Прилагођено писање имена из страних живих језика (транскрипција)

Властита имена из страних језика у српском језику пишу се на два начина:

• Прилагођено писање или транскрипција — применљиво и у ћирилици и у латиници (Šekspir или Шекспир; Minhen или Минхен).
• Изворно писање — применљиво само у латиници (Shakespeare, Newton, Casablanca).

У изузетним сличајима могуће је и у ћириличком тексту написати страно име у изворном облику латиницом. То се дешава када, на пример, не знамо како се то име чита па га стога не можемо транскрибовати.

Изворно написаном облику имена се могу додавати падежни наставци.

• С цртицом — у ћириличном тексту, падежни наставак се одваја цртицом и пише се ћирилицом.

Краљ Лир је једно од најбољих Shakespeare-ових дела.

• Без цртице — у латиничном тексту, падежни наставци се пишу заједно с именом. Оно најчешће не мења своју графију, међутим, ако се основа имена завршава изговорним и или к, додаје се позиционо j, односно глас к се обележава словом k, ако оригинална графија ту има неко друго слово: Shakespeareov, Johnov, Lavoisierov, Petöfi али Petöfijev, Casablanca али Casablanke, Columbia али Columbije, itd.

Транскрипција се назива још и фонетско писање зато што је изговор страних имена прилагођен пре свега нашем гласовном систему. Не опонаша се изворна фонетика — [келн] а не [køln] (Köln), [минхен] а не [mʏnçən] (München) — зато што у српском језику не постоје немачки гласови [ø] или [ʏ]. Често се дешава да се наша транскрипција доста разликује од изворне фонетике датог језика. Правила транскрипције не теже да што верније пренесу изговор неког имена на страном језику — то би био узалудан напор, јер многи језици имају артикулациону структуру веома различиту од српског језика. За наш језик важе друга мерила.

- Усвојени и укорењени облици се не мењају, чак и ако одступају од уобичајених правила транскрипције. У ту групу спадају имена држава и географских појмова као што су Финска, Египат, Кина, Јапан, Индија, Огњена земља, Букурешт, Темишвар, Беч, Немачка, Напуљ, Рим, Солун, Скадар, Сардинија, Париз, Марсељ, Лисабон, Казабланка, Нил, Јерусалим, Хавана, Лос Анђелес, Пекинг, Мексико, или лична имена као што су Магелан, Галилеј, Исак Њутн, Џорџ Вашингтон, Борџија и сл.

- Правила транскрипције често се доста разликују од изворног изговора иако се тежи да се ослањају на изворну гласовну структуру. Тако имамо Волгоград иако би приближније оригиналном изговору било Валгаграт, Оклахома уместо Оуклехоума, Гордон уместо Годн, Васко да Гама уместо Вашку да Гама, Порто уместо Порту, Да Винчи уместо Да Винћи, Пучини уместо Пућини, Ван Гог уместо Фан Хох, Ибањез и Запата уместо Ибањес и Сапата и др.

- Међусамогласничко ј је обавезно у свим именима и позајмицама из свих страних језика, према правописним правилима српског језика (ија, ије, ију), а удвојени сугласници се преносе као једноструки: Дијаз а не Диаз, Лијеж а не Лиеж, Алах а не Аллах, Мухамед а не Мухаммед. Ово правило не важи само код сложених речи, обично на граници префикса и основе.

- Не примењује се граматичко прилагођавање завршетака имена. Међутим, женска имена често одступају од овог правила тако што се додаје завршно -а и други наставци (Брижита уместо Брижит, Сабина уместо Сабине, Жаклина уместо Жаклин, Шампања уместо Шампањ итд.) или остају непромењена у номинативу, а у падежима се додају српски наставци, нарочито у дативу и присвојном придеву: Агнес-Агнеси-Агнесин, Кетрин-Кетрини-Кетринин и сл. Системска адаптација се строже примењује кад су у питању словенска имена.

