Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
12.58 ч. 22.10.2019. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Перо Зубац  (Прочитано 3887 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« у: 15.21 ч. 24.11.2006. »

KAD DOĐE ČAS


Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt
« Задњи пут промењено: 15.13 ч. 12.12.2006. од Предраг Супуровић » Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #1 у: 15.22 ч. 24.11.2006. »

KAD DOĐE ČAS


Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt
Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #2 у: 15.23 ч. 24.11.2006. »

        MOSTARSKA

        Romore u meni sve tise, tise
        one daleke, modre kise.

        Dvadeset leta traje opsena
        i grad pod jezikom - uspomena.

        Al' mora da raste, glasu mom srodan
        neko jos vedriji od ovih voda.

        Naci ce ruka u beharu
        cvet koji ce me vratiti Mostaru
Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #3 у: 15.25 ч. 24.11.2006. »

 Мостарске кише


У Мостару сам волео неку Светлану
jедне jесени.
Jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава.
Jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби.
Jао кад бих знао ко то у мени бере
каjсиjе jош недозреле.

Говорио сам jоj ти си дериште, ти си
балавица,
све сам jоj говорио,
и плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти зрело ста се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.

Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег
ниjе било,
питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
jе питала.
Питала ме jе да ли би могао са сваком
тако, сачуваj боже,
да ли jе волим тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре
кише.
Она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да ћини, ниjе хтела
ил ниjе смела, враг би jоj знао.

Jесен jе, та мртва jесен на окнима,
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
Не смем да кажем,
имала jе младеж мали љубичасти или ми
се ћини.

Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли
девоjку,
волим ли Рилкеа, све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога
детињства звониле капи,
а ноћна песма текла тихано низ Доњу
Махалу,
еj Сулеjмана отхранила маjка.

Она jе прострла своjе године по паркету,
њене су очи биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псичи.
Говорио сам jоj да jе глупава да се прави
важна.
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе
атомски век?
Де Гол, Гагарин и коjештариjе, све сам
jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.

Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама.
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак носио.
под мостовима се играли жмурке. Неретва,
ждребића,
под старим мостом Црњанског jоj
говорио.
што jе диван шапутала jе, што jе диван.

Колена jоj цртао у влажном песку.
смеjала се тако ведро тако невино ко
први љиљани,
у џамиjе jе водио Карађоз-бег мртав,
премртав
под тешким турбетом.
На гроб Шантићев цвече jе однела, мало
плакала као и све жене,
свуда сам jе водио.

Сада jе ово лето,
сад сам сасвим други, пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца,
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да ћини, ниjе хтела,
ил ниjе смела враг би jоj знао,

Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне
кровове,
бледуњаво сунце изгладнелог дечака
над Мостаром,
не умем заборавити
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех, што jе умео заболети као
клетва,
ону молитву у капели на Белом Брегу,
Бог jе велик говорила jе, наџивеце нас,
ни оне тешке модре кише
о jесен, бесплодна њена jесен.

Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила мало тужно, мало
плаћљиво о Карењини,
говорила jе Клоjд Грифитс не би умео
ни мрава згазити,
смеjао сам се, ти си глупа он jе убица,
ти си дете.

Ни оне улице, оне продавце последњег
издања Ослобођења,
ни оно грожђе полусвело у излозима не
умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над Мостаром...
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме и
ниста више,
Маjке ми, ништа друго нисмо.

После су опет била лета, после су опет
биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуд тамо,
ни оно лишће по тротоарима ни оне дане,
jа више не могу jа више не умем
избрисати.

Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону нашу jесен,
на оне кише,
она jе и сад каже иста, куне се Богом,
потпуно иста,
да jоj веруjем да се смеjем давно сам,
давно проклео Христа,
а и до ње ми баш ниjе стало клела се
не клела,
Мора се тако не вреде лажи.

Говорио сам jоj о Љермонтову о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову
књигу, читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило
сунца, мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви,
смеjали смо се дећацима што су скакали
са мостова за цигарете,
смеjали смо се jер ниjе лето а они скаћу баш
су деца,
Говорила jе, могу умрети, могу добити
упалу плућа...

Онда су долазиле њене чутње дуге,
предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрит Спинозу,
сате и све могао сам комотно гледати
друге, бацати облутке,
доле низ стење, могао сам сасвим отићи
некуд, отић далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном
крилу, самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду..
у стену, све сам могао...

Прсте jе имала дугачке, крхке бескрвне,
а хитре.
Играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном, нисам
ваљда ћорав,
нисам jа блесав хаjде шта се каниш,
добичеш батине,
кад jе она тражила могао сам побећи у
саму реку нашла би ме,
намирише ме каже одмах, позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао, ваљда jе стално
цурила кроз прсте.

Волела jе кештење, купили смо га по
рондоу,
носила га jе у собу, вешала о кончице,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj
их доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.

Питао сам jе шта мисли о овом свету, веруjе
ли у комунизам,
да ли би се мењала за Наташу Ростову,
свашта сам jе питао,
понекад глупо знам jа то и те како.

Питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхичења, хоће, хоће,
а онда одjедном падала jе у неке туге,
ко мртво воће,
не сме и не сме не би то она ни за
живу главу,
види ти њега мисли тек тако као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то рецимо Зубац Пера да баш он, а
не неко други,
таман посла као да jе он у наjмању руку,
брандо ил такви.

Говорио сам jоj ти си глупа ти си паметна,
ти си ђаво,
ти си анђео, све сам jоj говорио. Ништа ми
ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре
кише.

Стварно сам волео ту Светлану jедне
jесени,
кад би знао са ким сада спава, не би
му глава, не би му глава.

Jао кад би знао ко jе сада љуби,
не би му зуби не би му зуби. Jао кад бих
знао ко то
у мени бере каjсиjе jош недозреле.
Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Дарко Новаковић
уредник форума
староседелац
*****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Дарко Новаковић
Струка: dipl. el. inž.
Поруке: 1.049



« Одговор #4 у: 15.27 ч. 24.11.2006. »

         Neko drugo more


        Neko drugo more
        jutrom ti osvice pod
        oknima

        Neka druga ruka
        u snu ti kupine na
        dlan prinosi

        Neko drugo lice u
        tvojoj bistroj se zenici
        ogleda

        Neko drugo uho iz
        sna tvoga,
        muziku za svoje uho
        izbira

        Neka druga senka vitku
        tvoju senku podnevom
        dotice

        Ali niko drugi u tvom
        snu
        ne usni
        a da u
        budnom oku
        osvane
Сачувана

Nevolja s ovim svetom je ta što su glupi tako sigurni, a pametni puni sumnje. Bertrand Russell
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!