Ne slažem se s time što tamo pišu.
Višedecenijsko odsustvo brige o srpskom jeziku
Kakvo "višedecenijsko odsustvo brige"? Šta bi "briga o srpskom jeziku" trebalo da podrazumeva, živo me zanima? Imamo li pravopise, gramatike i rečnike? Pa znaš, imamo, ali ovi nisu dobri, treba se više angažovati na "brizi" o srpskom jeziku, jer ovo dosad ne valja? Nije nego.
dovelo je do situacije da u pravopisu ne mogu da se snađu ne samo obični građani, več i oni najpismeniji
Ko se ne može snaći? Postoji nekolicina primerčića koji se malo razlikuju u raznim izdanjima Pravopisa, ali to ne znači da se u pravopisu ne može snaći.
Pravopis iz 1993. godine je konfuzan i neprecizan
Kaže ko? Niti je konfuzan, niti je neprecizan — uopšte uzev, vrlo je jasan i precizan, osim te nekolicine primerčića.
poslednji Pravopisni rečnik izašao je 1960, a sveobuhvatna savremena gramatika srpskoj jezika 1964. godine – to je razlog zbog koga stručnjaci tvrde da nemamo temelj naše kulture.
Zar to što su "sveobuhvatna" dela iz šezdesetih znači da nemamo temelj jezičke kulture? Ne shvatam taj "razlog" tih "stručnjaka", a podozrevam da je motivacija za takav stav prema tima delima posve vanjezičke prirode, i da je nešto drugo tu posredi.
U svim izdanjima školske Gramatike Živojina Stanojčića i Ljubomira Popovića ima pravopisnih grešaka, pa čak i gramatičkih, kod glasovnih promena, recimo. Teško je učenicima onda objasniti svrhu pismenosti i naterati ih da otvore Pravopis Matice srpske, koji opet nije dobro urađen, nema jasnih odrednica i naročito je teško vizuelno se orijentisati u njemu, da ne pričamo o dubletnim i nejasnim rešenjima – kaže Violeta Vasić, profesor srpskog jezika u OŠ „Svetozar Marković“ u Beogradu i Filološkoj gimnaziji „Profesional“.
Kaže Violeta Vasić, iz njezinog ugla i po njenom mišljenju.
Čist primer konfuznog pravopisa su pravila za pisanje naziva ulica u kojima se reč ulica piše velikim slovom “ako je sastavni deo imena” (npr. Ulica lipa), ali isti pravopis dozvoljava i pisanje malim slovom. Na primer, „Ulica srpskih vladara” može da se piša ovako, sa velikim „U”, ili sa malim „u” a velikim „S” („ulica Srpskih vladara”).
I šta je tu konfuzno? Može li se reći "živim u Lipa", bez toga "ulica"? Ne može, dakle reč "ulica" je sastavni deo imena, i piše se s velikim početnim slovom — "Ulica lipa" je ceo naziv. A može li se jednako reći i "živim u Ulici srpskih vladara" i "živim u Srpskih vladara"? Može, dakle može se uzeti i "Srpskih vladara" kao čitav naziv, pa najavnu reč "ulica" uz njega pisati s malim slovom, a može se i "Ulica srpskih vladara", s rečju "ulica", uzeti kao celo ime. Ovo pravopisno pravilo ima jasnu potporu u jeziku, u govoru. Šta je tu konfuzno?
Slična zabuna je i po pitanju složenica i polusloženica, razlikovanju crtice (kada su dve reči u većoj koheziji) od crte (kada su samostalni pojmovi).
A gde je tu zabuna?
Takođe nije jasno zašto se tursko-austrijski rat, prema važećem „Pravopisu“, piše malim početnim slovom, dok se „Balkanski rat“ piše velikim.
Nije jasna razlika između opisnog i izravnog imena nečega? I o Balkanskom ratu se može pisati: "Poginuo je u srpsko-turskom ratu 1912. godine", ili "u srpsko-turskom sukobu"; jasno je da je tu reč o opisnom imenu rata, koje se ne piše s velikim slovom. Šta tu nije jasno?