Самогласници

1. AU и EAU — О
   • Daudet — Доде; Faure — Фор, Chateaubriand — Шатобријан; Bordeaux — Бордо
2. OU — У
   • Bourdelle — Бурдел; Angoulême — Ангулем; d’Abancourt — д’Абанкур
3. EU — Е
   • Montesquieu — Монтескје; Eustache — Есташ
4. U [Ü] — И осим ако је испред N или M, када се транскрибује као Е
   • Namur — Намир, али Verdun — Верден
5. É, È или Ê редовно као Е, док се Е у неким позицијама не преноси. Француско мукло Е (које је често на крају речи) и већина сугласника који се налазе на крају речи се не изговарају па се према томе и не транскрибују/пишу у српском језику.
   • Bourdelle — Бурдел; Angoulême — Ангулем; Faure — Фор
6. Слово I се транскрибује на више начина:
   1. I испред самогласника А, U и О, а иза сугласника, преноси се као И, што даје комбинације ИЈА, ИЈУ ИО.
      • Christian — Кристијан; Mauriac — Моријак; Chateaubriand — Шатобријан; Briançon — Бријансон; Brioude — Бријуд; Dior — Диор; De Viau — Де Вио; Berlioz — Берлиоз; Niort — Ниор; Riom — Риом; Lyon — Лион; Nyons — Нион.
   2. I испред самогласника E, а иза сугласничке групе са R или иза L или N као И, što daje kombinacije ИЈЕ. Другим речима, комбинације -BRIE- -DRIE-, -LIE-, -NIE- се преносе као БРИЈЕ, ДРИЈЕ, ЛИЈЕ, НИЈЕ:
      • Chabrier — Шабрије; Baudrier — Бодрије; Molière — Молијер; Liège — Лијеж; Allier — Алије; Montpellier — Монпелије; Julien — Жилијен; Saint-Junien — Сен Жинијен; Chénier — Шеније.
      • Изузетак: Richelieu — Ришеље, и сл.
   3. У осталим случајима, I испред Е као Ј (IE — JE).
      • Pierre — Пјер; Crétien — Кретјен; Charpentier — Шарпантје; Gautier — Готје; Herbier — Ербје; Duvivier — Дивовје; Amiens — Амјен; Montdidier — Мондидје; Louviers — Лувје; Dieppe — Дјеп; Mézières — Мезјер; Gien — Жјен; Saint-Dié — Сен Дје; Lorient — Лорјен; Ariège — Арјеж.
7. IN и IM у затвореном слогу се преноси као ЕН или ЕМ
   • Ingres — Енгр; Martin — Мартен; Rimbaud — Рембо
8. OIN — ОЕН
   • Poincaré — Поенкаре
9. OI — OA
   • Etoille - Етоал; Boileau — Боало
10. ЕN или ЕМ — АН и АМ.
    • Alençon — Алансон; Aix-en-Provence — Екс-ан-Прованс, D’Alembert — Д’Аламбер, али EN иза I /ј/ као ЕН: Amiens — Амјен
11. Ако су у гласовним групама EM или EN, M и N испред самогласника удвојени или иза њих долази самогласник, онда се преносе у српски непромењени:
    • Ardennes — Ардени; Angoulême — Ангулем; Lamartine — Ламартин.
12. AI или AY — E
    • Aix-les-Bain — Екс ле Бен; Saint-Nazaire — Сент Назер; Romain — Ромен; Taine — Ten; Bayle — Бел
13. EI, EY — кад им не следи вокал, као Е
    • Seine — Сена; Reims — Ремс; Aveyron — Аверон.
14. Y на почетку речи или између два сугласника — И; између два самогласника — Ј
    • Ypres — Ипр; Cluny — Клини; Syrano — Сирано; Laphayette — Лафајет
15. -ILL/-IL (на крају речи и иза вокала) — Ј
    • Versailles — Версај; Montreuil — Монтреј; Auteuil — Отеј; Marseille — Марсеј (поред уобичајеног и према Правопису правилнијег облика Марсељ. Изведенице Марсељац, Марсељка, Марсељеза пишу се само са Љ)
16. -ILL (иза сугласника) према изговору, као ИЈ (чешће) или као ИЛ.
    • Camille — Камиј; Castillon — Кастијон; Milly — Мији; Villeurbanne — Вијербан.
    • Изузеци: У називима градова често се јавља суфикс -VILLE. Иако се -ILL иза сугласника најчешће транскрибује као “иј” то овде није случај и транскрибује се као “ил”: Albertville — Албервил; Villers — Вилерс; Villefranche — Вилфранш

