Задушнице

[Danga]

Да ли је овај обичај одувек поштован код Срба? Да ли су задушнице пагански "остатак" или су рецидив који се појавио касније? Зна ли неко нешто о овоме да ми каже, немам времена да тражим литературу...

[Pedja]

Zadušnice su jedan od najukorenjenijih običaja koji se očuvao iz paganskog vremena.

[s.z.]

Мало је превише упрошћено рећи да су задушнице 'паганска заоставштина', јер се тиме паганском приписују неке од основних карактеристика људског друштва. Мислим да је такво расуђивање последица готово парадоксалног односа према хришћанству - уједно се и покушава умањити оригиналност (или шта већ) те религије, и преузима сасвим хришћански поглед на свет, који га дели на хришћанско и паганско.

Задушнице нису паганске, већ су део православне традиције, а извор имају у човековој потреби да испољи своју љубав према ближњима. А та потреба је резултирала у сличним обичајима у готово свим религијама. (Треба додати да - имавши у виду да је за православне све што је добро од Бога, и у смислу дара којим нас он благосиља, и у смислу тога да све што је добро има свој извор у Њему, и постоји захваљујући њему - није битно да ли је нешто настало међу паганима, ако је то одраз добра у природи човека, јер је то добро од Бога. Другим речима, они који мисле да су у етикетирању нечега налепницом 'паганско' задали рану хришћанству, греше.)

[Danga]

Потпуно си у праву, упростио сам питање и не види се да нисам хтео да вређам хришћанство, напротив...Хтео сам да питам за обичај изношења хране и пића на гробље, а некако је то најупечатљивије на дан Задушница. Да ли је то у реду, с обзиром да ни у једној другој земљи, колико ја знам, се то не чини. Некако ми храна и пиће на гробовима више личе на веровања из неких других религија. И фараоне су сахрањивали са храном, оружјем,...

[VladKrvoglad]

Danga, i pre hriscanstva je postojao obicaj medju Slovenima da se hrana posvecena umrlome posalje kud je namenjena - sopstvenim konzumiranjem na licu mesta

[Danga]

Знам Влад, али како хришћанство гледа на то, могло би се рећи, приношење дарова? Свештеници и једу и пију на гробљу, па претпостављам да нема ништа против...

[VladKrvoglad]

P.S. Vadim iz malog mozga: umrli je spaljivan, cesto je spaljivan i najveci deo njegovog bogatstva, a pocesto cak i neki clan domacinstva. Tom prigodom se krkalo i pijancilo prakticno bez mere, a postojali su i neki rituali koje su ponavljali i ucesnici pira i osobe koje su sebe prinosile na zrtvu (obicno zena umrlog, ponekad neka robinja, ali i cerka)
Cini mi se da se secam i jedne od fraza koju izgovara osoba koje ce umreti: "Gle, vidim svoga oca kako me posmatra! Gle, vidim i sve svoje pretke kako me dozivaju" itd.
Ovaj citat nije doslovan, a navodno je svedocanstvo nekog od arapskih putnika u ruskim krajevima, gde je opisao ovakvu jednu sahranu. Postoje sumnje da li se radi o slovenskom obredu ili pak vikinskom: 'Rusi' su bili vikinsko pleme ('rusih kosa') koje je osnovalo trgovinske postaje po Slaviji danasnje Rusije i utopilo se u Slovene.

[s.z.]

Написао сам одговор, и случајно га обрисао. Овај неће бити тако дуг, али ево:

То јесте старословенски, и конкретно српски обичај. Стари српски гробови на Балкану су карактеристични по томе што не садрже земне остатке, јер су тадашњи Срби спаљивали своје мртве (што није баш било карактеристично за остале Словене), већ грмчарију, остатке хране у виду животињских костију, и слично. Мислим да сам читао, ако се добро сећам, да су они правили неке врсте кућица/кутијица у које су све те ствари полагане (остаци хране поједене у име мртвога, или ради прослављања живота преминулог, су ту остављани не као смеће, већ као онај непоједиви део нечега светог), и имале су назив на 'г' или 'х'.. Не могу се сетити конкретног термина.

Значи, ти обичаји са храном су нешто што смо задржали из пред-хришћанског доба и што се уклопило у наш хришћански живот јер није било супротно учењу Цркве, али сами погребни обичаји су општеприсутни у скоро свим људским заједницама.

[VladKrvoglad]

Знам Влад, али како хришћанство гледа на то, могло би се рећи, приношење дарова? Свештеници и једу и пију на гробљу, па претпостављам да нема ништа против...

Danga, obicaj je svakako ostatak iz predhriscanskih vremena, integrisan u novu veru jer se nije mogao iskoreniti; kao sto se obicaj stovanja plemenskih bogova sacuvao u slavljenju slave.
U katolickoj varijanti hriscanstva uglavnom nema 'zadusnica' u obliku konzumiranja hrane na groblju/ mestu sahrane. Tamo se ljudi okrepe nakon sahrane, kad odu kuci  porodice umrloga - stvar je verovatno psiholoska: u prisustvu smrti se otvara apetit kao 'dokaz' samome sebi da si jos ziv! Ovo je verovatno i uzrok nastanka svih slicnih obicaja: i hriscanskih i onih paganskih, kao i onih u drugim religijama.

