Одштампај страницу

Не могу да замислим да на оваквом једном форуму, посвећеном језику, немамо посебну тему посвећену онима који су посветили живот изучавању језика и бризи за његово очување.

Пошто наш језик спада у групу словенских језика, природно је да нас посебно занимају угледни слависти.

Почећу од оног првог, најстаријег, кога сам већ помињала на другој теми као „оца лингвистике“ – од Сипријана Робера.

Немам довољно материјала о њему, али надам се да ће се појавити неко ко има књигу Олге Пјановић „Срби, народ најстарији“, јер нам је то засад једини извор информација о лингвисти и слависти Сипријану Роберу.

Али не можемо да прескочимо тог човека, па ћу зато да кажем макар неколико речи о њему, пре него што пређемо на друге заслужне слависте:

Под „оцем“ неке науке подразумева се онај ПРВИ човек који се озбиљно бавио изучавањем тог предмета и који је поставио темеље и основне законе те науке. У случају лингвистике то је Сипријан Робер.

Ако неко има у глави име Сосир, треба да зна да се Сосир родио оне године кад је Робер умро (1857), што значи да никако није мога да буде први. У доба кад се Сосир бавио лингвистиком, основни закони те науке већ су били постављени (од стране Робера).

Проблем је с Робером у томе што је „превише“ волео Словене (нарочито Србе). Још горе: он је скоро отворено наводио на закључак да су (тадашњи) словенски језици најближи оном заједничком, првобитном индоевропском језику. Баш због оваквих „јеретичких“ идеја , Робер је потиснут у запећак и помиње се још само као „отац лингвистике“, али се не изучава и његова дела се не објављују у новим издањима.

Преостаје нам да се надамо да ће почети да дувају неки други ветрови, и да ће Роберова дела доживети да буду изучавана и оцењена како заслужују.

Цитирано: Мирна на 13.12 ч. 27.11.2006.

Под „оцем“ неке науке подразумева се онај ПРВИ човек који се озбиљно бавио изучавањем тог предмета и који је поставио темеље и основне законе те науке. У случају лингвистике то је Сипријан Робер.

Ако неко има у глави име Сосир, треба да зна да се Сосир родио оне године кад је Робер умро (1857), што значи да никако није мога да буде први. У доба кад се Сосир бавио лингвистиком, основни закони те науке већ су били постављени (од стране Робера).

Istorija me nikad nije preterano zanimala, ali šta je, recimo, Pāṇini? Najpoznatiji je kao sastavljač sanskrtske gramatike, i često se za njega kaže da je najstariji poznat lingvista — ako me sećanje dobro služi, kao vreme njegovog života obično se navodi 7—5. vek p. n. e.

Не само Панини, него и Платон и многи други људи бавили су се језиком (и практично свим другим наукама) у стара времена, али не гледа се тако. Под „очевима“ данашњих наука подразумевају се људи отприлике с почетка 19. века, евентуално с краја 18. који су се бавили науком на модеран начин и имали непосредне ученике и наследнике.

——————————

Још један неправедно заборављени слависта – Рус Александар Фомич Вељтман (1800-1870). Пошто сама о њему не знам ништа, цитираћу Драгољуба Антића који о њему говори у својој књизи „Континуитет Винчанске цивилизације“ (Бгд. 2002)

Антић иначе сматра да су многи добри слависти заборављени јер „данас важећа германска (нордијска) бечко-берлинска историјска школа води пре свега рачуна о немачким националним амбицијама (углавном на штету Словена)“.

О Вељтману Антић каже:

„Вељтман је био велики познавалац руске традиције. Добро образовање омогућило му је да постане и добар познавалац руског, немачког, латинског и француског језика (...) Вељтман је био озузетно свестрана личност. Осим изучавања војнотехничкох наука, био је песник и прозни писац (данас углавном познат само по томе), историчар, археолог, етнограф и лингвиста. На основу стеченог угледа изабран је 1833. године за члана Друштва љубитеља руске словесности, а 1854. године постао је дописни члан Руске академије наука. Био је пријатељ с Пушкином, ценили су га Белински и Чернишевски, а његов рад је уживао велике симпатије Достојевског и Толстоја (...)
Добро познавање језика и народног предања, уз књижевни таленат и јаку уметничку имагинацију, омогућили су му да споји бројне научне дисциплине и да из њиховог сплета извуче озбиљне закључке о старој словенској историји, који су сажети у две историјске студије („Индо-германи или Сајвани“ и „Атила и Русија“).“

Још да додам да се Вељтман успешно бавио упоредним изучавањем санскрита и словенских језика и да је идентификовао многе санскритске речи које су до његовог доба (а неке и до данас) остале очуване у словенским језицима у скоро неизмењеном облику.

