Bruni, i svi drugi, uživajte.
Takve pesme pišemTrebalo bi da imam novog ljubavnika,
ovog da se ratosiljam
kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
Trebalo bi brza kola da vozim
kroz prozor kosa da mi vijori
kao kod kakve Rozamunde
što na konju jezdi.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi do podne da spavam,
da se izležavam na širokom krevetu
kao poleglo žito po „majčici“ zemlji.
Trebalo bi da ne marim za vreme;
da ne kaskam, da ne žurim.
Da ispijam dan za danom, do dna – naiskap!
Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom.
Pa, opuške – pod potpeticu!
Reči na žar. Vrućicu u pesme.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi usku haljinu da nosim.
Ramena krznom da ogrćem.
Na visoke štikle da se penjem.
Da se nafrakam i nakinđurim,
kao božićna jelka —
da me ne prepozna ni rođena majka.
Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
Da pevam i plešem do tri izjutra.
Da sam svesna svojih ženskih draži
kad mi kakav pastuv priđe.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi da me ne dotiču
žaoke, bodlje, bumbara i osa.
Maramicom kao kap znoja sa čela
da obrišem svaku boru, brigu.
Trebalo bi da imam dovoljno love
za kiriju, porez i još pride.
Lova dobro dođe kad ponestane ostaloga.
Kad zature se poljupci, kad iscure reči.
S lovom mogu disati na kredit!
Trebalo bi telo svoje da sunčam
na kakvoj steni,
daleko od dokova Sunovrata.
Trebalo bi iz zemlje Apatije
u zemlju Želja da emigriram,
sve da želim ničeg da se ne odričem.
Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam,
žilet veni da primičem.
Takve pesme pišem.
Dušo...Dušo, vidim ne mariš više ti za mene.
Moja pica beše tvoja amajlija,
Sad je više nećeš.
Oko druge suknje sad se motaš
U drugu zuriš i bleneš,
Za drugom šeniš kao štene.
Istina je,
Davila sam te kao žabu,
Pila sam ti krv kao pijavica.
A sad te je ćapila neka maca
Kao miša,
Smotala te je oko malog prsta.
Ali da znaš ne ridam za tobom
I ne cvilim - nekad bilo.
„Ostavi nju, uzmi mene“ —
Nije više moj refren.
Niko me više neće za nos vući,
Farbati,
Na kaišu kao pudlicu šetati.
Za tobom se više ne pretržem.
Na drugog sam oko bacila
Zašto kriti, kao maca već predem.
Sad smo kvit!
Pa ipak, ako te ona izgustira,
Ako te šutne, prevari s drugim...
Ne trči za njom i ne cvili,
Nego došepaj k meni,
I stopalo mi lizni.
Metafizika sumrakaPrekasno je da ičemu učim srce.
Naizust znam azbuku patnje.
Proveravam uživo.
Vreme je stalo. Kakvo blaženstvo je u proticanju?
Stvarnost podseća na umoljčan džemper —
ovo su stihovi.
Život ipak šepa, poput kakve uboge devojke
koja bi dobro da se uda
iako u srcu nosi ožiljke uspomena —
životopis vatre i vode.
To su zaludne i bolne zalihe
sa kojima se polazi na dug i neizvestan put
koji je naša lična otadžbina,
na koju svačija noga stupa kao čizma.
Od Kaina starija je svaka patnja,
pa i ova koja je kao rođaka iz daleka
došla na tri dana a ostala,
raskomotila se, zauzela svaki kutak.
O odlasku ni da bekne!
Vreme čuda je za nama.
Vreme građenja kula,
rajskih i ovozemaljskih vrtova
iz čitanki i stihova.
Tzv. grčka sreća čeka nas
tamo gde nikada nećemo stići.
Zato napoj cveće i srce
iz istog krčaga, ako ikako možeš.
Vreme ne presahnjuje,
niti ubrzava korak, kako vele.
Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu.
Znaj, neće ti pomoći
nikakvo navlačenje jorgana na glavu,
makar te pod njim čekalo drago telo,
nikakvo stavljanje voska u uši —
sirenina pesma biće deo tvog urlika.
Rođeni srećni i manje srećni
umiru pre smrti svojih tela,
vlastito lice nosiće kao tuđu odeću,
poput likova sa slika Hijeronimusa Boša.
Onaj ko je napisao nebo, zemlju, more,
a naročito ko je napisao sneg i snove,
mesečeve mene, boje lišća, naša lica —
dalek se čini i hladan kao Severni pol.
Ne zovi to nihilizmom i bogohuljenjem.
Pogrešna sintaksa, loša dikcija
beše stvaranje sveta.
