Branko Miljković

(1/5) > >>

Phoenix:

 Branko Miljković rođen je u Nišu (1934 - 1961).Njegovo pevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji.
Prva pesnička knjiga "Uzalud je budim" (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu  Delo.Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem objavljuje knjigu rodoljubive poezije "Smrću protiv smrti". Dve zbirke pesama objavljuje već sledeće 1960. godine: "Poreklo nade" (u Zagrebu) i "Vatra i ništa" u Beogradu.
Neka o njemu govori poezija koju je stvorio....

Umesto biografije:

 
Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče...


Ako hoćete pesmu
siđite pod zemlju
ali pripitomite životinju
da vas propusti u povratku.

*Ubi me prejaka reč...

*Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim...

*Sanjajući ja sam sve praznike prespavao...

* Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme...

*Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj...

*Ko ne sluša pesmu slušaće oluju...

*Ne krijem... ja sam pun neskromnih snova. Skromnost uopšte meni nije dana...

*I zato ti časovi koji su otkucavali, ponovo će otkucati sa časovnika budućnosti...

* Pustite me da koračam prema sebi, kao prema svome cilju...

*Najlepše pevaju zablude...

-Išao bih da zagrlim jabuku na livadi ali sam put do detinjstva zaboravio...


                         Uzalud je budim

         Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
                zbog neba razapetog između prstiju
                  budim je zbog reči koje peku grlo
                           volim je ušima
               treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
            budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
               zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
 zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža
                          javnih parkova
       budim je zbog ove naše planete koja će možda
               biti mina u raskrvavljenom nebu
       zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
                              dve bitke
           kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
                          nego aerodrom
              moja ljubav puna drugih je deo zore
          budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
                                drugih
             budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
                          pticu zauvek sletelu
              sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
                                nema
                  ta žena sa rukama deteta koju volim
              to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
                      uzalud uzalud uzalud
                          uzalud je budim
              jer će se probuditi drukčija i nova
                          uzalud je budim
              jer njena usta neće moći da joj kažu
                          uzalud je budim
           ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
                          uzalud je budim
          treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
                              u pesku.

Phoenix:
            Poeziju će svi pisati


         San je davna i zaboravljena istina
          koju više niko ne ume da proveri
      sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
 sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
            cvet između pepela i mirisa
         oni koji odbijaju da prežive ljubav
       i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
         vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
           i zemlja koja ostaje verna smrti
        jer svet ovaj suncu nije jedina briga
                  ali jednoga dana
        tamo gde je bilo srce stajaće sunce
      i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
             kojih će se pesma odreći
                poeziju će svi pisati
        istina će prisustvovati u svim rečima
          na mestima gde je pesma najlepša
       onaj koji je prvi zapevao povući će se
             prepuštajući pesmu drugima
     ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
     jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
     ja primam na sebe osudu propevale gomile:
     Ko ne ume da sluša pesmu slusaće oluju
                           ali:

           Hoće li sloboda umeti da peva
           Kao sto su sužnji pevali o njoj?

bamby:
Branko Miljković (29. 1. 1934. - 12. 2. 1961.)

Stoje izmišljeni bregovi
od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je.

Phoenix:
   Jedan maleni cvet


     Jedan maleni cvet
   još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
  i sve što zemlja krije.

    Jedan maleni cvet
   još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
 svetlošću, vazduhom i vodom.

   Jedan maleni cvet
 ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
   i miriše, miriše.

bamby:


Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна