Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Postavljam ovu temu jer mi deluje da je nosenje brojanice sve vise popularno u nasem narodu . Buduci da ne zivim u Srbiji vec dugo vremena, interesuje me kada je lansirana ova nova vrsta pomodarstva . Sto se mene tice, poklonjena mi je jedna pre nekoliko meseci i od tada ne prestajem da ih primecujem na ljudima sa naseg podneblja .

Za mene je od uvek taj predmet bio vezan za mantru u nekim religijama kao budizam,hinduizam ili islam . Bejah vrlo iznenadjen kada mi rekose da se isto tako koristi i u nasoj, pravoslavnoj religiji kod monaha .
 
Jedna stvar je sigurna : veoma mi se dopada kao ukrasni predmet, da ne kazem nakit (ja se nikada nisam kitio ogrlicama i narukvicama), i odlicno je sredstvo prepoznavanja nasih ljudi u dijaspori.

Nesto unutar mene mi govori da je brojanica nasla mesto u domacoj kulturi ....

Ja bolje da ne govorim šta mislim o pomami kićenja što šarenijim brojanicama i mestu koje su one pronašle u domaćoj nazovi kulturi.

To ide u isti koš sa onim zlatnim i srebrnim krstačama koje su, izgleda, takođe našle zgodno mesto na grudima suvremenog Srbina.

Tako to izgleda kada se zlatna djeca socijalizma odjednom dosete majke Crkve i njezine spasilačke religije, pa kao da sada time mahnitim megalomanstvom pokušavaju nadoknaditi sve one uludo utrošene ateističke decenije. Valjda će tako više milosti božije imati. Ah, to me podseti na jedan Simovićev stih. :)

Ova sto mi bese poklonjena je crne boje i dosta neutralna, a vidjao sam u drugih te sarene o kojima ti govoris.
Dakle ja govorim o ovoj mojoj koja ima vise sentimentalnu nego religijsku vrednost jer sam agnostik po prirodi.

Ali buduci da sam video profil ovih nekoliko ljudi (Srbenda nacionalista), jasan mi je tvoj stav .
 Ovaj jedan momak ima dugacak, negovan nokat na oba mala prsta, nesto sto nisam video vec decenijama ali se secam da je to nekada bio u modi kod onih mangupa sa sela  ;D ;D

Ja nisam imala pojma o tom novokomponovanom običaju... A jes vala seljački, kao i ti nokti na malom prstu... :D

S druge strane, apsolutno se slažem s Đorđem u vezi sa tim naprasnim pobožništvom našega naroda... Čvrsto verujem da polovina onih koji su devedesetih godina počeli da slave slave, to rade iz fazona, a ne iz iskrenog verskog osećanja...

Богме, слава и црква имају везе једно с другим колико „баба и скејтборд“ једно с другим, мада је тачно да су се многи одлучили у скорије време за слављење славе из „напрасних верских побуда“ и „блискости са црквом“. Као диван симбол те оданости служе не само бројанице, већ и од истог материјала и истом техником плетене крстаче позамашних димензија... Треба то видети. Мхм, кад их већ поменусте, — одувек сам „обожавао“ те са негованим ноктом на малом прсту... Делује ми као оруђе за ископавање „блага“ сакривеног у мрачним дубинама...

Уклапају се некако ова два поменута.

Kad smo vec kod noktiju, primetila sam da je to obavezan deo imidza ovih ovde Kineza (ne znam da li isto vazi i za one u Srbiji)...

A sto se krstaca tice, mislim da je odlika pravog hriscanina upravo suprotno — diskretan simbol vere (dakle mali, ne veliki) pritisnut na srce (dakle ispod kosulje, na srcu, odmah do tela, ne izbacen napolje da ga svi vide)... Medjutim, skromnost, koju je Hrist propovedao, izgleda da je zaboravljena odavno i medju vernicima i u samoj crkvi...

Ja se ponekad zapitam, kako je moguce da ljudsko bice uspe da ama bas svaku lepu i dobru stvar toliko izvitoperi i pokvari, da se vise ne moze prepoznati ono izvorno sto je u pocetku bilo?

hehe, niste videli najnoviju modu u dizajnu brojanica: umesto cvorica, koriste se... pa nisam siguran, nesto kao da uzmete grancicu precnika 1cm ili malo manje i presecete poprecno na kolutove, na svakom kolutu imate minijaturnu sliku nekog sveca i sve je to zaliveno u lak, kolutovi su probuseni i nanizani i tako je napravljena "brojanica".

preduzetnicki inovativni duh nema granica :)

Ух, каква кичерица...  ;D

Вала баш! Следећи корак ове „привржености цркви“ ће вероватно бити тај, да ће и на маскенбале неко долазити заодевен у св. Ђорђа, бојим се...

E, a meni je to bas super... Pa maskembal i trazi uprvo to — krajnosti... :D


PS:MaskeMbal ili MaskeNbal? ???

Претпостављам да је немачка етимологија, па реч гласи са Н: маскенбал.

U pravu si. Sad videh u RMS.

Prave brojanice su crne boje, to što se danas prodaju na pijaci u svim duginim bojama, pet komata za tri dindži, nikako ne znači da svi ljudi slave slavu jer je to moderno, niti da svi veruju u Boga jer je moderno.  Ne možete generalizovati sve zbog nekolicine drastičnih primeraka.  Ljudi su krišom obeležavali slavu(ne slavili u kafani, kao što neki danas rade, već obeležavali) i u ona, što neko reče ateistička vremena, koja su bila sve samo ne ateistička(neki vladika je držao govor otome, ne sećam se koji).  Čak su i deca krštena. 
Druga stvar je što danas svako gleda da što bolje iskoristi svoj položaj, pa čak i sveštenici(čast izuzecima).
A te velike brojanice za "oko vrata" ljudi nose možda ne da bi se hvalili nego da bi prkosili ovom svetu poremećenih vrednosti.  :)

Ја знам дана свакој бројаници (треба) да има 33 чворића :)

. . . axa. . . i ako se doda 633, dobije se 666. . .  :)
"Okovratne brojanice" imaju daleko više.  Kako se u tom sličaju broj čvorića odnosi na Isusove godine?

Nisam teolog, ali pretpostaviću da se množi sa brojem cipela koje je nosio. :)

E pa ne znam,....nama je pop u jednom manastiru rekao da samo prave brojanice imaju 33 čvora i da su zato prave brojanice-ogrlice onako glomazne...

Interesantna tema, i slazem se da je u pitanju klasicno pomodarstvo i trend kod malogradjana, ali postavljam pitanje, ako postoji samo jedan pravi oblik i da kazem forma za izradu pravoslavne brojanice, kako je moguce da u svim crkvama i svetilistima prodaju iste te sarene i moderne brojanice kojima se pomodari kite???
Takodje, kako su brojanice koje se nose oko vrata (a podsecaju na trendy ogrlice) postale modni detalj, primetila sam da se u crkvama u sve vecem broji pojavljuju i one, i to ne one standardne koje se prave od konca, nego i metalne, sa perlicama i u raznim bojama, od srebrnih, pozlacenih i sl. , valjda za svaku odevnu kombinaciju.
Pa o cemu se onda radi, kako je moguce da su i crkve pocele prate trendove ili da kazem diktiraju iste? Zar nije poenta da se umesto ekonomskih interesa istaknu verski, i narod koji dolazi na sveta mesta nauci pravilnom ponasanju? Jer u cg je najveci vernik ko se najvise okiti i kune se "Ostroga mi", a ne zna ni da se pravilno prekrsti.