Сугласници

1. H — не изговара се у француском нити се транскрибује у српском.
   • Huitième — Итјем
2. CH — према изговору, као Ш (чешће) и као К
   • Champagne — Шампањ (уобичајени облик Шампања); La Rochelle — Ла Рошел; Chartres — Шартр; Christian — Кристијан
3. Ј и ЈЕ — Ж
   • Jean — Жан; Jerôme — Žerom; Anjou — Анжу
4. G испред E, I и Y — Ж; иначе као Г;
   • Gilbert — Жилбер; Beranger — Беранже; али: Guizot — Гизо; Guiscard — Гискар; Langue — Ланг
5. GE испред вокала као Ж
   • George — Жорж
6. GU испред Е и I као Г:
   • Guillaume — Гијом
7. GN — Њ
   • Boulogne — Булоњ; Compiègne — Компјењ; Avignon — Авињон
8. C испред Е, I и Y — С; испред A, O, U и других сугласника као K.
   • Cevennes — Севен; Cyrano — Сирано; Castillon — Кастијон; Compiègne — Компјењ; Cluny — Клини
9. Ç (C са седиљом) се увек преноси као С
   • Françoise — Франсоаз; Alençon — Аленсон
10. PH — Ф
    • Phillippe — Филип; Dauphine — Дофин
11. S између вокала као З. Ако је удвојено (SS), онда као С.
    • Lesage — Лезаж; Joseph — Жозеф; Bossuet — Босије
12. QU — K
    • Marquet — Марке

Изузеци: Треба изузети од ових правила традиционално усвојене облике, као што су: Париз (Paris — правилно: Пари), Бастиља (Bastille — правилно: Бастиј), Тиљерије (Tuilerie — правилно: Тилeри), Пикардија (Picardie — правилно: Пикарди), Вандеја (Vendée — правилно: Венде), Бретања (Bretagne — правилно: Бретањ), Рона (Rhône — правилно: Рон), Руже де Лил (Rouget de Lisle — правилно: Руж де Лил), и сл.

Цртица из француских имена се не преноси у српски.

Самогласници

1. А, Е, O и U се преносе исто — А, Е, И, О и У.
2. I — И, осим на крају дифтонга, кад се транскрибује као Ј
   • Heidelberg — Хајделберг, Meinz — Мајнц, Daimler — Дајмлер
3. Ä и Ö — E
   • Bäcker — Бекер; Schäfer — Шефер; Göttingen — Гетинген
4. Ü — И
   • Müller — Милер; München — Минхен
5. Ови самогласници се такође могу писати додавањем једног Е иза дотичног самогласника (АЕ, ОЕ, UЕ) уместо додавања дијерезе (две тачке), па с тим у вези се може рећи да се и комбинације вокала АЕ, ОЕ и UЕ такође транскрибују исто као и Ä, Ö и Ü — Е или И.
   • Schäfer/Schaefer — Шефер; Österreicher/Oesterreicher — Естерајхер; Altmühl/Altmuehl — Алтимил.
6. IE се у немачком изговара као дуго И и тако се и транскрибује.
   • Siemens — Сименс

Дифтонзи

Немачки језик има четири дифтонга који се исто изговарају и самим тим се у српском исто транскрибују.

1. AI, EI, AY и EY — АЈ
   • Maier, Meier, Mayer, Meyer — Мaјер; Kaiser, Keiser — Kajzer; Frei, Frey — Фрај
2. AA — A
   • Saar — Сар; Aachen — Ахен
3. AU — АУ
   • Augsburg — Аугзбург; Dachau — Дахау
4. AE — E
   • Schaefer — Шефер
5. EU — OJ

* Neumann — Нојман; Heuss — Хојс

1. ÄU, EU — OJ
   • Reutlingen — Ројтлинген; Däubler — Дојблер
2. OW на крају имена — -ОВ
   • Pankow — Панков; Schadow — Шадов

