Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
05.46 ч. 22.10.2019. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Zasto sam morala da se probudim?! Nedostajes.  (Прочитано 3634 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
dancer99
гост

Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
Milica Milutinovic
Струка: Ucenica?
Поруке: 3


« у: 18.55 ч. 28.09.2013. »

Noc.  Mrtva tisina.  Cekam tvoj poziv dok bezglasni,dugi trenuci prolaze kraj mene dajuci mi sve vise do znanja da neces okrenuti moj broj.  A ja sam,zapravo i znala to.  Znala sam da uzalud cekam.  Uzalud ponavljam taj ritual svaki put kad se spusti noc i gusta tama ugusi prostor moja cetiri zida.

Ljubav je ostala zarobljena u meni,zajedno s plavim ocima.  To bi mozda i mogao biti razlog mog tihog,besciljnog cekanja. 

Trenuci i dalje prolaze kraj mene,vreme pocinje da mi se ruga,sve glasnije i glasnije.  Zurim u telefon.  U glavi mi nezvano iskacu slike na kojima smo ti i ja,slike srecnijih dana. . . Mi. 

Mi u pet ujutru u pekari.  Bese lep burek.

Mi na minus deset pored Nisave. 

Mi i nase neobuzadane strasti u kaficu na toplu cokoladu (sta cu,kad si tako vest izazivac).

Mi u tvojoj sobi:placemo,plesemo i ljubimo se.

Mi u kolima na zadnjem sedistu s onom zvakom od sumskog voca u ustima.

Mi u "Sarku" (Ehh,to mesto). . .

Mi lezeci na snegu: ti koji si se tada prvi put osmehnuo posle onog naseg glupog nazovi raskida,i ja,uvek neodlucna,nastaviti ili unistiti ljubav zauvek.

Mi i dvadesetcetvorocasovni telefonski razgovori.

Mi u tvojoj sobi sa Lingurom.  Taj nestasni macor.

Mi slusajuci 'TDI' radio.

Zaokupirana tolikim mislima po prvi put se ne obazirem na upornu tisinu koja se proteze svuda po sobi,poput dima od cigareta,i koja ranije bese jedva podnosljiva.

Nema nikoga da me trgne iz druzenja s prosloscu,tracenja sadasnjosti.

Menjam se kroz ovakve momente ocaja,osecam to.  I znam to-ali odbacujem to saznanje.

Trenutno sam skoncentrisana na tvoj poziv,ne zelim da razmisljam ni o cemu drugom.  Poziv kao da je sve dalje i dalje,kao da mi bezi,a zelim da je suprotno!

Kad ignorisemo cinjenice,one ne prestaju da postoje. 

Sat otkucava. Prebrzo,cini mi se? Izgubivsi tebe,eto,poceh da primecujem obicne bezazlene sitnice u svakodnevnom zivotu.  Htela bih da ne dozvolim da me one ispunjuju ali trenutno nemam snage da se suocim sa bilo cime.  U meni nije ostalo skoro nista sto vec nije slomljeno.  Sta je to veceras s kazaljkama?

Trenutno znam sta zelim ,ali jednostavno ne postoji nacin na koji bih se borila za to.  Ne umem,ne smem. . .

Prolaze sekunde,minuti.  Casovi.  I jos casova,i casova,i casova.  Prolaze i ne obaziru se na mene,a ja cucim u proslosti.

Odjednom,ovu noc oko mene nadjaca jos veci mrak! I sve sto je bilo crno blizu mene,postaje jos mracnije.  Telo mi potresaju cudnovati osecaju poput morskih talasa koji te udaraju s ledja i zapljuskuju te,telo mi gori od neobjasnjive usplahirenosti i najedanput. . . se na mom licu razvlaci veliki,ogroman osmeh,za koji,evo,evo vidim,postoji razlog.  TI.  Stojis ispred mene.  Pruzas ruku.  Ne skidam pogled s tvog lica,dusom upijam ton plavetnilo koje isijavaju tvoje oci,tako dobro poznate,nikad zaboravljene. 

Dodirujes mi obraz.  Gledamo se.  O,kako prija.  Posle toliko vremena.  Pre nekoliko miliskenundi sam se pitala sta ces ovde i kako si se,dodjavola,stvorio.  Ali,naravno da me vise nije briga.

Jer. . . Sve sto osecam je sreca.  Neopisiva,sve reci mi deluju sada tako istroseno,tako ovestalo za nju i njenu kolicinu. 

Bacam ti se u zagrljaj,ne sme vise biti nimalo vazduha izmedju nas! Jak zagrljaj.  Siguran zagrljaj.  Zagrljaj koji na sav glas vice "Ne pustaj me nikad"! Zagrljaj kojim se oslobadja sva do tada nakupljena bol,i nestaje.  Zagrljaj koji obeceva.  Duuuug zagrljaj.