Кад неке цркве могу да истакну и ценовнике (у еврима!), посведочено на тренутно затвореном сајту Србовање, зашто не би продавале и остале „глупости“, јер народ очигледно нема појма. Неки моји пријатељи славе и св. Николу (19. децембра) са прасећим печењем, а по њиховом објашњењу добили су „зелено светло“ од својих попова који им освештавају колач и дом за славу... Неки од попова (ил'се правилно каже „лопова“?) имају и „тарифу“ за све догађаје: код њих се зна колико се плаћа венчање, крштење, освештање и др. :-X

П. С. Баш ми се допада ово „Острога ми!“ Ова твоја последња реченица („Jer u cg je najveci vernik ko se najvise okiti i kune se 'Ostroga mi', a ne zna ni da se pravilno prekrsti.“) баш сликовито описује тренутно стање. :) Ваљда се они „окорели“ Срби куну са: „Овога ми крста!“ :)

Znas kako,
sjajno je dok zovu popa na slavu, ovde ne znaju ni sta je sveca, kandilo ili slavski kolac.  eventualno neko kupi slavsku svecu na pijaci, jer ima jedna crkva sa ogranicenim radnim vremenom. . .  A sto se tice mrsnog Sv.  Nikole, to kazu spremili su pecenje za goste, ako neko ne voli ribu . . .  a takodje je i obavezna "posna" ruska salata (sa seckanom piletinom naravno, umesto prsute) . . .  a ja se uvek setim jedne moje skolske drugarice koja je postila, pa za dorucak jela 2 jaja przena na ulju ;D . . .  e to su nasi vernici . . .
Ali stanje u CG je katastrofalno, pogotovo od uvodjenja ove nevladine organizacije (tako su se registrovali) koja se nazvala Crnogorska Pravoslavna crkva, pa vencavaju ljude u vreme velikog posta, a ovi nesrecnici zive u zablidi da su se vencali u crkvi . . .  na vise nego smesno . . .  ja ne znam bas sve pravoslavne obicaje, ali sam zaista alergicna kad neko karikira bilo koje versko pitanje

Ово си тако лепо рекла. Има људи који не дају ништа да се каже против цркве, чак и ако је и птицама на грани јасно да је та црква прва која сама себе не поштује и крши сопствена правила... Понекад атеисти поштују више цркву од самих тих наводних и инстант верника...  >:(

Vecina ateista, od ovih koje sam imala priliku da upoznam, ne samo da postuju sve religije, nego jako puno zna o njima, i sto je interesantno, oni citaju dosta o raznim verskim pitanjima da bi znali kako crkva "gleda" na koju temu, pa su se izmedju ostalog i usled neslaganja sa stavovima crkve deklarisali kao ateisti.  U sustini, od njih bi ovi, kako kazes, instant vernici mogli mnogo da nauce, jer oni bar znaju zasto ne veruju i imaju cvrste argumente, a ovi toboz veruju, ali na svoj nacin, kad imaju slobodnog vremena da se sete pravoslavlja, ili kad je to moderno, pa se neosnovano proglase vernicima, okruzeni jos manje informisanom okolinom koja ih prihvati kao takve, sto je najtuznije.

Nemaš pojma koliko se slažemo... :)

 ;) eto, milo mi je . . .

БРОЈАНИЦЕ

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који нарочито негују Православни монаси.  Саме бројанице имају символички карактер.  Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању.  Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагње Господње пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти.  Мале бројанице имају обично 33 чворића.  Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића.  По једном старом предању био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео.  Једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова.  То је један од најкомпликованијих чворова на свету.  Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

- Како, дакле да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста.  Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо молитву одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем.

Најуобичајенија молитва којом се молимо “на бројанице” је тзв.  ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи "ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ И ЛОГОСЕ БОЖИЈИ, БОГОРОДИЦЕ РАДИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА" или у краћем облику "ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА".

- Brojanica je namjenjena da se koristi za molitve a ne kao nakit.  Mnogi ljudi smatraju da je dovoljno nositi brojanicu na ruci, ali pitajmo se za sta je to "dovoljno".  Ja mislim da nije grijeh nositi brojanicu na ruci, kao sto to mnogi cine, nego je grijeh nekoristiti je.
Brojanica nije nakit i ne pravi se da sluzi kao nakit, nego jednostavno mnogi ljudi ne znaju sta zapravo imaju na ruci.


. . .  preuzeto sa sajta Srpske Pravoslavne crkve.

Mnogo mi smeta to P veliko u pravoslavni... Mislim, znam da se ponekad od pravopisnih pravila izuzimaju verski tekstovi, al ne mogu nikako da se naviknem na to...


Upravo tako. Medjutim, danas ljudi vise gledaju na povrsnu spoljasnjost nego na pravo i istinsko znacenje stvari... I ne samo brojanica, vec i sam krst je kod mnogih obelezje pomodarstva a ne iskrene vere. Uostalom, pravi vernik nosi krst ispod odece, do tela, blizu srca i nema potrebe da paradira s njim i da pokazuje svima koliko je velik vernik, jer osnova Hristovog ucenja je pre svega skromnost, koju su mnogi nadri vernici zaboravili (kao i sama crkva, uostalom)...

Да пренесем две „дефиниције“ са сајта Вукајлија (http://vukajlija.com/), слажу се са конекстом:

Раскусуравање с богом: „Код наших попова усвојени начин расподеле муком стечених новаца, између њих и цркве, илити бога. Принцип је следећи: сав прикупљени новац поп узме у руке и баци увис. Све што остане у ваздуху за бога и цркву је, све што падне на земљу припада попу. Зато су данашњи попови јако сиромашни, и живе само за веру...“ ;D

Сидро: „Милион пута на плажама, базенима виђају се квазимафијаши, онако мрсни и ћелави, са калјама прс' дебелим и плусом од пола кила на крају. Сваком од нас, кад их видимо, пође пегла, што због изгледа, што због бахатости, и онако, у себи, помислимо: 'Што не скочиш у воду с тим сидром, маму ти ј****, и не удавиш се!' Ал' у томе нас увек спрече њихове спонзорушице, које им узму кајле на чување и моле се богу да их стрефи срчка од 'ладне воде, сад кад је кајла на сигурном.“ ;D

Баш се насмејах прочитавши ово. :)

Više puta sam pokušao da se informišem o brojanicama, i naišao na više različitih odgovora.
Neki sveštenici kažu da su brojanice samo za sveštena lica, drugi, pak, da su za sve koji se mole. Jedni kažu da se nose samo na desnoj ruci, drugi na levoj, a treći da nije važno. Jedni kažu da brojanice imaju 33 čvorića i da se nikako ne nose oko vrata, da je to greh, drugi kažu da mogu imati do 100 čvorića (ne kažu ništa o nošenju oko vrata).

Na sajtu Srpske Pravoslavne Crkve nisam našao ništa o tome, ali sam našao na drugim sajtovima, čija se mišljenja suprotstavljaju.