Прво компаративно испитивање словенских језика извршио је Чех Ј. Добровски, а прво систематско проучавање словенских гласовних појава Рус А.Х. Востоков. За развој упоредне граматике словенских језика од фундаменталног значаја било је објављивање дела Словенца Фрање Миклошића „Упоредна граматика словенских језика“ у периоду 1852–1875; последња, четврта књига тиче се синтаксе и још увек је у употреби као драгоцена збирка материјала. Миклошић је, поред осталог, веома заслужан за истраживање међусобних утицаја балканских језика различитог порекла. Те студије, којима је први подстрек дао још Копитар, доцније су прерасле у значајну научну дисциплину – „балканистику“ или „балканологију“.

По својој научној оријентацији, у ову групу заслужних слависта сврстава се и „патријарх славистике“ онога времена – Хрват Ватрослав Јагић ((крај 19. и почетак 20. века).

(Подаци су узети из књиге Милке Ивић „Правци у лингвистици“

ПС: Ни Робер ни Вељтман нису у овој књизи поменути ни једном једином речју. Робер је, у најмању руку, наведен у Малој Просветиној енциклопедији као лингвиста и слависта. Како је могуће да у једном факултетском уџбенику из лингвистике не буде чак ни поменут?

Олга Пјановић је докторирала филологију на Сорбони. У поменутој књизи она цитира (у преводу) делове из књиге Сипријана Робера који се односе на Србе, и наводи потпуне податке о самој књизи тако да свако може да провери. Исто важи и за десетине других (званично признатих) изворника које је користила. Све у свему – ја немам никаквог разлога да ову жену сматрам фалсификатором или игнорантом.

Иначе, познајем немачку лингвистику и својим сам очима видела како Немци наводе воду на своју воденицу, тако да моја сумња потиче од ЗНАЊА а не од незнања.
———————-

Још један веома заслужан слависта јесте Словак Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), филолог и истотичар. Студирао је у чувеној Јени, а после факултета био је директор гимназије у Новом Саду. Потом се преселио у Праг и тамо био главни библиотекар Универзитетске библиотеке.

Шафарик је један од оних пионира науке који су заслужни за развој научне мисли као такве, што му, међутим, није сметало да истовремено буде песник и есејиста. Проучавао је словенску културу и традицију од најстаријих времена, и оснивач је науке о словенским старинама и словенској етнографији. Његово најзначајније дело, издато 1857. а актуелно до данашњег дана, јесте „Словенске старине“ (књига има више од хиљаду страна).

За нас је најзанимљивија његова „Српска читанка“ у којој расправља о пореклу и развоју нашег језика.

Многи тадашњи слависти (Маретић, Рајић, Добровски, Вељтман, Рачки, Алфред Мори) доказивали су да су се сви Словени првобитно звали Срби. Као илустрацију навешћу само један пример: Добровски у Годишњаку за 1827. каже: „Истовертност Лижичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена кад су се српским именом сви тадашњи Словени називали, пре него што је настало словенско име.“

Шафарик је тврдио ово исто, а како је он био најутицајнији у том кругу слависта, њему припада највећа заслуга што је ова чињеница прихваћена у званичној науци.

Не само да ово није мој монолог, него сам се баш питала кад ће се још неко сетити да се укључи. Али не о Олги Пјановић, него о славистима. Олгу сам поменула само као једини иоле богатији извор информација о слависти Роберу (пошто у Малој Просветиној енциклопедији има само две реченице) и ништа више.

——————————-

Желим овде да убацим један занимљив детаљ – немачког песника Хердера чији је рад на сакупљању народних песама и других умотворина припремио терен за онај топао и пријатељски пријем на који је Вук Караџић наишао код Јакоба Грима и Гетеа.

Романтичари су од срца пригрлили Хердерово уверење да је „народна поезија језик народа, спонтани израз народне душе“ (а ни Хајдегер није одмакао далеко од овога, као што видите). У овом погледу Хердер је снажно утицао и на Гетеа и браћу Грим.

