Лаза Костић

[Дарко Новаковић]

Лаза Костић

Међу јавом и мед сном

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!

[Дарко Новаковић]

 Ej, pusto more


Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blaženi đoga
Što j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

[Дарко Новаковић]

Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

[Дарко Новаковић]

Санта Марија дела Салуте

Опрости, мајко света, опрости,
     што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
     блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
     што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Марија дела Салуте.

Зар није лепше носит' лепоту,
     сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
     у пеп'о спалит' срце и луб;
тонут' о броду, трунут' у плоту,
     ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат' у те,
Санта Марија дела Салуте?

Опрости, мајко, много сам страд'о,
     многе сам грехе покај'о ја;
све што је срце снивало младо,
     све је то јаве сломио ма',
за чим сам чезн'о, чему се над'о,
     све је то давно пеп'о и пра',
на угод живу пакости жуте,
Санта Марија дела Салуте.

Тровала ме је подмукло, гњило,
     ал' ипак нећу никога клет';
штагод је муке на мени било,
     да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
     те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Марија дела Салуте!

Тад моја вила преда ме грану,
     лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
     к'о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
     ал' тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Марија дела Салуте?

Она ме гледну. У душу свесну
     никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
     свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
     јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте!
— Санта Марија дела Салуте.

Зар мени јадном сва та дивота?
     Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
     та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
     што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Марија дела Салуте.

Две у мени побише силе,
     мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
     к'о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
     вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Марија дела Салуте.

Памет ме стегну, ја срце стисну',
     утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
     Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
     смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Марија дела Салуте!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
     спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
     к'о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
     кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Санта Марија дела Салуте.

Дође ми у сну. Не кад је зове
     силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
     тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
     земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Марија дела Салуте.

У нас је све к'о у муза и жене,
     само што није брига и рад,
све су милине, ал' нежежене,
     страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
     тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Марија дела Салуте.

А наша деца песме су моје,
     тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
     само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
     то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Марија дела Салуте.

А кад ми дође да прсне глава
     о мог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
     мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила у славу слава,
     из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
     душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
     звездама ћемо померит' путе,
сунцима засут' сељанске студе,
     да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Марија дела Салуте.

[Madiuxa]

Дарко, јел си сигуран да пише Мариа? Транскрибовано би требало да пише Санта Марија дела Салуте....

[alcesta]

Trebalo bi. A u 3. stihu 2. strofe treba da stoji grehotu, a ne lepotu.
Divna pesma, zbilja.

[Дарко Новаковић]

Наравно. Но то је била мања грешка од онога што сам исправио а то је делла уместо дела! 
Исправљено.

[Slavica]

25.  novembar, 1907.

U razgovoru sa Njenim dvema sestrama - i još s jednim prijateljem, svejedno s kojim, - namislih da im poverim suštinu moje tajne.  "Znate, za mene Lenka nije sasvim mrtva. " Gledale su me kao da ništa ne razumeju.  Ja nastavih: "Jest, Ona dolazi da me vidi, u snu.  Ali kada mi se javi Ona, to nije san kao drugi.  To baš ona bude tu.  Ona udesi san, ona uđe u moju pamet, moju dušu, za minut jedan, i izađe iz nje sa snom".  Videvši ravnodušno lice mojih slušalaca, ućutim.

[Ђорђе Божовић]

Zapravo treba Santa Maria della Salute, samo tako, samo latinicom, bez j i sa dva l u della.

Transkribovano Santa Marija dela Salute bih mogao da zamislim u kakvom eseju, prikazu ili drugom radu koji pominje ovu pesmu, ali ga ne bih realno očekivao, jer je originalni oblik isuviše dovoljno poznat i ustaljen kao takav.

U samoj Laze Kostića pesmi, naravno, transkripcija ne dolazi u obzir, jer sâm pesnik nije napisao tako, već u originalu.

[Дарко Новаковић]

Не разумем, зашто само латиницом?

[Ђорђе Божовић]

Zato što je sâm pesnik upravo tako naslovio svoju pesmu — Santa Maria della Salute, i samo tako zapisao u njoj refrenske stihove. Njegovu pesmu ne smemo menjati; tako ju je pesnik zapisao.

I tako je i uzeto u običaj kod onih koji su o toj pesmi kasnije pisali — kao što ne transkribujemo i ne prevodimo fraze iz stranih jezika, tako smo uzeli u običaj i ovaj stih tako napisan, u pesnikovom originalu. Tu bih, kao što rekoh, i mogao zamisliti transkripciju, ali ne bih je očekivao, jednostavno jer nije takav običaj — u našoj nauci o književnosti Santa Maria della Salute, samo tako u originalu, preuzeto je iz Laze Kostića pesme, i nije običaj da se transkribuje.

A u samoj pesmi, dakako, nema govora ni o kakvoj intervenciji mimo pesnikove volje.

[Дарко Новаковић]

Evo i latiničke verzije.

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
     što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
     blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
     što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
     svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
     u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
     đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
     mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
     sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
     sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
     al' ipak neću nikoga klet';
štagod je muke na meni bilo,
     da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
     te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
     lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
     k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
     al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
     nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
     svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
     jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
     Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
     ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
     što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
     mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
     k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
     vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
     utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
     Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
     smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
     spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
     k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
     kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
     silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
     tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
     zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i žene,
     samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
     strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
     tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
     tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
     samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
     to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
     o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
     moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
     iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
     dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
     zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
     da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Најлепши стихови (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Лаза Костић