Moje je mišljenje da u ovom našem modernom vremenu taj praistorijski koncept greha valjda više ne postoji. Zato je besmisleno plašiti se nekog višnjeg boga ako slučajno staviš brojanicu na pogrešnu ruku (a koja je ruka pogrešna? — meni su moje obe jednako drage), ili oko vrata, ili ako slaviš slavu sa svinjskim pečenjem (svaka gozba na slavi podjednak je primitivizam, bila posna ili mrsna). Kao što duk kaže, ni mnogi sveštenici nisu sigurni šta i kako treba. (A to i tako treba kako sami zamislimo, a ne kako nam je neki dokon kaluđer u nekom manastiru rekao.) Stoga ako neko voli da nosi brojanicu kao ukras, to je svakako njegov ukus (osim što je sasvim bezukusno :D) i njegov ćeif, isto kao što možda voli da jede prasetinu i za Nikoljdan. (Sumnjam da bi ga grom spržio već kako zine da pojede meso, i meni dođe da ne postim na neke praznike ako ne želim, ili jedem posnu hranu za doručak, ručak i večeru zato što moji ukućani poste, a između gricnem neku čokoladu ili popijem čašu mleka jer ja ne postim. Ne verujem u taj post kad će ljudi umesto mesa pojesti šerpu pasulja, i dosad mi ništa ne fali. :) Kad mogu da jedem pasulj i ribu bilo kog dana, mogu da jedem i jaja i sir bilo kog dana, i u sumnjam da ću goreti u paklu zato što se hranim ukusno i zdravo. ;)) Nema to veze sa gresima, pokajanjima, podvižništvom ili kakvom god davno zastarelom crkvenjačkom praksom — na pragu smo 21. veka, pobogu, i valjda smo nešto sa sobom poneli kada smo izašli iz šezdesetih. :)

Каквом прагу, па већ смо прилично загазили у 21. век...

Видиш, Ђорђе, ја се донекле скроз слажем с тобом, међутим, има ту једна зачкољица, а то је превелико фолирање које барем мене из коже извлачи. Мислим, ако си верник, па буди онда искрени верник, а ако ниси, буди онда искрени атеиста. Славе, бројанице и друге религиозне ствари имају смисла кад их пректикује онај који заиста верује у Бога. Онај ко не верује у Бога, нема зашто да практикује те ствари, а ако жели да носи крст или бројаницу као накит, или да једе прасеће печење на Никољдан, слободан је и то да ради али нека онда то и отворено каже: ја не верујем у Бога, али су ми те бројанице или тај крст тако коооол и много ми се допада десигн и ја то носим јер ми је то лепо, а не зато што верујем у Бога. Или, јест да је данас Никољдан, ал мени је свеједно, ја те ствари не поштујем и једем оно што ми се прохте. Поштено. Ни у једном ни у другом случају ја немам ништа против тих људи. И ја такође имам један прелепи филигрански крст од сребра који носим кад ми се уклопи у стил, а не зато што сам верник.

Међутим, постоји трећа група људи против којих се борио још Мартин Лутер, а то су квазиверници који наводно верују у бога, а онда крше сва могућа верска правила која постоје и ПЛУС налазе оправдања за то. Молим те који још иоле нормалан поп ће да ти дозволи да једеш месо на Никољдан? Мислим, ако су заиста попови тако великодушни, па нек' онда крену даље, нек дозволе абортус и геј бракове...  ;D Мене лично излуђује то фолирање, то изговарање, налажење "рупа" у верским законима само да би се неко приказао као нешто што није. Мислим, или јеси нешто или ниси. Срамота није ни једно ни друго. Ал' немој молим те да ми продајеш причу како си бог зна какав верник а ни да се прекрстиш не умеш.

Ja ne bih bio tako isključiv. Meni je sasvim prihvatljivo da neko ko je ateista slavi slavu jer je to porodična tradicija. Zgodno je iskoristiti tako jedan masovan događaj (raširen u narodu) za porodično okupljanje. Poznajem veoma malo pravih pravoslavaca (iskrenih vernika), ali zato skoro svi koje poznajem slave slavu.

Ниси ме разумео. И то што ти кажеш је ок, али ако нешто већ радиш, буди у складу са својим бићем, немој се претварати да си нешто друго. Већ сам рекла да немам ништа против да атеиста носи бројанице или крст као украс, али нек се не претвара да је то из религиозних разлога кад није. Исто тако и слава: и ја бих је славила иако сам атеиста, што ти кажеш, ради окупљања пријатеља и породице (неке пријатеље видиш само на таквим догађајима), али бих се пре свега онда трудила да испоштујем традицију јер без тога (дакле, Никољдан са рибом, а не са прасетином!), слављење славе (као и било која друга традиција) губи сваки смисао, био ти верник или не.

П. С.: Ето, само један пример. Шпанци су народ од традиције. Сигурна сам да има гомила њих који су атеисти, међутим, сваки празник има неку своју хришћанску традицију које се они држе ко пијан плота, било да су млади, стари, деца, одрасли и сл. Оно што је битно је да се традиција одржи и да се сви лепо проведу, а не да се попује другима о моралу и религији нити да се доказује колико је ко велики верник... А да би се традиција одржала, треба је спроводити онако како је прописана, а не измишљати неке ствари које немају везе с мозгом, само зато што се нама нешто не допада.... Не знам да ли сам сад успела да објасним оно шта сам хтела рећи...

Ko su to pravi vernici? Oni kojima kuća miriše na tamjan, koji redovno poste, koji se javno gnušaju svega što je nehrišćansko, pa ne smeš ništa da im kažeš, jer ne znaš kako će da reaguju, a ustvari ne pričaju sa najbližom rodbinom? U komšiluku imam takav primer, i verujte, koliko god da oni veruju u Boga, ta vera nije dobra, jer su s jedne strane otišli u krajnost, a sa druge strane direktno krše Božije zapovesti.

Ako neko veruje, neka veruje za sebe, jer to i jeste poenta verovanja, pronalaženje duševnog mira.

Ja nemam ništa od toga što mali, debeli, ćelavi čika nosi krstaču veličine omanjeg radijatora, ali ružno je, i ima potpuno suprotan efekat od onoga što on misli.
Niti imam nešto od toga što dete od 17 godina na levoj ruci nosi brojanicu, a u desnoj pištolj i ide da opljačka trafiku, ali opet nije lepo, ne ide jedno s drugim.

Не, то нису прави верници. То су управо они којих се ја гнушам, надриверници, инстант верници (јер су вероватно постали верници напрасно деведесетих година). Прави верник те никад неће осуђивати за оно што јеси или ниси, прави верник ће следити доследно Христово учење на које је и сама црква чини ми се, заборавила... Прави верник ће тражити бога у себи, како си ти то лепо рекао:

Јер сам Христ је говорио да се он налази у свима нама, а не ни у каквој цркви или обичају. Нажалост, таквих је веома, веома мало...

Pa ni ja ne bih bio tako isključiv — ili sve ili ništa. :) Ne verujem u boga, ali biram od religioznih tradicija ono što je najzgodnije za lepo proveden porodični dan. Tako moja ateistička slava izgleda kao bogat porodični ručak na kome će se okupiti cela porodica i još najbliži rođaci i prijatelji, ali na stolu će biti postavljeno za jelo ono što budem želeo a ne ono što bi mi neki pop rekao da jedem (bila sreda, petak, subota ili petka pred subotu, svejedno). Tu su i žito kao desert i slavski kolač mesto hleba i sveća radi ukrasa, ali nisu osveštani u crkvi jer u nju ne zalazim, i nema religioznih simbola, nema krstova ni ikona. Jedino reprodukcija slike „Jovan Krstitelj“ Hijeronimusa Boša stoji na zidu, i toga dana u ovom malom religiozno-ateističkom pozorištu u kući igra ulogu slavske ikone za znatiželjne goste, a i to samo zato što mi je Boš od malena omiljeni slikar. ;) Tako biram slavu kao lepu zgodu kada će se okupiti porodica i prijatelji i provesti lep dan zajedno, ali ne prihvatam one sitnice koje makar i idu uz nju ako u njih zaista ne verujem. (Majka me je ubeđivala: „A zašto bar ne odneseš kolač u crkvu da ga pop osvešta? Nema veze što ti ne veruješ u to, ali kad već slaviš, ispoštuj čitavu tradiciju...“ itd. Ali baš zato što neću da se foliram: ne verujem u „osveštavanje“ kolača, on je tu samo zbog druge lepe porodične tradicije lomljenja kolača koju godinama kod nas radi druga prijateljska porodica.)