Сугласници

1. SCH — Ш
   • Schiller - Шилер; Aschaffenburg — Ашафенбург
2. TSCH — Č
   • Deutschland — Дојчланд
3. ST — ШТ и SP — ШП
   • Stuttgart — Штутгарт; Steiner — Штајнер; Speidel — Шпајдел
4. Z и TZ — Ц
   • Zel - Цел; Mozart — Моцарт; Seidlitz — Зајдлиц
5. CH — Х, К или Ш у именима француског порекла:
   • Blücher — Блихер, München - Минхен; Milch - Милх
   • Christian — Кристијан; Fuchs — Фукс
   • Charlottenburg — Шарлотенбург
6. H иза самогласника само означава дужину истих, па се стога и не преноси у српски језик.
   • Brehm — Брем; Ruhr — Рур; Ohnesorg — Онезорг
7. CK — K
   • Bismarck — Бизмарк; Rückert — Рикерт
8. S између самогласника и на почетку речи испред самогласника, као и у сугласничким комбинацијама LS, RS, MS, и NS — З
   • Moser — Мозер; Seidlitz — Зајдлиц; Elsass — Алзас
9. S се, такође, у истом положају може транскрибовати и као С.
   • Salzburg — Салцбург; Siemens — Сименс
10. SS (ß) — С
    • Essen — Есен; Meißner — Мајснер
11. V — Ф
    • Vogel — Фогел; Vogt — Фогт
12. W — В
    • Wagner — Вагнер; Weber — Вебер
13. PF — ПФ
    • Pfalz — Пфалц
14. PH — Ф
    • Philipp — Филип
15. QU - КВ
    • Querfurt — Кверфурт

Самогласници

Самогласници у шпанском језику се читају исто као и у српском језику, тако да не постоје посебна правила за њихово транскрибовање.

Сугласници

1. B — Б
   • Cuba — Куба; San Sebastián — Сан Себастијан;
   • Изузетак: Habana — Хавана и Córdoba — Кордова, мада у овом последњем примеру, правилан је и облик са Б (Кордоба). Име и надимак Cordobés транскрибује се искључиво као Кордобес.
2. V — В, иако звучи као Б
   • Violeta — Виолета; Vaquero — Вакеро
3. C испред E i I — С, у осталим позицијама — K
   • Cecilio — Сесилио; Carmen — Karmen; Cervantes — Сервантес;
4. CH — Č
   • Pancho — Pančo; Machado — Mačado
5. Ј — Х
   • Juarez — Хуарез, Juan — Хуан, Baroja — Бароха
6. H се у шпанском никад не чита, па се самим тим ни не транскрибује.
   • Herrera — Ерера; Alcalá de Henares — Алкала де Енарес; Hoyo de Manzanares — Ојо де Манзанарес; Hernán — Ернан; Hortensia — Ортенсија
7. G испред E и I — Х, у осталим позицијама — Г
   • Gerardo — Херардо; Ginés — Хинес; Galeano — Галеано; Granada — Гранада
8. LL — Љ
   • Sevilla — Севиља; Portilla — Портиља
9. Ñ — Њ
   • Logroño — Логроњо; Miñana — Мињана; Ibáñez — Ибањез
10. U у по изговору међувокалској позицији, а у писању иза H (H се не чита у шпанском) — В
    • nauhatl — наватл; Teotihuacan — Теотивакан; chihuahua — чивава
11. U у словним комбинацијама CUA, CUE, CUO, CUI, QUA, QUO — У
    • boricua — борикуа; Cuenca — Куенка
12. U у словним комбинацијама GUA,GUO — В
    • Guadalahara — Гвадалахара; Guantanamo — Гвантанамо; Guadalquivir — Гвадалкивир
13. U у словним комбинацијама QUE и QUI - не преноси се (KE, КИ)
    • Quevedo — Кеведо; conquistador — конкистадор, Quiroga — Кирога; Quito — Кито
14. U у словним комбинацијама GUE и GUI — не преноси се (ГЕ, ГИ), осим кад U носи дијeрезу — GÜE, GÜI — онда се преноси као В (ГВЕ, ГВИ)
    • Guerra — Гера; Miguel — Мигел; Guipuscoa — Гипускоа; Güido Lombardi — Гвидо Ломбарди; Güer Aike — Гвер Ајке
15. X — К, КС, С. Који ће глас од ова три бити, зависи од изговора. Изузетак је Mexico, који, иако се у шпанском изговара као Мехико, у српском ће се ипак транскрибовати као Мексико.
    • Xavier — Хавијер; Oaxaca — Оахака; Cotopaxi — Котопакси; Aleixandre — Алеи(к)сандре; Taxco — Таско; Xotchimilco — Сочимилко.
16. Y ако стоји само — И (везник), ако је између два самогласника или на крају речи — Ј
    • Uruguay — Уругвај; Goya — Goja; Cervantes y Saavedra — Сервантес и Сааведра
17. Z - З, као С испред безвучног сугласника и тамо где је већ укорењено.
    • Zamora — Замора; Zapata — Запата; Zapatero — Запатеро; али Cuzco — Куско (испред безвучног сугласника); Velázquez — Веласкез (испред безвучног сугласника); Zaragoza — Сарагоса (укорењено С); Panza — Панса (укорењено С)
18. TZ — Ц, испред безвучних сугласника као С.