У једној Хердеровој збирци нарпдних песама разних народа нашле су се и четири наше песме: „Хасанагиница“ коју је препевао Гете по једном италијанском тексту (поред кога су се налазили немачки превод и српски оригинал) и три песме из Качићеве збирке „Разговори угодни народа славинског“, и то: „Милош Обилић и Вук Бранковић“, „Лепојка тумач“ и „Радослав“. Ове три је препевао сам Хердер са италијанског. Иначе, све четири песме су претходно биле објављене у књизи италијанског етнографа Фортиса „Пут по Далмацији“.

У свом културнофилозофском делу „Идеје за филозофију историје човечанства“ Хердер се дотакао и словенских народа. Навешћу овде неколико реченица зато што су, чини ми се, и дан-данас карактеристичне за став Немаца према Словенима:

„Словенски народи заузимају већи простор на Земљи него у историји, између осталог и због тога што су живели далеко од Рима. Налазимо из најпре на Дону, касније на Дунаву, сад под Готима сад под Хунима и Бугарима с којима су често узнемиравали Римско царство, углавном као присилно поведене, помоћне и услужне народе. Упркос својим делима ту и тамо, они никад нису били предузимљив ратнички и авантуристички народ као Немци; напротив, тихо су пратили ове (Немце), заузимали њихове напуштене области и земље, док најзад нису заузели онај огромни простор који се протеже од Дона до Елбе,од Балтичког ди Јадранског мора (...) Били су склони да чине добро другима, гостипримљиви до расипништва, волели су слободу својих села, али радије били потчињени и послушни, и непријатељи сваког пљачкања и разбојништва (...) Никад се нису такмичили за власт над светом, нису у својим редовима имали никакве славољубиве кнежеве, више се волели да плаћају порез и да буду остављени на миру на својој земљи: тако су се многи народи, а највише немачка племена, тешко огрешили о њих.“

Нико нам, наравно, неће замерити што ћемо да посветимо више пажње Вуку Караџићу него другима. Али мислим да није потребно исписивати овде неку класичну Вукову биографију. Занимљивије ће бити ако ставимо акценат на неколико кључних момената из његовог „рата за српски језик и правопис“.
На пример, познанство с Копитарем:

После пропасти Првог српског устанка Вук је новембра 1813. пребегао у Беч. Под мучним утисцима пораза убрзо је написао један чланак о паду Србије у облику „новогодишње честитке Црном Ђорђу“. Овај чланак, као и сви други на словенским језицима, дошао је на цензуру Јарнеју Копитару. Како су припреме за Бечки конгрес (1814) биле у јеку, чланак није добио од бечке полиције одобрење за штампање. Али тај, нама данас непознат чланак привукао је Копитареву пажњу на овог избеглог Србина, „од природе најбољу српску главу коју сам дотад упознао“, како је и једном извештају написао Копитар. Учени Словенац пожелео је да упозна Вука. Једном свом пријатељу јавио је: „Овде је неки Вук који прекрасно пише српски“.

Крајем децембра 1813. године, у Вуковом стану, срели су се Јернеј Копитар и Вук Караџић; први – већ запажени филолог, изузетно образован и толико ружан да није уопште дозвољавао да га портретишу; други – хроми, 26-годишњи младић из Србије, „нешколован, али од матере природе тако издашно светлим умом обдарен.“

Тај сусрет је од историјског значаја за јужнословенску културу. Копитар је упутио Вука у рад, бодрио га, помагао, штитио, популарисао; Вук, ванредан познавалац језика и народа свога, одважан, упоран и трезвен човек, генијално је спровео у дело идеје свог учитеља и пријатеља.

Већ у току првих месеци рада, као да се годинама припремао за то, Вук је обележио основне правце своје делатности: као историчар – чланком „О паду Србије“, као сакупљач народних песама – „Пјесмарицом“, као критичар и полемичар – рецензијом на „Новине сербске из царствујућшег града Виене“, као граматичар и реформатор – „Писменицом“.

Занимљиво је да је Копитар био под утицајем напредних идеја Немца Аделунга који је говорио да правопис треба да буде усаглашен са изговором. Ни Копитар ни Аделунг нису прошли с том идејом код својих народа, али зато ју је Вук, под утицајем Копитара, реализовао у српском језику.

