|
Наслов: Radmila Lazić Порука од: Ђорђе Божовић на 18.13 ч. 06.03.2010. Bruni, i svi drugi, uživajte. ;)
Takve pesme pišem Trebalo bi da imam novog ljubavnika, ovog da se ratosiljam kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe. Trebalo bi brza kola da vozim kroz prozor kosa da mi vijori kao kod kakve Rozamunde što na konju jezdi. Takve pesme pišem. Trebalo bi do podne da spavam, da se izležavam na širokom krevetu kao poleglo žito po „majčici“ zemlji. Trebalo bi da ne marim za vreme; da ne kaskam, da ne žurim. Da ispijam dan za danom, do dna – naiskap! Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom. Pa, opuške – pod potpeticu! Reči na žar. Vrućicu u pesme. Takve pesme pišem. Trebalo bi usku haljinu da nosim. Ramena krznom da ogrćem. Na visoke štikle da se penjem. Da se nafrakam i nakinđurim, kao božićna jelka — da me ne prepozna ni rođena majka. Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva. Da pevam i plešem do tri izjutra. Da sam svesna svojih ženskih draži kad mi kakav pastuv priđe. Takve pesme pišem. Trebalo bi da me ne dotiču žaoke, bodlje, bumbara i osa. Maramicom kao kap znoja sa čela da obrišem svaku boru, brigu. Trebalo bi da imam dovoljno love za kiriju, porez i još pride. Lova dobro dođe kad ponestane ostaloga. Kad zature se poljupci, kad iscure reči. S lovom mogu disati na kredit! Trebalo bi telo svoje da sunčam na kakvoj steni, daleko od dokova Sunovrata. Trebalo bi iz zemlje Apatije u zemlju Želja da emigriram, sve da želim ničeg da se ne odričem. Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam, žilet veni da primičem. Takve pesme pišem. Dušo... Dušo, vidim ne mariš više ti za mene. Moja pica beše tvoja amajlija, Sad je više nećeš. Oko druge suknje sad se motaš U drugu zuriš i bleneš, Za drugom šeniš kao štene. Istina je, Davila sam te kao žabu, Pila sam ti krv kao pijavica. A sad te je ćapila neka maca Kao miša, Smotala te je oko malog prsta. Ali da znaš ne ridam za tobom I ne cvilim - nekad bilo. „Ostavi nju, uzmi mene“ — Nije više moj refren. Niko me više neće za nos vući, Farbati, Na kaišu kao pudlicu šetati. Za tobom se više ne pretržem. Na drugog sam oko bacila Zašto kriti, kao maca već predem. Sad smo kvit! Pa ipak, ako te ona izgustira, Ako te šutne, prevari s drugim... Ne trči za njom i ne cvili, Nego došepaj k meni, I stopalo mi lizni. Metafizika sumraka Prekasno je da ičemu učim srce. Naizust znam azbuku patnje. Proveravam uživo. Vreme je stalo. Kakvo blaženstvo je u proticanju? Stvarnost podseća na umoljčan džemper — ovo su stihovi. Život ipak šepa, poput kakve uboge devojke koja bi dobro da se uda iako u srcu nosi ožiljke uspomena — životopis vatre i vode. To su zaludne i bolne zalihe sa kojima se polazi na dug i neizvestan put koji je naša lična otadžbina, na koju svačija noga stupa kao čizma. Od Kaina starija je svaka patnja, pa i ova koja je kao rođaka iz daleka došla na tri dana a ostala, raskomotila se, zauzela svaki kutak. O odlasku ni da bekne! Vreme čuda je za nama. Vreme građenja kula, rajskih i ovozemaljskih vrtova iz čitanki i stihova. Tzv. grčka sreća čeka nas tamo gde nikada nećemo stići. Zato napoj cveće i srce iz istog krčaga, ako ikako možeš. Vreme ne presahnjuje, niti ubrzava korak, kako vele. Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu. Znaj, neće ti pomoći nikakvo navlačenje jorgana na glavu, makar te pod njim čekalo drago telo, nikakvo stavljanje voska u uši — sirenina pesma biće deo tvog urlika. Rođeni srećni i manje srećni umiru pre smrti svojih tela, vlastito lice nosiće kao tuđu odeću, poput likova sa slika Hijeronimusa Boša. Onaj ko je napisao nebo, zemlju, more, a naročito ko je napisao sneg i snove, mesečeve mene, boje lišća, naša lica — dalek se čini i hladan kao Severni pol. Ne zovi to nihilizmom i bogohuljenjem. Pogrešna sintaksa, loša dikcija beše stvaranje sveta. Toliko je jabuka razdora bačeno među nas, da će se jedna dokotrljati i do tvojih nogu, možda baš onda kada budeš skupio letinu, sveo račune, kada budeš zabacio ruke iznad glave, terajući uvis kolutove dima i sanje. Mrtvorođeno biće tvoje želje, udovička svaka nada. A ljubavi ni koliko da namažeš na krišku hleba. Sorry, Gospode Švorc sam, Gospode. Prazno srce, prazna pica, Izvrnuti džepovi moje duše. U glavi tek ponešto zveči Kao u konzervi prilog za Crveni krst. Tutni nešto, Bogo, u moj buđelar. Prazna sam i bez prebijene Srce mi pišti ko čajnik. Negde vidici pucaju od lepote, Ovde sumrak pritisko kapke. Sve sam protraćila, proćerdala. Sve spiskala. Sad Ti udeli, nahrani, isceli. Pre nego što ubeležiš, Daj pljugu, daj kintu, Daj kitu, ovoj grešnici. Daj mi danas. Niti sijem, niti žanjem, Niti predem, Tebe poslušah, Bogo, Sad Ti pobrini se za me. Izležavam se do podne. Danju unaokolo cunjam, gluvarim, Noću nad rukopisima il po barovima Dreždim, krvarim. Ujutru stajem na hladan pod srca Tvog sina, tvog čeda. Njušim njegovo međunožje Kao keruša svoje male. Jer, Ti kaza: Sve što hoćete da vama čine ljudi, Činite i vi tako njima. Al šutnu me taj čova, Istrese me ko pesak iz sandale. Više mi ništa ne ide od ruke — Uska vrata, tesan put. Ne bulji u mene, Bogo, Ne drži me zemljina teža, Nacvrcana sam, gubim korak, Ulica mi je sve krivlja, Kuća sve dalja, Pruži ruku, pruži prst, Ko luču, ne ko prut. Život cvili kao usna harmonika, Daleko sam zabasala. Ne razlikujem više vrste ptica, Biljaka, drveća, strane sveta, Rečne od morskih riba, Izvor od ušća. Snove po kojima gacam Od ulice kojom njišem kukovima. Više puta voleh zauvek, Moje srce beše vrela ringla, Sad je vrč razbijen. Seks neuprljan ljubavlju, Moja je deviza. Sve druge želje stresoh Ko kišne kapi sa kaputa. Gospodi pomiluj! Pevam o duši utopljenoj, Koju ne mogu na obalu izvući. Kao obešena divljač vise moje ruke. Pomozi! Izbavi! Daj mi — usta na usta! Voleh gorka pića, žestoke momke, I koješta još, Priznajem Ti, Bogo, Ne mimoiđe me nijedan greh. Kao Tvoje telo, Moje srce je jastučić za igle. Sorry, Gospode, Nisam ja ni Marta ni Marija Magdalena. Tvoj sam ispljuvak, tvoja slina. Sad, sve stavi na kantar. Ne priteži i ne zakidaj. Odreži! Obnevidi mi srce, liši me vida. Patiti i platiti. Gospodi pomiluj! Ljubav i ništa Volim tvoj palac na nozi. Volim ga i ljubim. Oblizujem ga i grickam kao lilihip. O, moj slatki dragi, šećerlemo moja, ljubim te, od palca do vrha nosa, i između. Šta bi na ovo rekle moje druge, žalopojne muze i frigidne Eve — deve bajne, one što na usta rađaju, i u muškim cipelama gaze? Šta bi rekle, na ovo tako nisko spuštanje usana, na beskrajno svijanje vrata, na nadugačko i naširoko pričanje mog jezika po tvom telu? Jer ne mogu prestati da spuštam usne i da svijam vrat. Opet i opet. Da nastavljam tradiciju onih što stavljaju glavu u kragnu giljotine. Ljubavna moneta Ne visim na čiviluku da me uzmeš kad ti se prohte, kao kabanicu ili slameni šešir. Zavisno od toga da li na tebe grme i sevaju, ili ti prže ionako usijano teme. Na kome bih i ja mogla ispeći štošta „na oko“. Ali meni je više stalo do tvoga mesa. Do roštiljanja. Meso uz meso, poželjno je i „u“. To je važeća moneta. Apoeni od—do uzdaha „ah“ i „oh“. Razmena sokova, bez reči. Bez kusura. Наслов: Одг: Radmila Lazić Порука од: Ђорђе Божовић на 18.14 ч. 06.03.2010. Nije nikakva
