На интернету, и животу уопште, се све више користи УПУТСТВО, а у старим текстовима сам налазио УПУСТВО.
Naravno,
upuTstvo i
braTstvo i slično, a ne
upustvo ili
brastvo. Moramo zadržati T, jer se reč isuviše izobličuje bez njega — to je običaj koji datira još od Vuka i samih početaka standardizacije našeg jezika na (morfo)fonološkom principu; što znači da ti stariji tekstovi u kojima piše
upustvo ni u svoje vreme nisu baš bili po pravopisu.
Evo, čak i najstariji od pravopisa koje posedujem, Belićev pravopis iz 1950. (drugo izdanje), navodi „ùputstvo (nepr. upustvo)“, i to ovako obrazlaže (ovaj jedan pasus iz Belićeva pravopisa, čini mi se, prepisujem na forum peti put
):
„Od ovoga pravila dopušta se, još od Vuka, samo jedno otstupanje. Kada se u pridevima pred nastavkom
ski ili u imenicama pred nastavkom
stvo nahodi
d ili
t, onda se oni ne menjaju, dakle
dski i
dstvo,
tski i
tstvo:
grad — gradski, gospodin — gospodstvo, Beograd — beogradski, brat — bratski — bratstvo i sl.“
Naravno, ne obzirimo se na to što Belić piše
otstupanje, jer je tako bilo propisano u njegovo vreme (tj. on sâm je tako bio propisao), a danas svakako pišemo
odstupanje; kao i na to što on tada još uvek terminološki ne razlikuje nastavke od sufiksa.
Suglasnička grupa "-tstv-" se ne smatra teškom za izgovor, pa u njoj nikad ne dolazi do gubljenja samoglasnika.
Grupa -tstv-
jeste vrlo teška (ako ne i nemoguća) za izgovor, i takvo pisanje nije fonetsko! Često ćemo je u govoru uprostiti do -’stvo ili čak samo -’s’vo, dakle i te kako će u njozi doći do gubljenja suglasnika; ali zadržavamo sve suglasnike tu u pisanju zbog očuvanja značenja i omogućavanja razumevanja i prepoznavanja pisane reči. To je, dakle, razlog zbog čega još od Vuka pišemo -tstvo-, iako zasigurno ne izgovaramo tako.
