Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
22.07 ч. 18.12.2018. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: 1 2 3 [4]  Све
  Штампај  
Аутор Тема: Skice za put oko sveta  (Прочитано 70970 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
VladKrvoglad
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 1.083


« Одговор #45 у: 22.35 ч. 24.05.2016. »

BIKOVI SU PALI NA KOLENA


Da je zemlje više od neba
pesak bi sa plaže pomislio
kako je on taj
koji more i travu melje i tanji
miriadama
nežnih staklenih ugriza.
Da ima smrti više od života
napravio bih ti jorgan
od maslačkovog paperja
Zagrnuo bih te njime
nek te sačuva
i miluje kada sam odsutan
a ako se uspem vratiti
pregrnula bi ga i ti preko mene
i tkali bismo beskraj
opipljivom prisutnošću
jednog u drugom
po celom telu.
Da je vetra više od vazduha
Povetarac koji zaigra kroz otvoren prozor
lakoću bi našu poneo sa sobom
nek lebdimo nad toplim strujama vazduha
dotičemo vrhove travki i listova
i pratimo svilene bube u letu.
Da je okrutnosti više od nežnosti
i radosti
vetar bi prozore i pesak i bube
uzvitlao
kroz šumu staklenog drveća
gde svako drvo fantastičnih oblika
raste iz naših osećaja:
zazvečao bi huk kristalnih zvižduka
pucali listovi i drobili se
u srču opalog lišća i izlomljenih grana
koja krcka pod našim koracima.
Svaki bi nam preostali dodir
bezbolne rane otvarao
i sukrvicom rubove lomova
ružičasto obojio
A da ne tražimo uvek mesto
za ostati skupa
čak i kad nam se čini da ne postojimo
ne bi opstali
ni u kraju ove pesme
koji beskrajem staklene maslačke
u živi pesak pretvara.

.
Сачувана
VladKrvoglad
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 1.083


« Одговор #46 у: 00.05 ч. 06.11.2016. »

STVARA LI SAN RAZUMA SVA MOJA ČUDOVISTA?

(7. I 2011 - 6. XI 2016)





Sve postane mrak

osim onoga

što razum osvijetli

i osjećaj oboji

A te je tame oko mene

zaista premnogo:

ni moja svijest

nije izumjela duga svjetla

nije otkrila kratke eksplozije fosfornih pejzaža novih svjetova

niti akumulirala neonske oblake Jupiterovih satelita

da pronikne kroz prostor i vrijeme

kojim te praznina odvaja mrakom od mene.

I pitam se

koliko li mi to svjetla i treba

za osvijetliti cijeli taj svijet oko mene?

Foton sam jedini u toj praznini

koja i laserske zrake vremenom rastapa

I  ne preostaje mi na kraju vremena

nego da spavam snom uštavljene kože

spavam da mi ne uvenu i očni kapci

spavam teško i potmulo

poput dodira preko rukavice

kojim utrnulu nogu masiraš

snim sitnim snovima bez očiju

i tako ne mislim stalno na tebe

već proživljavam iza ruže kapaka

uvijek iznova onu vječnost

sopstvene uspomene na početak

kada sam se pitao

kako li ćemo izgledati

i što misliti

kada zaboravimo

da smo i mi

bili mladi


.
Сачувана
VladKrvoglad
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 1.083


« Одговор #47 у: 00.07 ч. 24.06.2018. »

LETOVANJE

Nedostajanje je postalo
hod u bezvazdušnom prostoru
paperje pepela za jastuk
na kome nam izgorele misli
počivaju

Da robotkinje imaju dušu
da li bi to bila meka kap žive
koja im amalgamima unutrašnje žice
srebrom oblaže
ili treperava struna harpe
oštra i lepa kao beskrajna smrt
pada u Marijanske ambise
Da je njena duša
pozitronska simfonija u B-molu
govorila bi mi binarnim jezikom
da me voli ili ne
voli ili ne
i odvela bi me
ili ne bi
na letovanje u Silicijumsku dolinu
na obalu reke Kibernetisanih struja
gde integralna radijacija
pesak pretvara u kvarcne bazene
glatke poput njenog pogleda
tvrde poput njene volje
prozirne kao njene namere.
Tamo bi se kao androidi voleli
naši bi nam zagrljaji oduzimali dah
i lomili bismo od strasti
jedno drugome
naša plastična rebra
i silikonske tetive
a lubrikantnim poljupcima
otkrivali uzajamno
najdublje sintetičke tajne.
I nikad se ne bi umorili
u vodjenju ljubavi
sve do smrti
beskrajne kao pad
u Marijanski rov

Da li me zato oblači u žičanu košulju
i pušta oblak izmaglice na mene
mogu li automati spontano lagati o sigurnosti
kao ja
ili programirano
kao ona
pakujući moje misli u reklamne slogane
koje proizvodna traka po meni rasipa.
Želim
da u našim mišićima ne teče mlečna kiselina
već ionska oluja
da postanemo mašine koje sanjaju
o kontroli nad metalnim rukama
i kompjuterskim terminalima.