• Quetzalcoatl — Кецалкоатл; Patzcuaro — Паскуаро.

Самогласници

Самогласници у италијанском језику се углавном читају исто као и у српском језику, тако да не постоје посебна правила за њихово транскрибовање. Једини самогласник чији изговор одудара од изговора у српском је I, те сходно томе постоје извесна правила транскрипције овог гласа, у зависности од његовог положаја у речи.

1. I иза C, G, GL или SC кад му следи самогласник (А, Е, U) се не изговара, па се самим тим и не транскрибује.
   • Boccacio — Bokačo; Borgia — Борђа; Giotto — Ђото; Paglia — Паља; Guglielmo — Гуљелмо; Brescia — Бреша; Sciascia — Шаша; Cascio — Кашо
   • Изузеци: Кад је I у том положају наглашено, онда се чита, па самим тим и преноси у српски језик: Lucia — Лучија;
2. I иза других сугласника а испред самогласника се чита па самим тим и транскрибује као И(Ј), то јест: IA, IE, IU и IO као ИЈА, ИЈЕ, ИЈУ и ИО.
   • Maria — Марија; Viareggio — Вијаређо; Gabrielle — Габријеле; Rienzi — Ријенци; Claudio — Клаудио
3. I на почетку речи и испред вокала или I између вокала — Ј.
   • Iannacci — Јаначи; Pistoia — Пистоја; Gioia — Ђоја; Flaiano — Флајано; Mastroianni — Мастројани
4. I у другим положајима као И.
   • Mainardi — Маинарди; Boito — Боито; Mafei — Мафеи; Luisa — Луиза; Luigi — Луиђи

Сугласници

1. C или CC испред E и I — Ч, у другим положајима као К
   • Toricceli — Торичели; Cividale — Чивидале; Da Vinci — Да Винчи; Vicenza — Виченца; Beatrice — Беатриче, Bertolucci — Бертолучи; Piacenza — Пјаченца; Monica — Моника; Ancona — Анкона
2. G и GG испред E и I — Ђ, а у другим положајима као Г.
   • Geronimo — Ђеронимо; Perugia — Peruđa; Regina Margherita — Ређина Маргeрита
3. GUA, GUE, GUI — ГВА, ГВЕ, ГВИ
   • Guareschi — Гварески; Guarnieri — Гвaрнијери; Guerazzi — Гвeраци; Guido — Гвидо; Sanguineti — Сангвинети; Guicciardini — Гвичардини
4. GN и GL — Њ и Љ
   • Segni — Сењи; Benigni — Бенињи; Cagliostro — Каљостро
5. SC испред I и E — Ш
   • Scipione — Шипионе, Scelba — Шелба
6. QUA, QUE, QUI — КВА, КВЕ, КВИ
   • Torquato — Торквато; Quasimodo — Квазимодо Cinquetti — Чинквети; Quercia — Кверча; Aqui — Акви
7. H се користи иза C и G како би се спречило њихово умекшавање и не преноси се.
8. CH и CCH — K
   • Mаchiavelli — Makijaveli; Chicco — Кико; Boccherini — Бокерини
   • Изузеци: CH у завршецима на -ICH као Ч: Stuparich — Ступарич; Kezich — Кецич
9. GH — Г
   • Lamborghini — Ламборгини; Borghese — Боргезе; Margherita — Маргeрита
10. S између два самогласника — З
    • Marisa — Mariza; Brindisi — Brindizi; Frosinone — Frozinone
    • Изузетак: Ако се нађе на почетку другог дела сложенице, онда се преноси као С: Aquasanta — Аквасанта
11. S испред свих звучних сугласника и сонаната на почетку или у средини речи — З
    • Sbarbaro — Збарбаро; Sgambati — Згамбати; Ghislanzoni — Гизланцони
12. S у другим положајима — С, такође SS — С.
    • Spalato — Спалато; Sforza — Сфорца; Francesco Solimena — Франческо Солимена; Salerno — Салерно; Bolsena — Болсена; Tasso — Тасо; Rossini — Росини
13. Z или ZZ — Ц
    • Lorenzo — Лоренцо; Mazzini — Macini; Zavatini — Цаватини; Bolzano — Болцано; Donizetti — Доницети; Abruzzi — Абруци; Zanella — Цанела; Zampa — Цампа