Vekovima smo tako stajali.  Kao da sam se bojala da ga pustim jer ce mi pobeci.  Ne,to se ne sme dogoditi.  Ne ponovo.

Kada me je vrelina,zvuk otkucaja nasih srca i pomesanost svih drugih osecanja koja su se vijorila u vazduhu u tom trenutku,ubedila da nece,pogledala sam ga.  Prolazim mu prstima kroz mekane,bujne lokne.  Divim se njegovim savrsenim crtama lica.  Pogledom upijam svaki pedalj tog lica,davim se u maglovitim dubinama tih ociju.  Ozbiljan je,a iz njegovih ociju proizilazi neka do tada nevidjena neverica,koju,zanesena njegovim prisustvom,tek sada primecujem i pokusavam da odgonetnem razlog njenog postojanja. 

A na mom licu. . . sreca.  Ista ona sreca kao pre nekoliko meseci dok sam bila sigurna u to da sam u potpunosti njegova i samo njegova.  I da je on moj.

Osecam da se ta sreca upravo ocrtava na mom licu,i tako je dobro osetiti je ponovo posle toliko prozivljenog sivila.

Napokon progovaram "Mario. . . ",obuzeta svim osecanjima koja su rastrkana svuda u meni,samo sam to izustila,nisam uspevala da sastavim kasvetniju recenicu.  "Da,ljubavi?" Oh!

U mom srcu se na te reci rascvetava vatromet osecanja ultrasonicnom brzinom! Ne znam sta da kazem,ne znam odakle bih pocela,toliko toga zelim da izbacim iz sebe,toliko toga zelim da njegove usi cuju od mene,sada.

"Ja. . . ti. . . kako. . . ali. . . ",sve sti izlazi iz mojih usta zvuci totalno nepovezano.  Gde mi se izgubio filter izmedju mozga i jezika?!

"Sss"-umiruje me.  "Nije potrebno".  O Boze.  Da li zna sta sve zelim da mu kazem?

I dalje se besprekidno,najbudalastije smesim.  Smiley

Niz obraz mi zatim skliznu topla suza (ne bih da objasnjavam razlog nje) dok i dalje zurim u njega.

Narednih sat vremena ( ili tri?!) se ljubimo.  Prepustila sam se njegovim neznim,uzbudljivim poljupcima.  Savresno je kao pre.  Lazem-nije.  Jos bolje je!

Mmm. . .

Posle jednog duuugog otvaram oci.  Mrak.  Mrak?! Sobu obasjava jaka mesecina i vide se siluete ponekih stvari u sobi. . .  Osvrcem se oko sebe,pruzam ruke na sve strane,ali zagrlih samo vazduh. . . Sanjala sam.

* * *

Pritisnem taster na telefonu.  Pola tri ujutru.  Obucena sam i nalazim se u istom polozaju kao kad se on stvorio preda mnom malopre.  Naslonjena na hladan zid pored prozora.  Oh,ponovo sam cekala da me nazove.

Prisecam se sna i obuzima me neverovatno teska razocaranost,pada na mene poput dzinovske cigle i smrskava me. 

Izgledalo je tako stvarno.  Zasto sam morala da se probudiiiiiiiiiiim?!

Palim svetlo i presvlacim se u pidzamu,ali mi se nimalo ne spava.  Prilazim prozoru.  Stojim zagledana u to nebo i te zvezde.  Pitam se kako li je njemu,je li srecan,sta radi,gde je. . .

Pade mi na pamet onaj san.  Ja obicno ne pamtim snove nikad, sta bi ovo trebalo da znaci?

"Znaci da si toliko opsednuta tim djubretom,da ni u snovima ne napusta tvoju polu-ludu glavu!!!" ,dreknu moja podsvest.  Lecnuh se na to.  U pravu je,znam.  Jer. . . treba mi vremena da se pomirim s cinjenicom da ono sto sam imala,ono sto me cinilo srecnom do pre dva meseca vise ne postoji. 

Ali truje me proslost i zeli da me ispuni secanjima na momente kada sam bila zaista srecna. . . za razliku od sad.  I pece me taj otrov,peku oci.  Svake noci mi ih sakati i tera me da ga izbacujem iz sebe.  A ja ne znam ni jedan drugi nacin za to-osim plakanja,pa mi ne preostaje nista drugo nego da placem u jos uvek neogranicenim kolicinama. 

Citavo moje postojanje ne preteze nad ovim bolom.  Sve sto me okruzuje se menja i postaje mi strano,dobija neobicne osobine koje odisu negativom.

Od kad sam ja ovako slaba i ranjiva? Sebe ne poznajem ovakvu.

[mod: sređen prelom radi bolje čitkosti teksta]
« Задњи пут промењено: 08.01 ч. 29.09.2013. од Pedja » Сачувана
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!