njegovi stihovi su jako dobri.
Ма, хајте, молим вас, госн Божовићу.
Dosadno mi sâm u stanu,
da slušam ploče i gledam u zrak,
da spremam ispit i vježbam gitaru,
jedem sendvič uz tetrapak.Prvi i poslednji stih su simetrični osmerci, unutrašnji stihovi su simetrični, lirski deseterci, s tim što u trećem stihu jedan slog pretiče. Strofa uvodi u studentski život i, na samom početku, u osjećaj melanholije, jako veštim postupkom. Takođe je lep i postmodernistički postupak unošenja banalnih svakodnevnih predmeta u delo: „sendvič uz tetrapak“, ploče i gitara, ispit; što uostalom nalaziš i kod Pavića u prozi, a on kao bajagi slovi za nekog ozbiljnog književnika.
Davimo se među četiri zida,
glupo popodne i ja,
a sve bi mnogo ljepše bilo
kad bi došla Marija.
Marija, Marija,
kad bi došla Marija,
tugu odagnala,
radost bi mi dala, Marija.Valjan poetski jezik na početku — „daviti se među četiri zida“, „glupo popodne“. Ostalo, ako ćemo realno, i sâm jezik i ovaj refren ravni su Desanki Maksimović („ne, nemoj mi prići“ ili „šta li te to spreči da postaneš pesma“ jednakog su kvaliteta, i spadaju u istu vrstu lagane, sladunjave poezije kao ovo), a i ona slovi za nekakvu poetesu, pa eto.
Ne znam koji dan za redom
sâm sebi sve sam manji drug,
izvučem neki osmijeh s ledom,
i vrtim se u krug.Prva dva stiha, ponovo, simetrični su lirski osmerci, treći je simetrični lirski deseterac, a četvrti je 4 + 2. „Osmijeh s ledom“, jako dobro. „Vrtim se u krug“ pak, jako loše.
Molim zidara sa novogradnje preko puta
da mi kratko rukom signal dâ
kad stigne gradski autobus —
možda siđe Marija.
Marija, Marija,
kad bi došla Marija,
tugu odagnala,
radost bi mi dala, Marija.Aktuelizacija pesme u „novogradnji preko puta“, vrlo dobro. Lirski subjekt sebe postavlja u ravan sa zidarom, odličan postupak. Gradski autobus, novogradnja, dakle periferija, vrlo dobro smeštanje pesme u hronotop.
Sve u svemu, nije ništa lošiji od, eto, Desanke Maksimović i sličnih pesnika. Ovoj vrsti „sladunjave“ poezije svakako treba dati mesto kao žanru, i u skladu s time je ocenjivati. Ona jeste, verovatno, manje vredna od poezije modernista, simbolista, od avangarde, od one „tvrđe“ poezije koju kritičari ocenjuju najvišim ocenama, ali u svom žanru, u rangu Desanke Maksimović, nije ništa manje loša od nje i od drugih.
I muzičari pišu poeziju, kod nas su samo nepravo zapostavljeni i ne smatraju se „pesnicima“, onim sa velikim P. Ali svakako to jesu, i lirika je odvajkada bila deo književnosti i poezije, naravno manje vredna od „snažnije“, kao bajagi „prave“ poezije, ali svakako vredna za kriterije i standarde svoga žanra, i to još od stare Grčke pa sve do Bitlsa iz šezdesetih, Bijelog dugmeta iz sedamdesetih i osamdesetih, Azre iz osamdesetih i Nirvane iz devedesetih, itd.