Toliko je jabuka razdora bačeno među nas,
da će se jedna dokotrljati i do tvojih nogu,
možda baš onda kada budeš skupio letinu,
sveo račune,
kada budeš zabacio ruke iznad glave,
terajući uvis kolutove dima i sanje.
Mrtvorođeno biće tvoje želje,
udovička svaka nada.
A ljubavi ni koliko da namažeš na krišku hleba.
Sorry, GospodeŠvorc sam, Gospode.
Prazno srce, prazna pica,
Izvrnuti džepovi moje duše.
U glavi tek ponešto zveči
Kao u konzervi prilog za Crveni krst.
Tutni nešto, Bogo, u moj buđelar.
Prazna sam i bez prebijene
Srce mi pišti ko čajnik.
Negde vidici pucaju od lepote,
Ovde sumrak pritisko kapke.
Sve sam protraćila, proćerdala.
Sve spiskala.
Sad Ti udeli, nahrani, isceli.
Pre nego što ubeležiš,
Daj pljugu, daj kintu,
Daj kitu, ovoj grešnici.
Daj mi danas.Niti sijem, niti žanjem,
Niti predem,
Tebe poslušah, Bogo,
Sad Ti pobrini se za me.
Izležavam se do podne.
Danju unaokolo cunjam, gluvarim,
Noću nad rukopisima il po barovima
Dreždim, krvarim.
Ujutru stajem na hladan pod srca
Tvog sina, tvog čeda.
Njušim njegovo međunožje
Kao keruša svoje male.
Jer, Ti kaza:
Sve što hoćete da vama čine ljudi,
Činite i vi tako njima.Al šutnu me taj čova,
Istrese me ko pesak iz sandale.
Više mi ništa ne ide od ruke —
Uska vrata, tesan put.
Ne bulji u mene, Bogo,
Ne drži me zemljina teža,
Nacvrcana sam, gubim korak,
Ulica mi je sve krivlja,
Kuća sve dalja,
Pruži ruku, pruži prst,
Ko luču, ne ko prut.
Život cvili kao usna harmonika,
Daleko sam zabasala.
Ne razlikujem više vrste ptica,
Biljaka, drveća, strane sveta,
Rečne od morskih riba,
Izvor od ušća.
Snove po kojima gacam
Od ulice kojom njišem kukovima.
Više puta voleh zauvek,
Moje srce beše vrela ringla,
Sad je vrč razbijen.
Seks neuprljan ljubavlju,
Moja je deviza.
Sve druge želje stresoh
Ko kišne kapi sa kaputa.
Gospodi pomiluj!
Pevam o duši utopljenoj,
Koju ne mogu na obalu izvući.
Kao obešena divljač vise moje ruke.
Pomozi! Izbavi!
Daj mi — usta na usta!
Voleh gorka pića, žestoke momke,
I koješta još,
Priznajem Ti, Bogo,
Ne mimoiđe me nijedan greh.
Kao Tvoje telo,
Moje srce je jastučić za igle.
Sorry, Gospode,
Nisam ja ni Marta ni Marija Magdalena.
Tvoj sam ispljuvak, tvoja slina.
Sad, sve stavi na kantar.
Ne priteži i ne zakidaj.
Odreži!
Obnevidi mi srce, liši me vida.
Patiti i platiti.
Gospodi pomiluj!
Ljubav i ništaVolim tvoj palac na nozi.
Volim ga i ljubim.
Oblizujem ga i grickam kao lilihip.
O, moj slatki dragi, šećerlemo moja,
ljubim te,
od palca do vrha nosa,
i između.
Šta bi na ovo rekle moje druge,
žalopojne muze i frigidne Eve —
deve bajne,
one što na usta rađaju,
i u muškim cipelama gaze?
Šta bi rekle,
na ovo tako nisko spuštanje usana,
na beskrajno svijanje vrata,
na nadugačko i naširoko pričanje
mog jezika po tvom telu?
Jer ne mogu prestati da spuštam usne
i da svijam vrat.
Opet i opet.
Da nastavljam tradiciju onih
što stavljaju glavu u kragnu giljotine.
Ljubavna monetaNe visim na čiviluku
da me uzmeš kad ti se prohte,
kao kabanicu ili slameni šešir.
Zavisno od toga
da li na tebe grme i sevaju,
ili ti prže ionako usijano teme.
Na kome bih i ja mogla ispeći štošta „na oko“.
Ali meni je više stalo do tvoga mesa.
Do roštiljanja.
Meso uz meso,
poželjno je i „u“.
To je važeća moneta.
Apoeni od—do uzdaha „ah“ i „oh“.
Razmena sokova, bez reči.
Bez kusura.