„Песмарицу пре свега“ – од почетка је говорио Копитар Вуку. – „Таквих песама ниједан народ нема нити је имао.“

И Вук га је послушао. Већ средином 1814. појавила се „Мала простонародна славеносербска пјесмарица“, а затим излази збирка за збирком, издање за издањем.

Кад је издао прву збирку народних песама, Вук није знао њихову праву вредност, као што је и сам после говорио. Међутим, те песме једног углавном неписменог народа донеће највише славе и њему и том народу. За романтичарски расположену Европу оне су представљале право откровење. У круговима „најодличнијих људи“, како пише Немица Талфј, читане су српске песме с „неподељеним допадањем“. Вук с поносом јавља Мушицком: „Сад Нијемци уче српски наврат-нанос“, свестан да у томе има и његове заслуге. „Од Хомерових спевова наовамо“ – писао је Грим – нема у целој Европи ниједне појаве која би нас тако јасно могла обавестити о суштини епа, као српске народне песме“. А Енгелс пише свом пријатељу Марксу: „... живо радим српски језик, песме које је сакупио Вук Стефановић Караџић. Лакше га схватам него иједан други словенски језик.“

С пуним правом, Вук је писао; „Ја сам народ српски с ученом Европом познао.“ Из његових збирки стварно је европска јавност упознала и заволела један народ, поробљен негде у балканским брдима, народ-песник. По речима једног странца из оног времена „Србе су више прославиле њихове песме него њихово славно оружје“. У ствари, ни до данас није ослабило интересовање за наше песме; рачуна се да су преведене на четрдесетак језика, а међу преводиоцима могу се наћи и имена као што су Гете, Мицкијевич, Пушкин, Нодије и многи други.

Хвала Ђорђе. И мени се тако чинило, али у мојој књизи пише са М па сам помислила да сам погрешно запамтила. Кад смо већ код тога, Вук је говорио "намастир" а не "манастир".

—————————————-

Док је студирао у Јени, Вук је искористио прилику да оде до Вајмара и посети Гетеа, с препоруком Јакоба Грима. Кад је ушао у собу, Гете га је поздравио речима – „Видите да ви нисте први пут данас у мојој соби“ – показујући руком на свежањ рецензија о српским народним песмама.

Та последња деценија Гетеовог живота била је од пресудног значаја за нашу народну поезију, јер су наше песме изашле у свет освећене његовим (огромним) ауторитетом. У то време, једна млада обожаватељка Гетеа – Тереза Албертина Лујза фон Јакоб (познатија под псеудонимом-скраћеницом „Талфј“) – превела је за Гетеа, и објавила, обимну збирку српских народних песама. Иза свега тога стоје, на једној страни, Копитар из Беча, а на другој, Гетеово сећање да је, како каже, још пре педесет година превео на немачки песму „Хасанагиница“ (то је она већ поменута Хердерова збирка).

Све, све, али Хасанагиница! Та песма је имала неку сасвим посебну чар за романтичаре (и не само за њих). Превођена је више од тридесет пута, а само на француски има око петнаест превода.

Сам Гете ју је волео до краја живота, и он је уствари препевао основни (прозни) превод Немице Талфј пола века после оног првог превода са италијанског. Гете је више волео наше „лирске“ него „епске“ песме, не због неке суштинске разлике у кавлитету, него зато што је он сам био лирска душа, па је и природно што су му се лирске песме више свиђале.

„Има међу њима оних које могу стати поред „Песме над песмама“, Гетеове су речи на које можемо да будемо поносни и дан-данас.

А са друге стране, у Вуковој борби за увођење народног језика у књижевност, одушевљење Гетеово (и свих других) за те песме испеване језиком „простих Србаља“ било је и те како снажан чинилац.

Овај одељак је из Вуковог „Правителствујушчег совјета сербског“:

Родофиник је био врло паметан и у своме послу вјешт човјек, и за Србе је велика несрећа што нијесу могли бити с њиме у љубави и пријатељству. Ја сам у овој књижици само као мимогред споменуо заваду Срба с Родофиником, а кад би се то хтјело управи описати и редом побројити све, што се он могао тужити на Србе и шта су се Срби на њега тужили, ваљало би написати читав повелики чланак; али томе овдје није мјеста. Онда се тако говорило, да га је граф Каменски окривио и дао под суд, али онаковоме господину и с онакијем разумом ласно се било оправдати и Кара-Ђорђија окривити. Наскоро иза тога постао је у Петербургу управитељ Азијатскога одсјека у министарству иностранијех послова, и у тој је служби био више од 20 година; кад је граф Неселроде ишао куд на пут, он је остајао на његову мјесту, као управитељ цијелога министарства. Сви српски послови ишли су преко њега, једно за то, што су припадали у његов одсјек, а друго, што се мислио да их он, што је око двије године био у Србији, најбоље познаје. Појединијем Србима много је добра учинио, а о народу Српскоме како је мислио, показаће овај догађај што ћу сад да приповједим. У почетку године 1819. познам се ја у Петербургу с бароном Шилингом, који на питање своје дознавши од мене да познајем Родофиника каже ми да је велики његов пријатељ и понуди се да ме води к њему, и ја приставши радо на то, он дође к мени у одређени дан са својијем колима и узевши ме у њих пођемо к Родофиниковој кући. Кад дођемо пред кућу, он отиде најприје сам да види је ли домаћин код куће и може ли нас примити; а кад се с њим састане и каже му да је довео једнога Србина, који је написао и издао Српски рјечник, он с подсмијехом рекне; „Што ће Српски рјечник? - Али опет може бити од потребе: кад нестане Срба да се зна какијем су језиком говорили“. [...]

Да, било је и пријатеља и непријатеља, као што увек бива. Срећом, пријатеља је било више, или је време било зрело, али чињеница је да је Вук спровео у свом језику оно што Немци, на пример, нису могли да ураде у свом, а хтели су (бар неки међу њима). Вукова генијалност и јесте у томе што је имао све потребне особине, па чак и упорност и стрпљење (неки су то могли да назову тврдоглавошћу, али ми му данас дижемо споменике због тога, и то заслужене).

——————————

Раскинувши с кнезом Милошем, Вук се окренуо другим подручјима словенског југа. У лето 1834. године пошао је у госте Његошу, на позив који је добио приликом њиховог познанства у Бечу, јула претходне године.

Почетком септембра по старом календару Вук је био „на Цетињу усред Горе Црне“. Најзад му се испунила стара жеља. Дошао је у крај који је још увек стварао нове народне песме и који је имао толико блага за њега. „Да ништа више ново не нађем осим овога што сам досад нашао, опет налазим да је било вриједно овако даљни и трудни пут предузети“ – пише Вук с Цетиња једном свом пријатељу.

Значај овог пута, међутим, није није остао само на томе. У Дубровнику, Боки и неком крајевима Црне Горе, Вук је запазио глас Х кога у његовом говору није било. Додуше, у својој првој граматици унео га је у азбуку, али га је у другом издању избацио. У „Буквару“ (из 1827) вратио га је у азбуку, али га сам и даље није користио, као ни већина тадашњих образованих људи. Од овог путовања и то ће слово наћи места у Вуковим списима и постати пуноправно слово. Азбука, звана вуковица, добија под пером свог творца коначни изглед – добија тридесето слово.

Тако је Ђорђе! Највише ми је криво кад не могу да објасним људима колико се рецимо Немци муче да запишу своје гласове туђим, неприкладним писмом (латиничним) које им је наметнуто. Немци имају неколико гласова за које нема знакова у латиници, и обратно – у латиници има знакова који Немцима уопште нису потребни јер немају те гласове (на пример икс и ипсилон). Исто се односи и на друге народе који пишу латиницом. Најсмешније је што латиница не одговара чак ни Италијанима за записивање својих гласова. Али људи не умеју да цене оно што ми имамо, у свему им је бољи Запад.

———————————————

Нејжешћи полемички двобој имаће Вук са Јованом Хаџићем, својим некадашњим привржеником. Тај учени доктор права оборио се на Вука необично бесно. Није зазирао ни од личних увреда. Али генијални самоук надиграо је трезвеношћу и логичношћу надменог адвоката. Познати „утуци“ ређали су се све до 1847. године када је, заједно са својим саборцима, Вук у правом смислу речи „утукао“ свог противника.

Тих година у његовом дому могла су се видети два младића: студент медицине Бранко Радичевић и слушалац права Ђорђе Поповић, познатији као Ђуро Даничић – „вучићи“ како су их касније звали.

Године 1847. Бранко је објавио збирку „Песме“ Вуковом правописом и простонародним језиком и доказао да је „простосербски“ језик довољан и способан да се изразе и најтананија осећања.