Па о томе све време и говорим. Елем, ти славиш тако како славиш, али претпостављам (заправо, прилично сам сигурна) да се не претвараш пред другима како си ти бог зна какав верник и не солиш памет другима како би требало да  верују у бога, да славе славе, да раде овако или онако... То твоје слављење славе је исто као и моје повремено ношење оног мог лепог филигранског крста — носим га као украс, не као религиозно обележје и то признајем. Исто тако и ти, славиш славу не из религиозних већ из да тако кажемо, социјалних разлога, и то и кажеш. Не фолираш се да је то из неких других разлога, као што то многи инстант верници раде...

Na sajtu Srpske Pravoslavne crkve postoji forum u okviru koga postoje i pitanja svesteniku, koje svako moze slobodno da postavi i dobije odgovor, ako ima nekih nedoumica ili dilema . . .  Ne radi se uopste o merilima ko je koliki vernik, vec jednostavno najvise se isticu oni koji najmanje znaju . . .  sve vise to ponasanje ljudi izgleda kao parodija na verske obicaje . . .  a ovo proizvoljno krojenje obicaja nije dozvoljeno ni u jednoj veri, OK je ako neko iskoristi krsnu slavu i okupi se sa porodicom i prijateljima, niko to ne brani ili osporava, i ne moramo svi biti vernici i na silu nesto uciti o pravoslavlju, ali sigurno je da ni u jednoj veri ne moze pojedinac da izmislja obicaje i odredjuje meru i nacin kako ce sta da karikira.  Ko je svestan koliko ne zna o pravoslavlju taj obicno ne dramatizuje razna pitanja, vec onaj ko hoce da se hvali time, a pojma nema, pa posti tako sto przi dva jaja na ulju, a onda jos kuka kako mu post tesko pada, al izdrzi svih 6 nedelja  ;D . . .  mislim to je smesno, to veze nema sa verom, vec je klasicno glupiranje i pomodarstvo (u stilu, Videla zaba gde se konji kuju pa i ona digla nogu   ;D)

A Brunichild je moj favorit na forumu :) !!!
I ovom prilikom te puno pozdravljam, i bas mudre postove imas i nekako sveobuhvatne, a opet sazete  ;)

Hvala! I meni se dopada ono sto ti pises. Sve ono sto bih i ja rekla, i to bas tim istim recima... :)

Možda bi ipak trebali da se držimo tradicije, jer inače gubimo svoj identitet. :)
Ako je neki datum obeležen kao crveno slovo, i ako se na taj dan posti, i ako su naši preci postili na taj dan, zašto ne bismo i mi? Nikome od toga neće biti loše. :)

Malo ću se suviše raspisati, unapred se izvinjavam.


A zašto bismo i mi postili? To je glavno pitanje, da ne bi bilo po onoj staroj — „kud svi Turci, tu i mali Mujo“. Kako je radio moj otac, i pre njega njegov otac, i njegov otac, tako ću i ja. A zašto — pa ja nisam niti svoj otac, niti njegov otac, niti njegov otac — ja sam nešto drugo.

Dakle, zašto na neki datum da postim? Ako se neki običaj — izobičajio, zašto slepo nastavljamo da ga poštujemo bez razloga? Naši preci su verovatno imali razlog zašto su, recimo, na Nikoljdan jeli ribu a na Božić prasetinu (i obično iza svih tradicija i svih sujeverja leže neki sasvim prizemni i praktični razlozi — na primer, u vreme oko Nikoljdana nisu klali prasad i jagnjad jer su bili još mali ili jer su bili zatvoreni u štalama ili možda jer je našim precima jednostavno bilo hladno zimi pa im se nije izlazilo napolje da kolju, te su zato umesto mesa jeli ribu). A danas, mi nemamo takav razlog zašto ne bismo u to vreme postili.

Zašto, onda, raditi ono što ne znamo ni zašto ni zbog čega radimo? Samo zato što je neko pre nas to radio? Ali taj neko imao je neki razlog, a danas ja ga nemam. Nemam razloga ni da slavim slavu, jer ja danas jednostavno ne verujem u porodičnog ili seoskog sveca zaštitnika kome ću toga dana prinositi žrtvu u vidu hrane (Prepoznajete li slavsku gozbu kao ostatak toga paganskog običaja?), ali imam razloga da sačuvam neki dan kao porodični praznik za okupljanje. Zato ta slava tako izgleda — bez verskih konotacija, jer mi one ništa ne znače kao što su mojim precima značile, i zato ih i ne praktikujem iako su ih oni praktikovali, ali radim ono za što imam razloga.


Baš zato ja nisam vernik i ne pripadam toj crkvi i njezinoj religiji. A zato što ne pripadam toj veri, ja mogu sam da krojim svoje običaje. :) Šalu na stranu, zaista i jeste pitanje koliko je nazadno i danas se organizovati u bilo kakve grupe i zajednice, i iza njih sakrivati svoj lični identitet radi kolektivnoga. (Koliko puta smo čuli „mi Srbi“, ili „mi pravoslavci“, ili „mi žene“, ili „mi muškarci“, ili „mi građani“, ili „mi članovi Partije“, ili bilo koje drugo „mi“ — znači li to da svi do jednoga moraju biti isti i imati isto mišljenje? Da, to upravo to znači, ali to je strašno loše po zdravlje i identitet svakog pojedinca. Dokle ćemo umesto „ja“ govoriti „mi“? Sve dotle dok iza toga „mi“ možemo da sakrijemo i svoje greške i izbegnemo ličnu odgovornost — zato valjda „mi“ i postoji, pa vi vidite koliko je pametno biti „mi“ umesto biti „ja“. Kada budemo govorili „ja, taj i taj“, onda će „taj i taj“ i niko drugi biti i odgovoran za svoje postupke, dobre i loše, a ovako se sve pravda nekom kolektivnom žrtvom koja se krije iza toga „mi“. A obaška podlo manipulisanje kojem smo redovno izloženi preko toga „mi“.)

Nazad na temu, ne mogu da prihvatim da mi bilo ko „odozgo“ naredi šta ću i kako ću da uradim ili šta ću da jedem, a da mi ne kaže zašto bih to baš tako uradio. „Zato što to tako treba“ i „zato što se to tako radi“ najzanimljiviji su mi od najneubedljivijih argumenata. Sve to potiče iz vremena kada su se naši preci organizovali u klanove, rodove i plemena, kada su se morali u tim pradavnim smutnim vremenima držati zajedno i raditi isto, i kada je bilo neprihvatljivo da se iko izdvaja iz zajednice ili da radi po svome, jer je to bilo opasno po čitavu tu primitivnu zajednicu. (Dakle tada je postojao razlog zašto se nije smelo odstupati od nečega što je opšte i zajedničko — sigurno se sećamo iste takve potrebe za očuvanjem jednoobraznosti u doskorašnjem našem jednopartijskom sistemu, iz istog toga razloga: ikakvo individualističko odstupanje je moglo ozbiljno naškoditi tome isključivom sistemu, zato i nije bilo dozvoljeno.)