Pritiskam praznu konzervu na uho
da čujem šum mora.
Beskrajno polako
tonem u Marijanski rov
i plavo postaje crno
slane oči mi cure u tminu
pritisak me rasipa
u čestice fosfora
koji nije video svetlo
i ne uspeva da zasvetluca
sam
od sebe.

.
Сачувана
VladKrvoglad
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 1.083


« Одговор #48 у: 10.44 ч. 07.09.2018. »

A TAMAN POMISLIH DA SAM BESMRTAN



Vreme je reč

koja osećaje za nas nema

a toliko osećaja pobuđuje.

Hej, i koliko li vremena imamo?

Dugo je posmatram

Oči su joj rastanjena praznina vazduha

a pod koricom leda ućutkano jezero.

Pogledom vodu smrzne

a u oči me gleda zamagljene

da me samo so spasava

i namaz skorenih izraza lica.

Pära njenog daha se inji u vazduhu

pahuljama mi po obrazima pada

Njen osmeh je kristalna maska

dok mi kruto pruža vrhom usana

poljubac od vulkanskog stakla

a taj se krto polomi i od dodira

u falangu kremenih noževa

i usne mi raskrvari žive

krhotine spadaju s njih

u grotlo mojeg nemira.

Vreme je reč

ona milosti nema

a toliko samilosti izaziva

Ponadam se da mi je pri ruci

Ali ne umem upravljati njome:

sećanja i želje nisu dobri instrumenti

uvek me odvedu na iste tačke

koje ne uspevam iznova stvoriti

kako bih izmenio što se desiti mora:

gledam je sa sažaljenjem

dok mi poslednji udarac zadaje

krvavih ruku, grimiznih noktiju

skida sa sebe crno rublje

obasja telom performans ljubavi.

Vreme je reč

koja očiju nema

a toliko slika generiše.

U crnoj haljini belih nogu

njiše barku kukova

i odnosi mrežu vrhunaca

da je izruči u smrznuto jezero.

Vreme je sada

za poljubac od šećerne vune

sladak i topao i šaren.
 
pa nek nestaje pri dodiru usana

nemilosrdno

kao da nikada nije postojao.




.
« Задњи пут промењено: 10.50 ч. 07.09.2018. од VladKrvoglad » Сачувана
VladKrvoglad
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 1.083


« Одговор #49 у: 12.13 ч. 11.12.2018. »

MOGLA SI BITI ŠUMA U MOJIM OČIMA

.



Izbegavao sam dugo
susret sa njom
znajući
da ima oštar pogled
i da biti ubijen irisima zenica
nije moja ambicija
A noseći masku od blata
krio sam se
po periferiji njenog vidnog polja
i slušao iz daljine
njene visoke potpetice
Pa ipak se desilo
da se danas ne mogu čuti njeni koraci:
gazimo po okvašenoj glini
u koloni hodamo planinom
visokom dolinom
a ja hodam iza nje.
Ona je za mene uvek imala
izraz lica
otvrdle glinene maske
koji i sad nosi
ali, kad je pala na zemlju
potok je potekao iz nje
a glina se razbila u sive komade.
Hteo sam staviti ruke
na njen stas
i povući je sa tla ka sebi
lagano osetiti
prihvatanje bez glasa
i mogao sam sagoreti
čekajući da se ugase iskre
ispod njenih veđa
a ruke ne bih povukao
jer neispunjene tim dodirom
bile bi beskorisne
i lice ne bih okrenuo
ka praznini oko nje
dok ne napunim čula
njenim mirisom i dahom
i vrhom nosa ne oćutim
toplinu joj lica
i vlagu trepavica.
Hrabro bih se izložio
njenim plamsajima kose
žegao bih od želja i nada
poželeo rukama izmodelovati oblik
oblačića pare koje kitovi izdišu
i njime joj obrisati isprljano lice.
Tada bih naslikao kuću
odmah iza okuke ove bogaze
u koju bih se sa njom uselio
da snivamo rast borova
oko kuće i oko nas
kao da imamo
beskonačno mnogo vremena
lepi i postojani kao šuma


Ustala je brzo sama
i presekla me pogledom
a ja sam joj rekao
'Stara si ti i dobra kao šuma'.


Stojimo naspramno
U dubravi, na planini
stežu me drvenim prstima
hrapave boje stabala oko nje
hvataju mi se za dah
klizave nijanse trave i iglica
Pogodjen u oči
udahnuo sam nebo planine
toplo od sunca
i mirišljavo od borova
Kratkovide zenice potoka
razlivaju se po stazi
mašu trepavicama visoke paprati
zagledaju svaki kamen
šafrane i ljubičice
natapaju suvu glinu
ali mene ne mogu pronaći
jer stojim na rubu vidnoga polja.
A u mojem pogledu
šibljak čepića i štapića
svetlo i boje bi da fokusira.
I stojimo okrenuti jedno ka drugom
a zemlja nas drži u mestu
vuče korenje iz naših stopala
i čeka da nas ubiju oči ili ljubice
čeka da potonem u zemlju
obezglavljen ljubavlju.
Ali čeka uzalud.
Nije me razumela.

Šuma se udaljava iza nas
i ne osvrće se na našu golet.




.
Сачувана
Тагови:
Странице: 1 2 3 [4]  Све
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!