I dalje jedan jezik

[Ђорђе Божовић]

Snježana Kordić, hrvatska lingvistkinja:

http://bib.irb.hr/datoteka/430085.I_DALJE_JEDAN_JEZIK.PDF

[Luče]

Sad bih te, opet, pohvalila, ali se plašim da se ponovo ne postidiš!

Prilično smela gospođa!
Vidim da je rad iz 2005. Imaš li saznanja kakve su bile reakcije među pomenutim nacijama?

[J o e]

Доста њених чланака има овде: http://www.snjezana-kordic.de/.

Мени се допадају.

[Дарко Новаковић]

Baš je dobrano oplela po kolegama iz struke.

[Ђорђе Божовић]

Sad bih te, opet, pohvalila, ali se plašim da se ponovo ne postidiš!

Ako, ako, i bolje nemoj. Ne lajem ja to sebe radi nego sela radi.

Imaš li saznanja kakve su bile reakcije među pomenutim nacijama?

Eno, dijelove nekih polemika možeš čitati na sajtu vezu na koji je ostavio Joe.

Baš je dobrano oplela po kolegama iz struke.

S pravom i, za razliku od kolega iz struke, sa stvarnim znanstvenim argumentima.

[Радашин]

Како се зове српски језик?

[Ђорђе Божовић]

Cit. članak daje odgovore na to pitanje:

„Narod, naravno, može nazivati jezik kako hoće, ali lingvistika nije dužna preuzeti bez preispitivanja imenovanja iz naroda.“

„Na činjenicu da je srpskohrvatski jedan jezik ne utječu [ni] odredbe o službenom jeziku koje se mogu naći u novim ustavima. Lingvistika se ne ravna po ustavnim odredbama, nego po jezičnoj stvarnosti.“

„Oni koji žele vidjeti samo ime svoje nacije u nazivu jezika odbacuju oznaku srpskohrvatski jezik. [...] Štoviše, današnja nastojanja da se srpskohrvatski podijeli na više jezika navedena su u internacionalnom jezičnom leksikonu kao aktualni primjer jezičnog šovinizma (Glück ²2000: 652).“

„Na balkanskim prostorima se danas bez razmišljanja poistovjećuje nacija s jezikom kad se tvrdi da svaka nacija mora imati svoj zaseban jezik. Brojne nacije u Evropi i svijetu dokazuju da je suprotno istina jer govore istim jezikom kao i neka druga nacija, a unatoč tome su nacije (npr. američka, engleska, australijska, njemačka, austrijska, švicarska itd.). Stoga "ne postoji jedan prema jedan podudaranje između jezika i nacije, kakvo bi nužno moralo postojati kad bi jezik bio odrednica nacije. Naprotiv, očiti su suprotni primjeri" (Greenfeld 2001: 663-664).“

[Радашин]

А да ли је лингвистика дужна преузети и држати се имена језика уведеног декретом из времена комунистичке диктатуре?

[Ђорђе Божовић]

Dakako da ne, ali srpskohrvatski je prije svega lingvistička tvorenica i termin (a ne ime uvedeno političkim dekretom), i kao takav (kao lingvistički naziv za ovaj jezik) sasvim je opravdan, ponovo po cit. čl.:

„Oni koji žele vidjeti samo ime svoje nacije u nazivu jezika odbacuju oznaku srpskohrvatski jezik. Medutim, lingvistički se [moje podvlačenje] toj oznaci nema što zamjeriti (Pohl 1997:69). Napravljena je po poznatom dvodijelnom modelu imenovanja, kao npr. i oznaka indoevropski. To što se sastoji od dvije komponente ne znači da jezik čine samo te navedene komponente, nego one označavaju rubove jezičnog područja u koje je uključeno i ono što je između. Tako je npr. i kod indoevropskog uključeno i ono što se nalazi između Indije i Evrope (Kordić 2004a: 127; 2004b: 38). Stoga je naziv srpskohrvatski i danas najrasprostranjeniji u lingvistici u svijetu (Blum 2002: V; Herrity ²2001: 422).“

U ovim dvama svojim radovima na koje ovdje upućuje, autorica se i bliže bavi lingvističkim značenjem i utemeljenošću ovoga naziva/termina za naš jezik. U lingvistici, upravo, nisu uopšte rijetki takvi dvodjelni termini/nazivi jezika i jezičkih porodica. Naprotiv, skoro je pa i pravilo — a običaj je svakako — da se jezični idiomi u lingvistici imenuju upravo dvodjelnim nazivima koji se sastoje od imena rubnih oblasti njihove teritorije (usp. i u našoj dijalektologiji, recimo: zetsko-sandžački, kosovsko-resavski, prizrensko-timočki, šumadijsko-vojvođanski dijalekti, i sl.).