A danas valjda živimo u malčice drugojačijem vremenu da bismo se i dalje vodili tim primitivnim razlozima — danas nema razloga za takvu vrstu represije. (Poput „to nije dozvoljeno u ovoj veri“, „to nije dozvoljeno u ovom plemenu“, „to nije dozvoljeno u ovom narodu“ — ponovo pitam, a zašto, molim vas?)

Ђорђе, мислим да малкице претерујеш. Под један, слажем се да оно "ми" не треба да буде слепо и једнообразно, али факат је да постоје људи који имају нешто заједничко (па макар то било и нешто тако бесмислено као религија, нација, држава, пол, боја коже и сл.), те самим тим не можемо једноставно избрисати то "ми", јер оно факат постоји. Наравно да је погрешно укалупити читаве групе људи у исте обрасце јер сви они поред оних заједничких особина које их уједињују у једну групу имају много више индивидуалних различитости које не треба гушити зарад оног "ми", ал зато је ваљда и измишљена демократија, у којој је "ја" јаче од оног "ми", за разлику од тоталитаристичких режима где су ствари обрнуте. Међутим, не треба ићи у крајности и покушавати правити се луд и игнористати постојање и оног "ми", јер факат ти и ја, и сви ми на овом форуму донекле можемо рећи више пута "ми", почев од "ми, Вокабуларци", до "ми, Срби" или "ми, православци" (православље овде схватам као културно наслеђе на ком смо одрасли, не као религију). То свакако не значи да ни једно од било којег "ја" било кога од нас треба да устукне пред било којим "ми". Човек, иако велики индивидуалац, ипак је биће "чопора" и колико год био индивидуалац и независтан, ипак се најбоље осећа кад осим потврђене индивидуалности такође осећа и да негде припада (овде не мислим обавезно на земљу или народ. Може се припадати најразличитијим типовима група).

Даље, има једна ствар коју не разумем. Тебе нико не тера да славиш славу. И сам кажеш, не верујеш у Бога, не желиш да следиш традиционалне обичаје... Нико те ни не тера да то радиш. Али... Питање је сад: зашто онда уопште то окупљање породице и пријатеља називаш славом? Зар је уопште битно како ће се звати то окупљање, кад је у ствари најбитније за тебе да се породица и пријатељи окупе, виде, и лепо проведу? Зашто онда инсистираш на називу "слава"? Зашто једноставно то не назовеш нпр. "једногодишњим окупљањем"? Зашто нпр. не радиш то на свој рођендан, или имендан, или било који други иоле значајан датум у твом животу или животу твоје породице? Зар у животу твоје породице мора да постоји нешто што се зове слава да бисте се окупили? Мислим, ако не поштујеш ни један једини обичај који иде уз догађај који се зове слава, зашто га зовеш слава¹? Зашто ти је толико битно да се то зове слава и да окупљање буде баш на дан славе твоје породице?


_{1. То би било исто као кад бисмо упорно мачку звали псом или магарцем, само зато што се нама тако хоће, или тиме изражавамо своју индивидуалност или слободу.}

Svakako da postoje razni „mi“, ali problem nastaje onda kada neko „mi“ počne potiskivati ono „ja“, i o tome sam govorio jer upravo to prepoznajem u Biljinom „taj individualizam nije dozvoljen ni u jednoj veri“. To sam njozi, dakle, govorio. ;)

Odgovoriću ti sad na ovo drugo. Zašto ipak slava, ako već nije religiozne prirode, kad i bilo kojim drugim povodom može biti porodično okupljanje? Zato što je to još jedan porodični praznik pored rođendanâ i drugih. I zato što svaki ima nešto svoje — rođendan je nečiji individualni praznik, Nova godina je svačiji praznik, slava je porodični praznik rezervisan za rodbinu. Tada ćemo se okupiti, ručati, zabaviti se kao što možemo bilo kog dana koji bismo odredili, ali eto, upravo ovaj dan, kad je već određen. (Sad sam sâm sebi skočio u usta s tim „već je određen“, jelda? :D Ali šta ćeš, ne može se biti skroz dokraja anarhista, inače bih odavno poginuo prelazeći ulicu van pešačkog prelaza zato što neću da mi put bude nečim već određen. Neke stvari su ipak već određene, pa šta tu možeš osim da ih lepo koriguješ onoliko koliko možeš dok ti ne budu potaman. ;))

Ovo ću odvojeno. Slavu sam, dakle, već rođenjem u svojoj porodici dobio kao već određen porodični praznik. Ja sam ga, u skladu s onim što rekoh u poruci iznad, korigovao dotle dok mi nije bio potaman, ali sam ga sačuvao jer mi odgovara ideja postojanja porodičnog praznika, i zato mi je bitna — nije bitno koga dana, ali kad već imam ovaj dan, zašto da ne?

A zovem je „slavom“ zato što se tako već zove u ovom jeziku kojim se koristim. ;)

Их бре, Жорже, па или јеси или ниси. То је Биља хтела да каже, а и ја мислим нешто слично. То се сигурно не односи на тебе, већ на оне које смо раније већ критиковали, који славе своју славу, али не у стилу живи и пусти друге да живе, већ ће прво да гледају хоћеш ли им доћи на исту, па ако не дођеш, неће ни они код тебе и замериће ти дебело што си заборавио,а опет ако и дођеш, онда ће ти гледати е јеси ли се прекрстио или ниси, шта си им донео, којом си руком узео кашичицу да се послужиш житом, дал си прихватио ракију или ниси и друге будалаштине, према којима ће те више или мање ценити као човека. Ја искрено и даље мислим да такви људи нису прави и искрени верници, као што такође врло оштро раздвајам веру и цркву. За мене су то две сасвим различите ствари и мислим да данас не постоји хришћанска црква која се чврсто држи изворног Христовог учења, већ га је свака изврнула онако како њој то највише иде у корист... Заправо, мислим да Христ никад није ни имао на памети стварање цркве као институције, с обзиром да је говорио да се бог налази у сваком од нас, и у свуда око нас... Ал, добро, то је већ нека друга прича...

Али, зашто се то онда не би звало "породични дан" или "Божовића дан", зашто слава, кад нема ни колача, ни свеће, ни жита, нити било чега другог по чему би се препознала једна слава?

Pa sad, ipak ima ona igra reči: „Ti ćeš, Petre, biti kamen na kome...“; ali svakako ne možemo znati je li to Isus zaista rekao. :)

Bogumili su u srednjem veku tako odbacivali crkvene institucije, verujući da se bog nalazi svuda — molili su se na livadama, pod drvetom, na gradskom trgu, gde su se zatekli, a nisu imali crkava ni manastira.


Zato što se „slavom“ zove u ovom jeziku porodični praznik, koji kod mene jeste nakosutra i jeste Jovanjdan, a ne zove se drugačije i ne mogu mu ja izmisliti ime. :)

А што не би могло? Мислим, ако си анархиста, па буди онда до краја... Или ти је ипак стало до одржања неких традиција, па макар то било и на неки само теби својствен начин? ;)



Па зато их је званична црква и таманила (као и албижане), јер су они управо доказивали да црква као институција није уопште потребна. И сам Христ се молио где је стизао и није имао никакав храм где би ишао да посети свог оца...

