Obje fraze su oksimoroni jer pisma, koliko ih makar ja poznajem, nemaju nacionalnost. Zato je krajnje besmislena, makar meni, ideja nekih srbopatriota o latinici koja se upotrebljava za njihov jezik kao o „hrvatskoj latinici“ — samo zato što to pismo poreklom dolazi iz Hrvatske. Pa onda ispada kao da je latinica po nacionalnosti — „hrvatsko“ pismo. Ali, ajde, ako već tako imbecilno razmišljamo, fore radi, odakle dolazi ćirilica? Iz Makedonije?
A otac joj Grk (grčki alfabet), i majka joj (glagoljica) — opet Hrvatica ili, šta, Čehinja?
Šta je, onda, ćirilica po nacionalnosti? Pa naravno, kao i sva deca iz mešovitih brakova — Jugoslovenka.
Sad bez šale, pisma nemaju nacionalnost, naravno, ali imaju, međutim, različite varijante prilagođene različitim jezicima. Tako, nisu sigurno isto srpski i ruski azbučni sastav, recimo, ili srpskohrvatski i nemački abecedni sastav. Zato, možemo govoriti o ćirilici srpskog jezika, o ćirilici ruskog jezika, o latinici srpskog jezika (ako jezik nazivamo srpskim) itd. To se, kraće i spontanije, naravno, kaže prosto — srpska ćirilica, ruska ćirilica, srpska latinica itd. I u tome nema ničeg pogrešnog. To nije izraz nikakvih nacionalnih pretenzija, nije konstatacija nikakvog porekla i sl., već je konstatacija
upotrebe određenog pisma u određenom jeziku. To svi mi mislimo kada kažemo bilo „ruska ćirilica“ bilo „srpska latinica“, zato mi nije jasan rezon tih srbopatriota po kojem srpska latinica ne postoji. Čime se, onda, štampa više od pola pisane produkcije na jeziku koji se zove srpskim? Pa neka je i pala s Marsa, a ne došla iz Hrvatske, — čim se već decenijama masovno i pretežno upotrebljava u srpskom jeziku, onda je i latinica svakako srpsko pismo.
Ali jasno mi je, a i vama sigurno, da nisu ni srbopatrioti blesavi ljudi — znaju i oni sve to što sad napisah, i svesni su i oni svega toga. Pa zašto onda oni uporno inzistiraju na ćirilici, a latinicu ne mirišu? Prosto, zato što kao i svaki nacionalistički pokret (s elementima fašizoidnosti) imaju suludu ideju da nacija mora biti homogena masa istih ljudi koji razmišljaju isto, govore isto, pišu isto, veruju isto — naravno, i glasaju isto — i da tu nema mesta za različitosti (bilo koje, od homoseksualnosti do latinice — inače će da te biju). Zato oni šire glupu i providnu propagandu protiv latinice, jer je idealna slika srpske nacije, koju oni drže, slika homogene nacije s
homogenim načinom razmišljanja (svi Srbi složno, i kako već idu one njihove parole), a to se učvršćuje između ostaloga i snagom simbola, naravno. Tako, po njihovoj logici,
jedna jedinstvena složna srpska nacija mora imati
jedne jedinstvene složne svoje simbole, pa tako mora imati i svoje
jedno jedinstveno nacionalno pismo — ne moraju da imaju ’leba da jedu, samo kad oni imaju svoje nacionalno pismo, svima im je oko srca milije — a za to je odabrana ćirilica, dakako. Koliko je ta logika pogrešna, prosudite sami.
Jer, srpski nacionalizam, kao i svaki nacionalizam, sebi je postavio ideal toga kako srpska nacija treba da izgleda, samo što je srpski nacionalizam taj ideal pronašao u srednjem veku (u Svetom Savi, naravno, i u njegovom svetonazoru koji su ovi nacionalisti, i još neki malo ranije prije njih, nazvali „svetosavlje“ i uredno izbrusili na nivo ideologije). A modelirati danas, u 21. veku, naciju prema idealu iz 13. veka, jasno je da baš i ne ide. (Ali je jasno i kome je to i zašto bilo, i jeste, u interesu!) Zato srpski nacionalizam uvek gubi svoje bitke, i nikako ne može nijedan svoj ideal postići. (Ajde, to što su progurali ćirilicu u Ustav i slične
sitne pobede srpskog nacionalizma, to se stvarno ne može računati. Šta je dobijeno tom ćirilicom u Ustavu? Ništa.
Međutim, nijednu pravu pobedu srpski nacionalizam nije uspeo ostvariti — i njegova slika o Srbima i o Srbiji je i dalje
jednako imaginarna kao što je bila i pre trideset godina, kada su srpski nacionalisti krenuli u te svoje bitke, kada su krenuli ostvariti te ideale, koje ni za trideset godina nisu ostvarili. Nisu, jer su krenuli anahrono, nepromišljeno i u rascepu s vremenom, ljudima, kulturom, svime. U 21. veku ne možeš biti Sveti Sava, pa da si sâm Rastko Nemanjić.