[Радашин]

Значи, онда су лингвисти били ти који су 1954. преименовали језик?
Како се тај језик звао раније, је ли тај језик постојао пре 1954, или још боље, пре 1918. (пошто је тада почело преименовање језика, увођење српско-хрватско-словеначког језика)?

Иначе, први пут чујем да постоји индоевропски језик. Увек сам мислио да постоје индоевропски језици.
А какве везе имају називи дијалеката и локалне, географске особености, са називом језика?

[Ђорђе Божовић]

(Ili među imenima jezičkih porodica: indoevropski, austroazijski, dené-jenisejski, eskimsko-aleutski, afroazijski, balto(-)slovenski, indoiranski, niger-kongoanski, sino(-)tibetski, ugrofinski jezici itd.)

Значи, онда су лингвисти били ти који су 1954. преименовали језик?

Nego? Hvala bogu, lingvisti i književnici su 1954. sastavili i potpisali Novosadski književni dogovor, kao što su i vijek prije njih lingvisti i književnici sastavili i potpisali Bečki književni dogovor (1850) o zajedništvu književnojezičke norme Srba, Crnogoraca, Hrvata i Bošnjaka (kako ih se god tad nazivalo). Novosadski dogovor iz 1954. je bio delo dviju matica, Matice srpske i Matice hrvatske.

Како се тај језик звао раније, је ли тај језик постојао пре 1954, или још боље, пре 1918. (пошто је тада почело преименовање језика, увођење српско-хрватско-словеначког језика)?

Pa recimo, u 10. veku se zvao slovenski, ako to išta znači.

Иначе, први пут чујем да постоји индоевропски језик. Увек сам мислио да постоје индоевропски језици.

Pa ni pojam i određenje jezika kakvim ga laici shvaćaju je mahom nerelevantan za lingvistiku. Jezik je bilo koji idiom koji je pojavni oblik ljudske jezične komunikacije, a on može biti i raslojen po više osi i društveni konstrukt itd. Vidi nešto malo o tome ovde: http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=5574.msg60831#msg60831.

Za indoevropeiste (lingviste koji se bave indoevropskom komparativnom lingvistikom), recimo, svi ti jezici i njihovi dijalekti koje zovemo indoevropskima jesu, upravo, jedan indoevropski jezik, vremenski i prostorno raslojen na razne svoje indoevropske dijalekte. Jezik je, dakle, relativan pojam, i možemo ga shvatiti na različite načine — srpskohrvatski je, recimo, jedan jezik sa svojim jedinstvenim gramatičkim obilježjima nasuprot drugih jezika (francuskog, turskog, mađarskog, japanskog itd.), ali pak možemo reći i da unutar njega postoji znatno više jezika ako svaki njegov dijalekt sagledamo kao zaseban idiom sa svojim jezičkim obilježjima, a možemo pak reći i da je i on čitav — dijalekt nekog drugog većeg jezika, recimo slovenskog ili indoevropskog jezika, ako ga shvatimo u komparativnoistorijskom kontekstu; ili pak da je ništa drugo do samo jedan pojavni oblik Jezika, ljudskoga jezika kao takvog, koji je samo jedan, zajednički svim ljudima na planeti, svima homo sapiensima. Pojam jezika kako ga vide laici („moj jezik“, „naš jezik“, „pravilan jezik“, „čist jezik“ i još šta već), dakle, nije toliko relevantan za lingvistiku kao znanost.

[Ђорђе Божовић]

А какве везе имају називи дијалеката и локалне, географске особености, са називом језика?

Pa rekoh — lingvistički termini kojima se nazivaju jezički idiomi skoro po pravilu su dvodelni: a to mogu biti nazivi dijalekata, jezika, jezičkih porodica, svejedno; sve su to jezici i sve je to ista vrsta lingvističke terminologije. Ajmo opet:

„Oni koji žele vidjeti samo ime svoje nacije u nazivu jezika odbacuju oznaku srpskohrvatski jezik. Medutim, lingvistički se toj oznaci nema što zamjeriti (Pohl 1997:69). Napravljena je po poznatom dvodijelnom modelu imenovanja, kao npr. i oznaka indoevropski.“

[Радашин]

Nego? Hvala bogu, lingvisti i književnici su 1954. sastavili i potpisali Novosadski književni dogovor, kao što su i vijek prije njih lingvisti i književnici sastavili i potpisali Bečki književni dogovor (1850) o zajedništvu književnojezičke norme Srba, Crnogoraca, Hrvata i Bošnjaka (kako ih se god tad nazivalo). Novosadski dogovor iz 1954. je bio delo dviju matica, Matice srpske i Matice hrvatske.