Ti bi baš da me doćeraš do duvara? :D

Jeste mi stalo do očuvanja tradicije koja je lepa i korisna, kao što je okupljanje moje porodice na Jovanjdan, ali nije mi stalo do očuvanja neke druge tradicije koja se izobičajila i nema jasnog razloga zašto bi se i dalje čuvala, kao što je npr. žrtvovanje ovna kad se gradi kuća i uziđivanje u temelje — evo moja kuća stoji već decenijama na svom mestu iako nema uzidanog jagnjeta u temeljima (da kucnem u drvo :D).

Ћути, добро је да нема живијех ђевојака, а овце нису битне... :)

Шалим се ја с тобом мало, а мало се и инатим, јер знам да се ти нећеш љутити, нити ме погрешно схватити... ;)

Схватила сам ја тебе, мислила сам да је то до сад било јасно, ако није, извињавам се...

Znam ja da se ti šališ i inatiš, zato se i ja pomalo šaluckam. ;)

Do dana današnjeg mnogi Ere kada grade kuće uziđuju jagnjad ili ovnove u temelje ne bi li se kuća održala. I to je tradicija koju su nasledili od svojih predaka već mnogo stoleća unazad, ali pobogu, što je mnogo, mnogo je.

Dobro je da barem nema živih đevojaka ili blizanaca Stoje i Stojana, to si dobro rekla... Samo bi još to falilo. :)

Пази, таки да кажемо дивљачки и примитивни обичаји треба да се искорењују. Овде имам прилике да се згражавам над гомилом сличних обичаја, јер људска машта кад је у питању малтретирање животиња у циљу сопствене забаве која се лицемерски назива традиција је неограничено. Барем су деведесетих година забранили оно ужасно бацање козе са звоника, међутим, бикови овде пролазе ко боси по трњу, где је корида само врхунац суровости. Свако шпанско село има неки само себи својствен начин иживљавања над биковима, почев од паљења рогова до јурцања по доковима и терања бикова да скачу у море, до организовања правог сафарија на бикове са копљима да би на крају онај који га је докусурио имао ту част да му одсече мушкост и понесе кући као невиђени трофеј... Тако да, драги мој Жорже, МИ (!) Срби ;) имамо још и доста благе обичаје у односу на друге...

Морам мало у офтопик. Ово ми звучи мало источњачки. Јеси ли сигурна да је Христос баш тако говорио?

Да, колико се ја сећам кад сам читала Библију. Покушаћу да нађем цитат, ал не могу сад. Обећавам током викенда, сигурно.

Ja se ne slažem sa ĐorđETOM za ono "ja i mi", jer upotreba "ja" umesto "mi" vodi raspadu svakog oblika društvenih grupa, što bi u budućnosti dovelo do najgoreg mogućeg oblika anarhije, jer će ljudi misliti samo na sopstvenu egzistenciju. Ali čak i tada, pojedinci će imati sklonosti za pripadnost grupi.

Slažem se da crkva ne treba da bude "privredna ustanova", koja će izrabljivati sopstveni narod, ali mislim još i da crkva treba da postoji kao spomenik koji govori o kulturnoj istoriji našeg naroda, ali i nas koji danas živimo.
I još da odgovorim za sveštenike, iako me niko ništa nije pitao. Sveštenik je čovek kao i svaki drugi, ali njegov je posao da u određeno vreme prisustvuje određenom obredu, gde će simbolisati Boga(ovo je veoma važno), i za tako nešto nikako ne sme da traži novac, već mu se, shodno obićaju, da koliko se ima.
Ono što današnji sveštenici(ne svi) rade je blago rečeno katastrofa. Sveštenik u mom komšiluku švercuje automobile, a trenutno vozi Audi A6, ali to ne treba da zanima ni mene, niti bilo koga drugog, dok god on radi posao sveštenika kako treba i ne pravi cirkus od obreda. :)

A ja se plašim one druge strane medalje, kada zamišljeno „mi“, iza koga se krijemo i pomoću koga se pravdamo, stalno i isključivo umesto realnog „ja“, dovede do potpunog i najgoreg mogućeg nestanka ikakve individualnosti i scenarija neobično sličnog onome koji je Orwell zamislio u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj, ili onome koji Camusov Meursault proživljava na svome suđenju u Strancu (zato što mu je, eto, bilo vrućina, ali zaboga, on nema pravo da mu bude vrućina i da ga nešto tako individualno spreči da se povinuje pravilima grupe i društva), ili onome čije smo neke čari mogli ranije i odista iskusiti gradeći svoj suncem obasjani put ka komunizmu.

Pomenu Brunhilda kako je čovek gregarno biće. U kakvom god uređenju se nalazio (od jedne totalitarističke krajnosti do druge anarhističke), uvek će imati saosećanja i ljubavi za svoje roditelje, svoju braću i sestre, svoje ljubavnike, svoju decu, svoje prijatelje i druge bližnje, čak i za nepoznatog prolaznika na ulici koji se oklizne i padne, pa priđeš da mu pomogneš. To je u prirodi čoveka i nema nikakve veze sa društvenim uređenjem, zato je anarhija i moguća, jer će ljudi pronaći i u njoj svoj prirodan red i poredak a ne neki nametnut odozgo. Onih koji misle samo na sopstvenu egzistenciju ima i sada i imalo ih je vazda, pa to ne znači da se zbog toga nalazimo u nekom najgorem mogućem obliku organizacije.

Govoriš tako kao da je raspad društvenih grupa strašna stvar, smak sveta. :) Kao da ne možemo da živimo i da se snađemo ako nismo u grupi, ako nemamo neke „svoje“ da se sa njima držimo zajedno braneći se od „tuđih“. To je ono imaginarno „mi“ u kome se skrivamo, ali u kome i nestajemo kao pojedinci, i koje nam može često ozbiljno i opasno zamutiti mišljenje i prosuđivanje. (Čega smo, uostalom, takođe bili svedoci pre desetak i petnaestak godina, a što, nažalost, proživljavamo i upravo sada, kada nama pomoću jednoga takvoga „mi, naši“ i jednoga takvoga „oni, tuđi“ ponovo strahovito manipulišu u vezi sa južnom nam pokrajinom, tako da izlazimo na ulice, divljamo i lomimo, mrzeći neke ljude koje nikada u životu nismo niti videli niti upoznali, pa da onda možda i imamo nekoga razloga za mržnju — a mrzimo ih samo zato što su „oni“, zato što nisu u našoj grupi i, zamislite, nisu „mi“.)

A možda ih mrzimo zato što su nam pobili porodicu, preorali grobna mesta naših predaka, i na tom mestu napravili kockarnicu, ili park. Možda ih mrzimo zato što se njihove žrtve dižu u nebesa, a naše niko ne pominje. Možda ih mrzimo zato što su nam uzeli ono za šta su naši roditelji i njihovi roditelji od usta odvajali da bi kupili i obezbedili nas. Možda ih mrzimo zato što se oni sada baškare u stanovima naših bližnjih, koji sada nemaju gde da žive, a koje ni sopstveni narod ne prihvata, jer oni su, pobogu "Kosovari".
E pa, mrzećemo ih, i ne samo njih, sve dok bude bio svako za sebe i dok se svaki pojedinac bude pravio pametan, a ustvari blage veze nema ni šta ga je snašlo, ni kako treba da reaguje.

I jako je loša stvar što je politika ušla u svaki segment života.

Anarhija je ustvari režim u kome svaki pojedinac funkcioniše po moralnim pravilima, i sam sebe kontroliše. Samim tim, to je savršen režim, ALI baš zbog toga ne postoji, jer pojedinac ne ume da funkcioniše normalno, a da ne ugrožava druge. To je duboko usađeno u svest našeg naroda, i ne možeš to da promeniš preko noći, jer ljudi jednostavno ne znaju šta da rade, šta smeju, a šta ne.

