|
Наслов: Данило Киш Порука од: Дарко Новаковић на 15.00 ч. 24.11.2006. OPROŠTAJ S MAJKOM
Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti i režu mi zjene izlomljene bore... Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti, a ja čujem tihe, nježne razgovore. Još jednom, majko, o još samo jednom tople prste ti u kosu mi uroni, da osjetim, majko, u tom jutru lednom žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni, samo jednu riječ utjehe mi kaži, pa sklopi oko što u beskraj zuri, osjećam da taj pogled mene traži, dok niz svelo lice zadnja suza curi. O, ta bi suza htjela reći mnogo: poljubac majke što se na put sprema, i savjet prije no se kaže: "Zbogom..." nježnu ljubav majke koje više nema! Наслов: Одг: Данило Киш Порука од: Iris-Amor на 10.03 ч. 09.11.2014. "Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog
kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena velika rupa: preko rupe prebačena je daskatrampuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetama. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabina stoje redovi. Iz ove visine, gde stoji kamera koja ne drhti, ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo, jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među poslednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, kako bi, dakle, postigao, božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac. " |