Јован Јовановић Змај

[Дарко Новаковић]

Јован Јовановић Змај

Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил' птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.

Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.

Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!

А што питаш: хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој' он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.

Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.

А што питаш, мој пријане,
Има л' мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.

А брзина каква му је?
Малко ј' бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

[Дарко Новаковић]

 Brankova želja


Ja poznadoh što nesam poznav'o,
Prvi sanak ja sam već odspav'o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira veičtoga.
- Preletela letom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Što to trese moje ledne grudi?
- Trošni pep'o lako se ne budi.
Kanda bruje topovi sa strane
Gde sam mlade proživov'o dane.
Il' se ruši, il' se nešto zida,
Il' baš raja okove raskida?
Sviće l' zora one sreće lepe
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l' vila iz srbinskih gora?
Je l' već ora koja doći mora?
Jeste, jeste - boj se ljuti žače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit' krvi;
Krv će teći potokom i rekom
Gde se suze roniše lelekom;
Krv će teći preko srpskih strana,
Al' će suza biti ubrisana;
Poleteće veliko i malo,
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika mojih mladih snova,
Što sam negda tako željno ček'o, -
- A moj pep'o da je na daleko!
A kad bude, pa ti muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem,
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, -
Kad se sunce na škole osme'ne,
Haj, na škole i darove njene;
Mudre knjige kad polete letom,
Da Srbina izjednače s svetom;
Kad zapeva Ravijojla vila:
"Sad je java što sam nekad snila!"
- Zar ni onda, kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže!
Tuđa raka ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno li se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Haj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrkćem se kad pomislim na te!
Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta -
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska cara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tuđi,
mrtvo srce još za vama žudi, -
Za potokom , za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za poljem rasnim i zelenim,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!
Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov'o,
Tebi pev'o, o tebi sam snev'o,
Al' od tebe nešto i zahtev'o:
Kad me smrtca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u tvoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo
Što si negda Branku obećalo?
Srbe brate, i Srpkinje sele,
Kojima se jošte dance bele,
Rastav'te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos'te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Prenes'te ih, braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov'o,
Pa na ono mirno Stražilovo;
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bih mrtav prava mira dost'o -
- Srbadijo, ne bilo ti prosto!

[Дарко Новаковић]

Negdašnjem prijatelju

Da ti Bog da mnogo ljeta,
A što više s otim bolje,
I dukata pusta zlata,
Da te puno zadovolje!

   ___________

Al' ja vidim jednog starca,
U dubini daljnih dana,
Seda kosa, borno čelo,
Prošlost mu je puna rana.

Na štapicu ide, kleca,
Jad ga tišti, jad golemi;
Za njim trče mala deca,
On ih moli: Oprost'te mi!

Oči su mu pune suza,
Reči su mu pune jada,
On se seća doba snage,
On se seća doba mlada.

On se seća doba rada,
Što ga grešno, podlo strati,
Što se više nikad, nikad,
Nikad, - ne povrati.

Obilazi crkve, porte,
Groblja stara, groblja nova,
Iste senka oproštenja
Od pepela, od grobova.

Kud god ide, zlato daje,
Za listove neke stare,
Drkćućom rukom ih dere,
Oči su mu razazare.

"Mila deco, mili Srbi,
Oh, idite putem pravim, -
Mladost moju, kletvu moju,
Ne mogu da zaboravim!"

[Дарко Новаковић]

Pođem, klecam

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
   "Ne, ne sme umreti!"

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
   "Ne sme nam umreti!"

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
   "Ne sme nam umreti!"

[Дарко Новаковић]

Tiho noći

Tiho, noći,
   Moje sunce spava;
Za glavom joj
   Od bisera grana;
A na grani
   K'o da nešto bruji -
To su pali
   Sićani slavuji:
Žice predu
   Iz svilenog glasa,
Otkali joj
   Duvak do pojasa,
Pokrili joj
   I lice i grudi, -
Da se moje
   Sunce ne probudi.

[Дарко Новаковић]

Šta ja vidim

Mala deca - mala lađa - malo more -
malo jedro i katarka nad njim gore.
Malo vetra - malo vali - mala luka -
mala krma - mala muka - mala ruka.
Sve je malo, te izgleda kao šala;
kad je tako, nek i pesma bude mala.
 

[Дарко Новаковић]

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
Ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

[Ludwig Van]

СУНЦЕ С' РОДИ ПА ЗАВИРИ

Сунце с'роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
Ја останем с јадом мојим
У ужасно вел'ком свету
Сам;
Сунце с' диже, спушта, зађе, —
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
— Свет је канда сад још шири —
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе као да је
Црња рани моћ —
Гледи на ме, оставља ме, —
То се зове ноћ.

[Pedja]

Kad god se pomene Zmaj ja se setim legendarne pesme o Ankinim grudima. Nazalost, nemam kod sebe tekst pesme, a ne znam je celu napamet.

[Ђорђе Божовић]

Не знам за ту песму, али сетих се оног одломка из "Лајања на звезде" Милована Витезовића:

Професор Божовић је увек бивао изузетно срећан кад год није било званичног водича и његову улогу је зането преузимао.
Као "прави џентлмен" спремно је "заменио" професорку српског језика Дану Јелинић и говорио надахнуто, као под температуром, о Бранку Радичевићу, песнику ђачког доба, враголања, туге и опомене.
Размахивао се рукама као да хоће да полети са тог чувеног врха. [мисли се на Стражилово]
Чак је и рецитовао једну помало ласцивну Бранкову песму, у његовом запамћеном препеву:
"Аоој селе откуд туде
у недрима снега груде,
право чудо, дивно чудо,
алај би се млађан грудо..."
Збунило га тапшање:
"Пардон, није то за вас, ја сам се занео... Има ли ко шта да пита?"
Понављао је неколико пута: "Ко има шта да пита?"
"Деда, да ли могу да добијем ону бубу?" - његов унук је показао на гундеља који се златио од сунца на врху пирамиде.

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Најлепши стихови (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Јован Јовановић Змај