А Ђуро Даничић издао је књигу „Рат за српски језик и правопис“ у којој је научно образложио Вукове идеје и оповргао тврдње његових непријатеља. Та књига чији је аутор имао само 22 године, а која је тако студиозно обрађивала горућа питања, импресионирала је чак и Вукове противнике. И сам Јован Хаџић морао је призна да Даничић „у нечем“ има право.

Исте кодине, као одговор на трећи Хаџићев „Утук“, Вук је објавио превод „Новог завјета“ и доказао да је народни говор прикладан чак и за свете књиге.

Вук и Хаџић полемисали су дуго и жустро. Један другом писали су „Утук“, па „Утук на утук“, и све тако. А како то код нас Срба и дан-данас бива, нису пропустили ни да с језикословља пређу и на личне нападе. Тако је, када му је Јован Хаџић приговорио због тога што је слово Ј преузео из латинице, Вук одговорио: Да ја нијесам измислио слово Ј, ти би се звао Ован, а не Јован.

1847. година сматра се годином коначне Вукове победе. Није те године прихваћен Вуков фонетски правопис - то ће бити тек двадесетак година касније (Вук то није дочекао), али ова година била је прекретница. Јер, ове године објављена су четири дела која су доказала функционалност Вукових начела. То су биле Песме Бранка Радичевића, које су посведочиле да се народним језиком за који се Вук залагао могу изразити и најдубља осећања и писати најлепша лирска дела, затим филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђура Даничића, којим је потврђено да се народним језиком могу писати и научна дела и полемике, Вуков Нови завјет (превод), који је доказао да је народни језик сасвим погодан и за писање о темама Цркве, као и Горски вијенац Петра Петровића Његоша, истина штампан старом азбуком, али писан народним језиком, који је показао да се овим језиком могу писати и дела епске природе. Зато је ова година била пресудна.

Ја и дан-данас употребим израз „утук на утук“ кад се нађем у згодној прилици; свиђа ми се. :)

——————-

Казањска (славистичка) школа

Под „Казањском школом“ подразумевају се лингвистичке идеје које су седамдесетих година 19. века развијала два Пољака – Жан Бодуен де Кортни и његов ученик Миколај Крушевски. Многе од основних идеја модерне лингвистике већ су биле присутне у учењу Казањске школе, на пример – да треба разликовати језик колектива од језика појединца, затим – да је језик поприште контрадикторних утицаја (конзервартивних и напредних) те да је језичка стварност резултанта тих утицаја, и друге.

Али Казањска школа није имала онолики утицај на општу лингвистику колико је заслуживала. Цитирам Милку Ивић („Правци у лингвистици“): „Лингвистичке публикације из глуве царске провинције, писане словенским језиком, нису биле довољно приступачне западноевропским лингвистичким круговима који су крајем 19. века водили главну реч у успостављању лингвистичких теорија.“

Па ипак, осим Крушевског, де Кортни је имао и друге талентоване ученике (Шчерба, Јакубински, Поливанов) који су у првој половини 20. века достојно неговали и одржавали идеје свог учитеља. Термин „Петербуршка школа“ односи се управо на генерације језичких стручњака који су васпитани на том учењу. Касније је та школа преименована у „Лењинградска фонолошка школа“, а најугледнији слависти из те школе били су Шчербини ученици Зиндер и Матусевич.

Фортунатовљева (московска) школа

Ф.Ф.Фортунатов био је савременик Бодуена де Кортнија. И његове су лингвистичке идеје биле напредне за оно време, мада не у оној мери као де Кортнијеве. Фортунатов није оставио велики број радова, али је био познат по упечатљивим предавањима на московском универзитету где је био професор. Нама је он занимљив због тога што је његов ученик био наш највећи модерни лингвиста Александар Белић. О Белићу цитирам Милку Ивић („Правци у лингвистици“):