И наравно, то је нешто сасвим природно, да се скупи група људи (наравно у оно време је цветала демократија, свако је имао право да слободно изнесе своје мишљење) и донесе одлуку о тако нечему као што је име језика, који је власништво свих, па и прошлих и будућих генерација. Па да ли ли има негде у свету још неки пример да се тако доносила одлука о имену језика.
Бечки договор не могу ни да коментаришем, јер не знам кога су у то доба представљали Вук Караџић и Ђура Даничић, коју српску институцију? Можда ти знаш ко их је овластио да потписују договоре..

Pa recimo, u 10. veku se zvao slovenski, ako to išta znači.

А како се звао у периоду од X до XX века, тричавих 1000 година?

[Радашин]

Za indoevropeiste (lingviste koji se bave indoevropskom komparativnom lingvistikom), recimo, svi ti jezici i njihovi dijalekti koje zovemo indoevropskima jesu, upravo, jedan indoevropski jezik, vremenski i prostorno raslojen na razne svoje indoevropske dijalekte.  Jezik je, dakle, relativan pojam, i možemo ga shvatiti na različite načine — srpskohrvatski je, recimo, jedan jezik sa svojim jedinstvenim gramatičkim obilježjima nasuprot drugih jezika (francuskog, turskog, mađarskog, japanskog itd.), ali pak možemo reći i da unutar njega postoji znatno više jezika ako svaki njegov dijalekt sagledamo kao zaseban idiom sa svojim jezičkim obilježjima, a možemo pak reći i da je i on čitav — dijalekt nekog drugog većeg jezika, recimo slovenskog ili indoevropskog jezika, ako ga shvatimo u komparativnoistorijskom kontekstu; ili pak da je ništa drugo do samo jedan pojavni oblik Jezika, ljudskoga jezika kao takvog, koji je samo jedan, zajednički svim ljudima na planeti, svima homo sapiensima. Pojam jezika kako ga vide laici („moj jezik“, „naš jezik“, „pravilan jezik“, „čist jezik“ i još šta već), dakle, nije toliko relevantan za lingvistiku kao znanost.

Јасно, све је релативно, поготово ако се ради о појму српски.
Међутим, ако почне да се говори о појмовима руски, француски, немачки, грчки, е ту већ нема никакве релативизације...

[Ђорђе Божовић]

Sva naučna terminologija, pa i lingvistička, donosi se konsenzusom stručnjaka. Niko ne mora da ih ovlasti za to. Ni bečki ni novosadski dogovor nisu politički ni državnički ni službeni ili kakvi god akti, već su kulturne tekovine.

Možda se i jeste u onoj državi više pažnje posvećivalo naučnoj i kulturnoj misli, pa su se i poštovala mišljenja i konsenzusi stručnjaka, dok se u ovim novim državama pažnja radije posvećuje populističkim osećanjima i popularnim ubeđenjima mase.

А како се звао у периоду од X до XX века, тричавих 1000 година?

Svakorazno. Kad bismo okupili svu pisanu reč tokom tih hiljadu godina, našli bismo u njoj barem deset kojeraznih lingvonima za ovaj jezik. O nepisanome jeziku i narodskim nazivima za ovaj jezik da i ne govorimo.

Јасно, све је релативно, поготово ако се ради о појму српски.
Међутим, ако почне да се говори о појмовима руски, француски, немачки, грчки, е ту већ нема никакве релативизације...

Naprotiv — mogu da govorim i o tim jezicima ako hoćeš, ali ovde nam je tema bila srpskohrvatski, a to nam je i najbliži i najpoznatiji lingvistički slučaj, pa prosto zbog toga govorim o njemu.

Ali sve isto važi i za te, i druge, jezike — recimo, pitanja „šta je ruski jezik“ (prema beloruskom i ukrajinskom) ili „šta je francuski jezik“ (prema raznim romanskim dijalektima/jezicima Francuske poput oksitanskoga) i te kako su jednako aktualna i relativna koliko i pitanje „šta je srpski/hrvatski/crnogorski/bosanski jezik“ (izabrati po želji jedan od ponuđenih). U svemu tome ima politike više nego lingvistike.

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Антиправила (Уредник: Бојан Башић) > Тема: I dalje jedan jezik