Она италијанска имена која су дубоко укорењена, задржавају се у усвојеном облику иако не одговарају постојећим правилима транскрипције. То су: Рим (Roma — Рома); Напуљ (Napoli — Наполи); Трст (Trieste — Тријесте); Тибар (Tevere — Тевере); Сардинија (Sardegna — Сардења); Везув (Vesuvio — Везувио) Капитолио (Campidoglio — Кампидољо), Апулија (Puglie — Пуље); Лациј(ум) (Lacio — Лацио); Корзика (Corsica — Корсика); Пијемонт (Piemonte — Пијемонте); Фиренца (Firenze — Фиренце); Рафаел (Raffaello — Рафаело); Тицијан (Tiziano — Тицијано); Галилеј (Galilei — Галилеи — међутим кад наводимо и име и презиме, онда је Galileo Gelilei — Галилео Галилеи); Кристифор Колумбо (Cristoforo Colombo — Кристoфоро Коломбо), и др.

Следе три табеле у којима се обрађује изговор наглашених и ненаглашених самогласника, као и сугласника у енглеском језику.

У првој колони се налази транскрибовани глас обележен фонолошким симболима које је предложило Међународно фонетско удружење (International Phonetics Association - IPA). Британски изговор је обележен са BrE, док је амерички изговор обележен са NAmE.

У другој колони се налази упрошћени ИПА глас које користи Твртко Прћић у својим табелама објављеним у његова два речника – Транскрипциони речник енглеских личних имена (1998) и Транскрипциони речник географских појмова (2004).

У трећој колони налази се српски глас или комбинација гласова која најприближније одговара датом енглеском гласу у одређеној позицији. Одабрана су мала слова, а велика слова означавају дужину самогласника. Да би се ови знакови могли разликовати од слова у правопису, стављени су у косе заграде.

• Енглеским кратким и дугим монофтонзима одговарају српски наглашени кратки и дуги самогласници, претежно са силазним тоналитетом.
• Енглеским дифтонзима за које не постоје одговарајући дифтонзи у српском, одговарају спојеви српских наглашених кратких самогласника са претежно силазним тоналитетом и елемената /j/ и /u/.
• Енглески латентни сугласник /ʳ/, у неким монофтонзима и дифтонзима увек се преноси као Р (по угледу на амерички начин изговора).
• Остале комбинације енглеских гласова сматрају се низовима монофтонга и дифтонга.

1. Овај глас се увек транскрибује као /еј/, осим ако се ради о неком гласу из другог језика адаптираном у енглеском и представљеним словом /е/, када би га према слову требало представљати као /Е/. Преношење овог гласа као /е/ или као /е/ данас се сматра застарелим.
2. Како у српском не постоји одговарајућа акустичка адаптација, преноси се као /ер/ под утицајем немачког. Изузеци: комбинација слова (W+)OR када се преноси према словима, као /ор/, да би се избегло изобличавање имена.
3. Пошто у српском не постоји акустички одговарајући глас, овај глас се може пренети или као /а/ који је релативно сличнији британском изговору, а и према слову које га представља, или као /е/ према америчком изговору, али и према погрешном тумачењу да се свако слово А преноси као /е/. Нема разлога да се ова двојност одржи, према томе, боље је преносити овај глас увек као /а/ из више разлога:
   • облици са /а/ су старији и бројинији у српском, чиме се смањује број укорењених изузетака на /е/;
   • изједначује се облик сродних имена са већином осталих европских језика: боље је Адам, Агнес, Алберт, Данијел него Едам, Егнес, Елберт, Денијел. Осим тога, у енглеском језику, глас А из других језика се углавном адаптира као глас /æ/.
4. Овај глас се увек преноси као /А/, без обзира што у америчком енглеском у одређеним случајима се изговара као /æ/. Изузетак: У комбинацији слова AL преноси се као /ал/.
5. Овај глас се увек преноси као /оу/, осим у вишесложним именима где је најчешће представљен словом О, те се и преноси као /О/ како би се избегло изобличавање имена. Погрешно је преносити овај глас увек као /О/ или /о/, што се некад радило или под утицајем адаптације имена из немачког језика или због погрешног тумачења да се свако слово О преноси као /о/.

Глас /ə/ се скоро увек преноси, а нарочито у позицијама где би његовим изостављањем у транскрипцији дошло до комбинацијe гласова која нису у духу српског језика (нарочито на крају речи: жн, шн, сн, пн, итд.).

Енглеским ненаглашеним самогласницима одговарају српски ненаглашени кратки самогласници, с неутралним тоналитетом који се могу адекватно утврдити једино према релевантном слову. Другим речима, ако је представљен словом /е/, овај глас се преноси као /е/ (Carpenter — Карпентер), ако је представљен словом /о/, преноси се као /о/ (Mason — Мејсон а НЕ Мејсн, Keaton — Китон, а НЕ Китн, Television — Телевижон, а не Телевижн, Newton је Њутон, а НЕ Њутн (осим изузетка, укорењеног имена Исака Њутна). ако је представљен словом /i/ преноси се као /и/ итд.

Ово правило о преношењу /ə/ мало је лабавије код заједничких именица; у супротном бисмо имали сешон и плејстејшон уместо сешн и плејстејшн, а да је ово друго исправно потврђује и Прћић у књизи „Речник новијих англицизама“.

1. У случајима где је овај глас представљен словом Е, понекад се неоправдано преноси као /и/, пошто се у појединим именима изворни говор заиста приближава том гласу. Наставак -bury традиционално се преноси као /бери/, вероватно аналогијом према преношењу наглашеног енглеског /e:ʳ/.
2. У именима у којима је представљен словом А, овај глас се неоправдано преноси као /е/, нарочито у комбинацијама Mc/Mac, -AM, -AN, -ATT, -HAM, -MAN, -LAND, делимично због утицаја адаптације у немачком језику, а делом и због погрешног тумачења да се свако слово А преноси као /е/.
3. Ненаглашено /ɪ/, кад је представљено словом E транскрибује као као /e/. Ово потврђује Прћић у књизи „Енглески у српском“, где на стр. 96 каже да се „фонема E /i/ у ненаглашеном положају, приказана графемом E ипак „према моделу преноси као графолошки условљено /e/“.

Сугласници у енглеском језику су углавном исти као и у српском. Енглеским звучним сугласницима одговарају српски звучни сугласници. Исто се дешава и са безвучним сугласницима — српски безвучни сугласници одговарају енглеским безвучним сугласницима.

1. Пошто код нас не постоји акустички сличан глас, овај глас, увек представљен комбинацијом слова /TH/, традиционално се преноси као /т/. Разлог за ово је утицај француског и немачког, где се ова комбинација слова тако изговара.
2. Пошто код нас не постоји акустички сличан глас, овај глас, увек представљен комбинацијом слова /TH/, звучни је парњак претходног гласа, па би га сходно томе требало увек преносити као /д/ а не као /t/.
3. Иза самогласника на крају и унутар речи, овај глас, представљен увек словом S, има пуну звучност па би га увек требало преносити као /з/, а не као /с/. Међутим, кад се нађе иза сугласника на крају речи и иза сугласника унутар речи, онда се преноси као /с/, јер је у изворном говору обезвучен.
4. Пошто код нас не постоји акустички сличан глас, овај глас, углавном представљен комбинацијом /NG/, традиционално се преноси као /нг/, осим када иза слова N следи слово K, када се преноси као /н/.
5. Пошто код нас не постоји акустички сличан глас, овај глас, углавном представљен словом W, традиционално се преноси као /в/. Разлог за ово је утицај немачког језика у којем се ово слово тако изговара.