Učenik bi već u osnovnoj školi morao ovladati pravilnim pisanjem naziva istorijskih događaja, a kako mu objasniti ovakve finese? Tek što je naučio da je pravilno pisati „Trg cveća” i „Cvetni trg”, mora da savlada izuzetak - Trg Republike, gde se imenica republika odnosi baš na Srbiju, pa se zato piše velikim slovom.
A učenik je, možda, za svoje godine priglup i nezreo, pa ne može da savlada izuzetke i finese? Ili je to ipak profesor nestručan i priučen, pa ni sâm sebi ih ne može pojasniti, a nekmoli učeniku?
Autori pravopisa bi u budućnosti morali raditi na tome da se pravopis pojednostavi do te mere da učenik osnovne škole može da ga savlada, poručiju profesori.
Upravo to što "poručuju profesori" vodi onome na što se u naslovu članka upozorava — piši kako hoćeš i čitaj kako znaš.
Brojne varijante mogućeg pisanja slabe normu, donose nove dublete. Objašnjenja da je nešto „bolje”, „češće” i „opravdanije” nisu dobra. Pravopis funkcioniše na principu tačno - netačno i to je za najveći broj korisnika bitno, sva druga objašnjenja manje su važna
Možda ljudi, "široke narodne mase", i traže da pravopis bude "crno-beo", da im se jasno kaže: tačno — netačno. Ali zapravo, pravopis i norma upravo ne smeju biti takvi...
"Brojne varijante", dubleti i "objašnjenja da je nešto bolje, češće i opravdanije" dozvoljavaju mogućnost izbora, što je za naš književni jezik veoma bitno. Ne dolazimo svi sa istog dijalekatskog područja, ne pišu svi književnici isto, ne govorimo svi sasvim isto, pa niti bi trebalo isto da pišemo. Jer, jezik nije matematika pa da u njemu uvek i svugde važi jedna te ista formula, jezik nije isključiv, nije uvek i svugde jednoobrazan, i nije egzaktan. Jezik je nestalan, promenljiv, raslojen, živ, suptilan, apokrifan, slojevit, mirisan, pun raznih mogućnosti, subjektivan i ličan, osećajan, svež i individualan.
Sužavanje norme, ostavljanje samo jednih pravopisnih mogućnosti, bez dubleta, bez mogućnosti izbora, i težnja ka jednoobraznosti i isključivosti u jeziku vode i ka sužavanju, jednoobraznosti i isključivosti i u mišljenju. Ako ne možemo u jeziku biti individualni i svoji, već moramo svi biti šablonski, onda ne možemo biti svoji ni u čemu drugome. (Setite se šta sam vam pričao o japanskim sociolektima i dijalektima, o japanskom ženskom sociolektu — žena ne može da kaže muškarcu "ti", ona mora uvek da mu persira jer je njen sociolekt takav, i nema joj pomoći. Setite se "novogovora" iz Orvelove
Hiljadu devetsto osamdeset četvrte — ono za što nema reč, čovek ne može ni zamisliti, u društvu nametnuta jednoobraznost u jeziku i te kako vodi ka političkoj manipulaciji zarad jednoobraznosti i u mišljenju.)
Sve u svemu, ovim člankom u "Blicu" samo se htelo dati ustupka nestručnosti i priučenosti nekih osnovnoškolskih i srednjoškolskih profesora, koji ni sami ne razumeju pravopisna pravila, pa kukaju kako je Pravopis konfuzan i nejasan, iako on to, kako sam na ovim njihovim primerima pokazao, uopšte nije. Njihovoj priučenosti ustupka se ne sme davati, neka mesto što kukaju na svoje neznanje, i oni ponovo zagreju stolicu. Izgovori i opravdanja koje nalaze u učenicima nisu na mestu. Problem je u tome što oni ne umeju da ispredaju lekciju i pojasne učenicima ono što je i njima nejasno, a ne u tome što učenici ne mogu shvatiti pravila i izuzetke — naravno da mogu, nisu debili.
Još grđe je ono političko stanovište što između redova toga članka takođe na trenutke provejava. Njemu u jeziku mesta nema.