P.S. Vidim da je i s.z. odgovorio zanimljivim prilogom

[s.z.]

Знам Влад, али како хришћанство гледа на то, могло би се рећи, приношење дарова? Свештеници и једу и пију на гробљу, па претпостављам да нема ништа против...

Све зависи од тога каквог је карактера то приношење. Колико је мени познато, то није никаквог обредног или молитвеног карактера (барем не у виду мољења покојнику), већ за душу покојника. А овде треба поменути да се и литургија врши на гробу још од најстаријих дана, с тим што је овај 'гроб' (мошти светитеља) симбол живота, па треба одстранити било какве негативне конотације (то није никаво мртво-љубље, или шта већ).

[s.z.]

Знам Влад, али како хришћанство гледа на то, могло би се рећи, приношење дарова? Свештеници и једу и пију на гробљу, па претпостављам да нема ништа против...

Danga, obicaj je svakako ostatak iz predhriscanskih vremena, integrisan u novu veru jer se nije mogao iskoreniti; kao sto se obicaj stovanja plemenskih bogova sacuvao u slavljenju slave.
U katolickoj varijanti hriscanstva uglavnom nema 'zadusnica' u obliku konzumiranja hrane na groblju/ mestu sahrane. Tamo se ljudi okrepe nakon sahrane, kad odu kuci  porodice umrloga - stvar je verovatno psiholoska: u prisustvu smrti se otvara apetit kao 'dokaz' samome sebi da si jos ziv! Ovo je verovatno i uzrok nastanka svih slicnih obicaja: i hriscanskih i onih paganskih, kao i onih u drugim religijama.

P.S. Vidim da je i s.z. odgovorio zanimljivim prilogom

Постоји низ друштвених, верских и психолошких фактора - па и биолошких (после дуге сахране, сви су гладни). Тешко је то све објаснити, а и није потребно. Битно је да то није нимало супротно хришћанству, ако се ради на прихватљив начин. Ако се нечему приступи како нетреба, небитно је одакле потиче. И саму литургију можемо изврнути наопачке.

[Danga]

u prisustvu smrti se otvara apetit kao 'dokaz' samome sebi da si jos ziv!

Скоро сам узео учешће у једној сахрани. Одавно нисам видео толико "живих" људи! Једу, мљацкају, глођу прасећа ребарца, све то залију са понеком ракијицом (кажу: "Бог да му душу прости и он је мученик волео да попије по коју!"), пивом или шприцером. Жене и дебеле бабе у црнини навалиле на пите и колаче. Свештеник ни по чему не заостаје за светином. Стојим, гледам све то, у устима ми горко, дошло ми да прогутам!

Да ли сам ја жив?

[s.z.]

Људи баш немају реда. Колико се ја сећам, није некада тако било. На сахрани се јело. Али се имало мало више реда.

На интернету само могу наћи 'хумке' као назив за те гробове, али дефинитивно се сећам неке речи на 'г'.. 'Хумка' је мало шири појам.

[VladKrvoglad]

Mene zapravo najvise i zanima da objasnim takve stvari.
Na primer: zasto muslimanima prorok zabranjuje da jedu svinjetinu (u uslovima velikih vrucina je svinjsko meso veoma pokvarljivo i religiozna je zabrana bila mnogo efektniji nacin da se ljudima nametne bioloska higijena koju bi iz materijalistickih razloga ("da se ne baci!") mozda ipak zanemarili, poboljevali se i mozda pali i na brigu onim ostalim.
Ista je stvar sa nasom verom: ja sam nisam vernik, ali mi je zanimljivo da nasu veru upoznajem sa svih strana. I psiholoskih i drustvenih i moralnih, istorijskih itd.

[VladKrvoglad]

u prisustvu smrti se otvara apetit kao 'dokaz' samome sebi da si jos ziv!

Скоро сам узео учешће у једној сахрани. Одавно нисам видео толико "живих" људи! Једу, мљацкају, глођу прасећа ребарца, све то залију са понеком ракијицом (кажу: "Бог да му душу прости и он је мученик волео да попије по коју!"), пивом или шприцером. Жене и дебеле бабе у црнини навалиле на пите и колаче. Свештеник ни по чему не заостаје за светином. Стојим, гледам све то, у устима ми горко, дошло ми да прогутам!

Да ли сам ја жив?

Hehe, mislim da si ziv, ali i da nisi vernik, barem ne pravi:
Vera je ljudima potrebna kao oslonac - i naravno, oni se itekako oslanjaju na religiju u slucaju smrtnog slucaja...
Ljudi koji ne veruju, oslanjaju se obicno mnogo vise na sebe same. Zato i meni bude muka i na pomisao da nesto jedem na sahrani; asocijacija na smrt, bespovratnu, fizicku smrt, i na gubitak zauvek bliske licnosti - ne izaziva apetit.
Ljudima koji veruju je smrt ipak laksa za prihvatiti ("on zivi i dalje kod Boga!") i jedan je od mehanizama kompenzacije gubitka i taj - krkanluk.

Posto imamo sagovornika koji je ocito vernik, zanimljoivo je pokrenuti i pitanje zasto vernici 'jedu telo Hristovo' i 'piju njegovu krv'?
Kakav li tek prastari mehanizam lezi u prapocetku ovakvog obreda....?

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Српска култура и обичаји > Тема: Задушнице