Александар Белић (1876–1960, Београд) највећи југословенски лингвиста из чије је школе изашла већина данашњих проучавалаца српскохрватског језика Формирао је своје лингвистичке погледе највише у духу Фортунатовљевог учења (осим Фортунатова његови су професори били и еминентни младограматичари* – Лескин, Бругман и Сиверс). Белић је по почетној лингвистичкј оријентацији био слависта, али се у доцнијим годинама свог научног рада претежно интересовао за језичку теорију. Све позитивне особине младограматичара, посебно оне најпрогресивније – Фортунатовљеве – заступљене су у његовом методу рада. Осим тога, Белић је, вођен својим сопственим, оригиналним идејама, израслим првенствено на студиозном проучавању српскохрватског језика, међу првима почео да разрађује теорију „синтагматике“ (=наука о спојевима речи у реченици). Његова велика заслуга лежи у томе што је указао на значај испитивања функције (=службе) речи у реченици за разумевање основног принципа организације језика и творбе речи, и што је инсистирао на потреби да се, ради правилног осветљавања језичких појава, речи испитују истовремено с погледом на све три њихове димензије: значење, синтаксичку функцију и облик. Неке од његових теоријских концепција, као на пример схватање о томе да значење именице подразумева „збир особина“, у извесном смислу антиципирају теоријске ставове генеративне семантике.“

—————-

*Младограматичари – немачка лингвистичка школа која се развијала седамдесетих година 19. века на универзитету у Лајпцигу.

Прашка школа

Године 1926. основано је у Прагу лингвистичко друштво под називом „Прашки лингвистички серкл“. Основали су га углавном млађи људи понесени најмодернијим струјањима у лингвистици – идејама Сосира, де Кортнија и Фортунатовљеве славистичке школе. Друштво је од почетка имало интернационални (словенски) карактер. Активност друштва била је веома плодна, али нажалост кратког века (прекинула се с немачком окупацијом Чешке).

Игром случаја, континуитет Прашке школе одржао се на туђем терену – у Америци – пошто је најугледнији „пражанин“ Роман Јакобсен емигрирао у Америку и постао професор на Харварду, где је наставио да негује прашке идеје. И тек крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века у Прагу су се поново окупили ученици некадашњих чланова „серкла“ и развили импресивну лингвистичку активност (посебно на пољу продубљивања лингвистичке теорије).

Прашко-харвардске тековине (структурални метод) развијали су наши најпознатији лингвисти после Белића – Милка и Павле Ивић (Нови Сад), с тим што је Милка касније уклопила у свој рад и идеје оснивача „генеративне граматике“ – америчког лингвисте Ноама Чомског (који је данас јавности познатији као оштар критичар америчке спољне политике него као лингвиста.)

(Подаци су из књиге Милке Ивић „Правци у лингвистици“)

Поменућу кратко још неке наше угледне лингвисте:

Ко се више заинтересује за етимологију српског језика и његове везе с језицима старих балканских народа (Грци, Пелазги итд.) неће моћи да заобиђе фундаментална истраживања нашег класичног филолога, професора на Филозофском факултету у Београду и члана САНУ – Милана Будимира. Будимир се нарочито бавио проучавањем индоевропских дијалеката у средоземљу, што се види и из наслова његових дела као што су „Проблем букве и протословенске домовине“ или „Грци и Пеласти“. Будимир је за свој плодан рад добио Октобарску награду 1964. и Седмојулску награду 1967. године.

Михајло Стевановић – лингвиста, професор Универзитета у Београду, члан САНУ; бавио се дијалектологијом и питањима савременог српскохрватског језика, нарочито његове синтаксе. Нама је најзначајнији као аутор „Граматике српскохрватског језика“ која нам је и данас меродавна за правилан говор и писање.

О судбини појединих општелингвистичких тема током развоја језичке науке обавештава нас лингвиста Ранко Бугарски у својој књизи „Језик и лингвистика“ писаној и компетентно и лепо (приступачно чак и нестручњацима). Бугарски нас посебно информише о „генеративној граматици“ најпознатијег светског лингвисте друге половине 20. века – Ноама Чомског, у књизи „Ноам Чомски, граматика и ум“, коју је Бугарски приредио за штампу дајући изврсне уводне напомене и пропратне коментаре.

Иван Клајн – тренутно звезда нашег лингвистичког неба, кога сви знамо и на њега се често ослањамо кад имамо „језичке недоумице“. Ја само наводим овде његово име зато што то не могу да пропустим, а ако неко има жељу да нам опширније исприча о Клајновом раду – поздравићемо то од срца.

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

О српском језику и култури => Језик наш насушни => Тему започео: Мирна на 13.12 ч. 27.11.2006.

Српски језик - Вокабулар форум Srpski jezik - Vokabular forum

О српском језику и култури => Језик наш насушни => Тему започео: Мирна на 13.12 ч. 27.11.2006.

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum