У мом (ужичком) крају каже се
щутра или
щутре, али онако са правим меким
ш (што би у дукљанској латиничкој верзији било
śutra).
(уп. у Кочићевој приповеци "Јаблан":
Само шјутра, Јабо, само шјутра!) То спада у јекавско јотовање, потпуно исто као и
ђевојка и
ћерати (
дј >
ђ,
тј >
ћ,
сј >
щ, меко
ш). Ере се често шале на рачун овог гласа, изазивајући један другога да напишу ово слово (којег, је ли, нема у Вуковој азбуци).
Израз "јужно наречје" односи се углавном на источнохерцеговачки дијалекат, а понекад и на све ијекавске дијалекте (користио га је Вук и употребљено је и приликом Бечког књижевног договора за означавање источнохерцеговачког дијелекта као основице заједничког језика Срба и Хрвата). Ако погледате карту, извесно је да ијекавски говори заузимају средишњи, јужни и југоисточни део српскохрватског говорног подручја (с тим што су чакавско наречје и млађи икавски дијалекат још југозападније у Далмацији, не рачунајући Буњевце у Бачкој).
