
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga. 

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao. 

U destoj sam leteo na mesec. 
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. 
U tridesetoj sam odleteo dovraga. 

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas. 
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska. 

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska. 

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca. 

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim. 

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi. 
Сачувана

''Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.   I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. '' M. A.
Madiuxa
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 7.481


« Одговор #10 у: 18.30 ч. 22.07.2009. »

Lepa pesma, još da nije ošišana latinica, bila bi za čistu desetku Grin
Сачувана
asm
гост

Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:
Aleksandra Milosevic
Струка: Tehničar zaštite od požara
Поруке: 3




« Одговор #11 у: 18.34 ч. 22.07.2009. »

Цитирано: Brunichild link=topic=385. msg41869#msg41869 date=1248280231
Lepa pesma, još da nije ošišana latinica, bila bi za čistu desetku Grin

HeHe. . .  :) Sačuvala sam je još odavno tako, malčice me mrzelo da je prepravljam. . .  :) Sledeći put kad budem nešto postovala, sigurno ću pre toga srediti. . .  :)
Сачувана

''Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.   I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. '' M. A.
asm
гост

Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:
Aleksandra Milosevic
Струка: Tehničar zaštite od požara
Поруке: 3




« Одговор #12 у: 12.10 ч. 23.07.2009. »

OPROŠTAJ


Neću da studiram pravo
jer nikada ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo
što si bacila svoje belo dete pod voz
onog proleća. 

Ni medicinu
jer nikada ne bih mogao da izlečim
male, bolesne jagode
što su sazrile na tvom toplom trbuhu. 

A pesme
pesme ću uvek pisati
ovako istinite i ružne
kao sto je i ova divljiva restauracija
i naše večerašnje poznanstvo. 

Guraj me nogom ispod stola
jer svi se najzad na ovom svetu guramo
onako kako to nabolje znamo
i umemo. 

Posle tebe će ostati iste ulice
i deca sto uče u školi da crtaju proleće
i raznosači novina
i niko neće za tobom posuti kosu pepelom
i poludelo kukati prema mesecu
mada si
u sivim očima nosila svet
koji je vredeo više nego svi ratovi,
hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu. 

A tako bih voleo ja
koji sam mrzeo sve kraljeve
da postaneš noćas kraljica
da te nose po gradskim trgovima
klanjaju se, kliču
i pišu stihove o tvojoj kosi. 

Naterali bismo
i lišće
i balerine u prestoničkoj operi
i vašarske vrteške
i svetlosne reklame da se vrte u krug
kao milioni spiroheta u tvojoj kosi. 

Uzmi svoj prtljag
voz kreće u minut posle ponoći
nisam ja ni arhangel Gavrilo
ni milicioner koji se brine za putnike
ja sam samo pijani pesnik
i mahaću dugo za vozom
jer oboje smo
iz iste porodice čovečanstva.
Сачувана

''Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.   I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. '' M. A.
Ana N
посетилац
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:
Ana N
Поруке: 10


« Одговор #13 у: 04.34 ч. 08.12.2009. »

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću. 
Сачувана
Милош Бркушанин
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Струка: biologist-to-be
Поруке: 93



« Одговор #14 у: 10.10 ч. 07.01.2010. »

Lepa pesma, još da nije ošišana latinica, bila bi za čistu desetku Grin

You're so mean! :-)
Сачувана

Нека тајна се плела међу нама, дивна лудост што се зове говор, чинила је чудо.
Тагови:
Странице: [1] 2  Све
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!