I "ja" i "mi" mora da postoji, jer je svaki čovek drugačiji i neponovljiv, ali i pored toga, mora da bude pripadnik grupe, i celog života teži da se što bolje uklopi u grupu, ali i zadrži svoj identitet. Treba pronaći balans između ta dva.
Baš sam pisao o ovoj temi, ako ste zainteresovani, mogu da se potrudim da prekucam tekst. :)

„Oni“ su naudili „nama“. Svi su „oni“ naudili svima „nama“? Meni nisu. Moju porodicu, bogu hvala, niko nije dirao. Grobove mojih predaka niko nije orao. Meni niko ništa nije otuđio. Niko se ne baškari u mome stanu a da ja nemam gde da živim. I nemam razloga nikoga da mrzim.

Kome nesretniku je neki podao čovek naneo takvih zala, bilo koji i na bilo komu mestu, taj nesretnik verovatno ima razloga da mrzi toga zlobnika. (Ako je neki Albanac nekom Srbinu to uradio, jesu li svi Albanci zato krivi a svi Srbi žrtve? I obratno. Pa i ako Srbi već iz nekog njihovog razloga mrze, moraju li svi Srbi da mrze? I zašto, kao da su nekakva primitivna plemenska zajednica koja prezirno pamti i sveti se? Svi za jednog, jedan za sve? Ko nije s nama, on je protiv nas? Neka crknu dušmani?)

Pa zašto se onda i oni Srbi koji nemaju nikakve blage veze sa tim zverstvima opet pobuđuju najodvratnijom vrstom manipulacije da mrze sve odreda kosovske Albance? Muslimane? Hrvate? Jevreje zato što su Jevreji?! Crnogorce zato što nisu Srbi?! Ameriku zato što nije Rusija?! Strašno, odvratno, beskrupulozno, i slutim da o tome ti i ja imamo sasvim različita gledišta i ne želim o tome da pričam — jalovo je, glupo i beskorisno, i truje ovaj forum.

I „ja“ i „mi“ treba da postoji, i dobro si primetio kako valja pronaći ravnotežu. Ali, ne valja kada ijedno od tih dvaju odnese prevagu. Ja sam ubeđen kako anarhija može i treba da postoji, i verujem da svaki čovek ume i može da funkcioniše normalno i moralno, ne ugrožavajući druge, te da nam stoga nikakva kontrola niti represija nije potrebna, gnušam je se. Verujem u čoveka i zato sam anarhista. :)

Da ima neukusa sa religijoznim predmetima,ali to je na pojedncima.
Licno  mislim da sem monha ,kod Srba niko nije nosijo i upotrebljavao brojanice,sada nose ne jednu nego vishe,chak sam vidjela i neke na prstima.
U Dijaspora mozda jei neki sada simbol da se Srbi medjusobno jave jedni drugima,da se prepoznaju.
Mada sam vjernik,mogu reci da mi nishta ne smijeta,ko shta kaci na sebe,pa makar nosili i Krst,veci od Vladika.
Shta mi ide na zivce su osobe,koje namecu citiranjem Svijetaca,komadovanjem o licnom ponashanje
tu dvolicnost ne podnosim,licemjerja sam sita.

Pročitah sad na drugoj temi citat koji me podsjetio na ovu dikusiju

"Иако је на овом свету већ провео више од тридесет година, Јаков се стално изнова ишчуђавао како велики број Јевреја поштује само једну половину Торе. Они исти људи који су се строго придржавали небитних обреда и обичаја, чак изричито и ненаведених у Талмуду, оглушавали су се без размишљања о најсветије законе, чак и о Десет заповести. Настојали су да буду снисходљиви према богу, али не и према човеку; но, зар је човекова снисходљивост потребна богу? Шта ваљан отац тражи од своје деце сем да једни другима не  чине зло - Јаков уздахну. Било је то попут вапаја пророка. Можда због тога Месија није дошао."

Исак Башевис Сингер, Роб

Pravo u centar! Ovaj pasus je u stvari sustina cele ove diskusije...

Ja se izvinjavam, ali želim samo da odgovorim na ovo, jer mislim da sam pogrešno shvaćen.
Ja pre svega nisam ekstremista, da ja nešto posebno mrzim negoga. Ovo o čemu pričam je delimično pogodilo i moju porodicu, pa samim tim imam pravo da se gnušam ljudi koji su nam(mislim na porodicu, ali i sve žrtve) to učinili.

Takav stav, "meni niko ništa nije uradio" je imala i Nataša Kandić, kada je opalila šamar čoveku kome je nestao sin, i to je velika sramota.

Ne kažem da sada svi Srbi moraju da mrze sve one koji su im se suprotstavili, niti da uopšte treba da se mrzi bilo ko, ali mogu barem da pokušaju da razumeju ljude koje je zadesila nesreća na ovaj, ili onaj način. Tipičan primer bezosećajnosti za sopstveni narod je rečenica koja kruži Srbijom. Parafraziram: "Oni Kosovari nam uništiše život."
Ja lično nisam sa Kosova i mene ništa od toga nije zadesilo, ali braću i sestre mojih roditelja, kao i njihovu decu, i te kako jeste.

Ljudi moraju da se saosećaju sa drugim ljudima, jer će i njih sutra, ne daj Bože, zadesiti ista ili slična nepogoda, i verovatno će tek tada shvatiti da su grešili.

Apsolitno se protivim onim nazovi patriotama, koji bi da brane ili da se svete tako što će se najesti, obući Er Maks, Najk trenerku, Faerku, uzeti kalašjikov, prvo polupati Beograd, da pokažu snago, a onda otići do granice i reći: "Važno je želeti. 'Ajmo sad na pljedžu."

Nije potrebno mrzeti, niti bilo kako delati, potrebno je samo pokazati malo saosećanja.

Neki ljudi koji su se zavetovali i nose mantije-kazu da se brojanice nose na levoj ruci (jer i srce je na levoj strani) i sluzi kao kakva pomoc pri molitvi.  Nekada (a i sada)  monasima a i mirjanima sluzi da vide i izbroje da li su izvrsili svoje molitveno pravilo (koje svaki monah zasebno dobija os svog duhovnog oca).
Male koje se nose oko ruke imaju 33 corica koja bi trebalo da predstavljaju broj godina Hristovih kada je stradao.
Velike brojanice se uvek na monasenju daju monasima i simbolicno predstavljju "duhovni mac" u borbi protiv iskusenja i demona. 
Toliko.
Ovo sto su neki izgovorili kako Hristos negde u Svetom pismu nigde ne naglasava potrebu za crkvom kao institucijom, zao mi je ali moram reci, netacno je.
Zao mi je ne secam se nadimka da bih direktno odgovorila osobi koja je to pisala; ali moze svako pogledati ono sto je Hristos rekao apostolu Petru.  Jasno je. 
Valjda je svima jasno da mnogi nisu nikada videli brojanice kada je u pitanju njihova upotreba u okviru pravoslavne vere (time pocinje tema) zbog visegodisnjeg komunizma koji je posto-poto prognao Boga. 
Sto se tice boja u kojima se one izradjuju ne postoji nikakav kanon u vezi sa tim, kao na primer i u slucaju boje mantije koju pravoslavni svestenik nosi (jedino se naglasava da se ne moze nositi crvena boja zbog asocijacije na krv)-dok u samoj liturgiji je prisutna promena boja samih odezda u kojima sluzasci (svestenik ili jeromonah) sluzi.

Бројаница није модни детаљ, већ служи за молитву. Не бих рекао да постоји правило на којој се руци носи, битно је да се носи с вером.
Слажем се да се у данашњици добрим делом носи "тренда" ради (поготово код омладине), а има их и дречавонаранџастих, "златних" (лично видео овде године на Острогу)
А не могу, а да не споменем "праве вернике" и ношење огромног златног крста око врата.
П.С. Ове "Србенде" данас мисле: што већи крст, то већа вера... страшно
(http://img228.imageshack.us/img228/4262/crnogorac.jpg)

Па добро, бре Ћирилицо, баш си суров према нама! Управо сам ручала, па кад видех ову слику, умал' да ми се ручак врне истим путем којим је и ушао у стомак... :D

Слика је, иначе, из Црне Горе, била је пре неки дан у Политици.
Постоји један жаргонски, сасвим примерен израз за људе који се овако понашају, али сам ја фини господин па нећу да кажем шта овај ради. Сетићете се сами.

Ма, одакле год да је, гадна је.

Хахаха, смејем се овој слици цео дан. Још му фали пљеска. :)
Бруничајлд (је л' тако?) ово је добро за одржавање линије, губи се апетит. :D
Зоране, које је прво слово? :D Има толико лепих речи да просто не знам на коју мислиш. :D

Ма да, и празилук....  ;)


Хехехе... Мого си онда раније да се сетиш, пре него што је дошла бикини сезона....  ;D

Pitanje je da li je to Crnogorac. Politika svakako nije baš utrefila pravo stanje stvari (ako, koliko sam shvatio, ovo nude kao skorašnju zanimljivost), jer sam ovog gospodina video još početkom 2004. godine, a u društvu je bila još nekolicina sličnog „stajlinga“ (izvor (http://www.elitemadzone.org/t39272-ukoliko-se-odcepe)).

Osim toga, za pomenutog se ovde (http://www.newslose.com/richest-man-in-the-world/) tvrdi da je Gruzijac, mada tekst ne deluje preterano relevantno.

Samo vi nastavite s ovakim slikama, ja dok dodjem u Bgd, ima da se prepolovim... :)

Molim obratiti pažnju na prvi link koji je dao Bojan, i gospodina sa sladoledom u ruci... ::)

Хахаха, ЗНАО САМ да је ту негде био сладолед. Али стварно... :)

Почиње као и презиме овог брке (види други Бојанов линк)

Нисам ни рекао да је Црногорац,
само да је слика из Црне Горе.
Зашто ли си одмах помислио да је Црногорац? :D

Pardon, nisam dobro pročitao, ali suština je ista. Šta piše u Politici: „Evo slike s crnogorskog primorja od pre pet godina“, ili „Evo ovogodišnje slike s crnogorskog primorja“? Ako je ovo drugo posredi, onda Politika očito lupa samo tako, pa ako su debelo promašili godinu, zašto bismo im verovali povodom lokacije? :)

Где год и кад год да је она слика из твог првог линка представља еталон за (па онај глагол).

Aman, dobro, slažem se, ali mene prosto zanima kakav je bio kontekst u Politici. :) Nikako da se sporazumemo.

У контексту истинске вере. Па су ставили овог испосника... :D

Мислиш "испосника"...

Бојане, извини али не могу да нађем тај чланак. У архиви су дати само наслови, а ја сам наслов заборавио. Не сећам се ни да сам га прочитао. Чини ми се да је било речи о лошој туристичкој сезони.

Нешто мислим, кад би онај брка са своје јахте пао у море са све оним крстом, да ли би му Бог помогао. :)  Или би специфична тежина злата учинила своје.

Ово ми се мнооооого свиђа. Мислим да сам ово ја за неколико година. :)
Пре него што прочитам до краја, проглашавам Ђорђа за свог идола на форуму :).
А пре него што се вратим читању, морам да кажем да сам пре неколико дана добио плаву бројаницу (знају људи да ми је плава омиљена боја, па да ме обрадују; купили у манастиру који су посетили тих дана). Носим је, али више као знак поштовања према онима који су ми је купили, мада и зато што верујем у то плаветнило, сањалица сам ја. :) Данас, међутим, добих још једну од тетке, купила у Жичи... Нема никакве чвориће - гумена је, са металном плочицом и крстом на њој... Више личи на ове модерне творевине, уклопила би се пре уз неку маркирану мајицу, добар кожни каиш, а не ово моје скромно (спортско) рухо. И њу ставих, да је не увредим, повредим, из поштовања, због љубави према њој, ипак ми је то најдража тетка... Једна на левој, друга на десној руци. А још и сат (из потребе и љубави према себи) :).

Гробље кућних љубимаца у домаћем издању. Никад чуо за тај грозан обичај. Потаманите гмизавце, само ми сисаре не дирајте. :)

   Pristojan biolog se ne izražava na ovaj način!

То каже други биолог, само да се зна!

Знам, када сам написао, помислио сам на тебе. :) Али то што студирам биологију не значи да морам да волим све што је живо. Ја обично покушавам да се извучем говорећи да не студирам биологију, већ да се бавим учењем о животу (bios: живот; logos: наука, учење).

   Сунце, не терам те да волиш све што је живо (ни ја не волим крпеље и бубашвабе, писале се оне састављено или раздвојено), али потамањивање било чега не сме ни да покуша да ти прође кроз главу ;)!

   Но, а ко би други? :D

Ма наравно да ником нисам озбиљно саветовао да убија гмизавце. Само сам хтео да изразим свој став који се неће променити колико год се то другима не допадало. :) А не верујем ни да би други поскакали у бунар кад бих им ја то рекао. :) Но, лепа ми ова моја плава бројаница... (Покушавам да се вратим на тему.)

Ја то да обавестим, у случају да Милош не зна. Међутим, видим да се вас двоје ипак већ познајете... ;)

Апсолутно подржавам иницијативу! ;D

Ja mislim da ti to nije pametno. ;) Gde ima to da ti idol bude neko ko sâm ne veruje u idole, i štaviše, prezire ih?

Stoga u najavi dajem ostavku na tu funkciju, ali moram da kažem da sam ipak polaskan. Hvala ti. :)

Ma ko tebe šta pita ;)? VaLda čo'ek ima pravo da bira idole kako mu se svidja... (ovo se ćita D i J, ne Đ, samo da napomenem, za slučaj da neko pomisli da sam nepismena ili nemam na tastaturi slovo Đ :D)...

Ja samo podsećam; budimo oprezni s idolima, a još oprezniji sa ideologijama...

„Časnije je živeti u svojim nego u tuđim zabludama“, štono reče čika Duško. :)

   Aaa, vidim, čitamo lektiru  ;)! Drago nam je  :).

Реч идол (εἴδωλον - облик, слика, уобразиља, идеја, статуа) за мене нема значење особе слепог обожавања, већ особе у којој сам препознао неку особину, црту коју бих желео или да изградим код себе, или да је само истакнем у већој мери. Тако би се могло рећи да ни ја не верујем у идоле у правом значењу те речи. Међутим, моја изјава је највише заснована на подударању мишљења. А и допао ми се начин описивања тог догађаја, слобода мишљења и изношења истог, као и сликовитост у писању. :)
Задовољство је моје што сам се нашао у овој групи интересантних људи.
''Нека тајна се плела међу нама, дивна лудост што се зове говор, чинила је чудо''. ;)