Pogledaj je, nije nikakva. Oči su joj kao zrna bibera. Zubi su joj kao u veverice, usta prevrnuta čarapa. Toroče bez prestanka, brunda kao medved, krekeće kao žaba. Za razliku od mene. Pogledaj je, nije nikakva. Noge su joj kao dorski stubovi, ruke su joj bokserske. Ide kao pokretna bačva, valja se kao bure, ne možeš je obujmiti, debela je kao klada. Za razliku od mene. Pogledaj je, nije nikakva. Oblači se kao popadija, suknjama mete zemlju, na njima je kilo blata, ispod... Sigurno nije ništa bolje. Za razliku od mene. Pogledaj je, stoji kao kečer, koji je upravo odneo pobedu na važnom takmičenju. Za razliku od mene. Biću opak babac Vidim biću opak babac, Mršava kao pljoska Kao i sad što sam. Ne od onih debelguzih Što valjaju za sobom zadnjice, Kako veli Selin. Ne od onih dobroćudnih baba-tetaka Uz čije je meke i punačke mišice Lepo prisloniti obraz. Više nalik onim strašilima za ptice U našim baštama Punim rumenih paradajza Kao dečijih obraza. Ima takvih bakutanera Živahnih i ljutih kao osice Sa očima navrh čela, Sve vide, sve čuju, i imaju primedbe — Gunđala od rođenja. Zvocaću i torokaću povazdan. Kokodakaću kao kvočka pilićima O vremenima kada bejah Mlada i zgodna cura, I kada momke vrteh oko malog prsta. Ždrepce i pastuve dok krotih Sevom oka, sevom suknje. Prećutkujući sva neverstava I sve jade, Kao izgubljene bitke general. Kao bapcu sve će mi biti dozvoljeno. Da igram bridž i da plešem Okretne igre moga doba. Okretaću se i saplitati O sopstvene štapičaste noge, Udenute u trup kao čačkalice u ćevap. Bakutaner i po! Klicaće i aplaudiraće mi, Mladi pametnjakovići skupljeni oko mene. Bakuta kao reš kifla sa susamom — Takva ću biti, Svakom zapadaću za zube, kao i ranije. Dok sa velikim šeširom i haljinama do poda Budem šetala po predlima bivšeg života, Mirišući žutilovku, diveći se vresu, O svaki čičak zakačinjući podsuknju-dušu. Jebozovan par Recimo, Da smo ti i ja jebozovan par. Ti jebozovan frajer a ja jebozovna riba. Da se vozimo ševroletom bez krova, Pustim drumovima. Oko nas nikog i ničeg, Kao kod Vendersa. Samo noć rascvetana kao rana. Recimo, Da ti jednom rukom držiš volan A da ti je druga ispod moje suknje, Ispod koje, naravno, ne nosim ništa, Da dižem ruke uvis i letim kao ptica. Iznad nas nek je mesec — žut kao palačinka, Zavitlana i zalepljena na plafon neba. Recimo, Da smo junaci nekog već viđenog filma, Nešto kao „Divlji u srcu“. Da trešti muzika i da kola jure kao luda, Dok nam vazduh seče lica kao brijač. Recimo, Da slećemo sa druma. Tebi se volan zariva u grudi Kao rečenica: Više te ne volim. Ja se prelamam u struku, Kao đurđevak na vetru I kao ona kojoj je rečeno Da je varaš s drugom. Slatka bi bila smrt na tvojoj i mojoj usni Tog trena, zar ne? Presvisle bi jedno-dve zvezde, Mesec bi se skotrljao niz breg, I to bi bilo sve. Наслов: Одг: Radmila Lazić Порука од: Ђорђе Божовић на 18.21 ч. 06.03.2010. Žensko pismo
Neću da budem poslušna i krotka, mazna kao mačka, privržena kao pseto; sa stomakom do zuba, sa rukama u testu, sa licem od brašna, sa srcem—ugljenom, i njegovom rukom na mojoj zadnjici. Neću da budem zastavica-dobrodošlica na njegovom kućnom pragu. Ni zmija čuvarkuća pod tim pragom, ni zmija, ni Eva, iz priče o Postanju. Neću da hodam između vrata i prozora, da osluškujem i razabiram korake od noćnih šumova. Neću da pratim olovno pomeranje kazaljki, ni padanje zvezda — da bi se on pijan zaglibio u mene kao slon. Neću da budem udenuta goblen-bodom u porodičnu sliku: kraj kamina s klupčićima dece, u vrtu s kučićima dece. Pa ja, kao hlad-drvo, pa ja, kao zimski pejzaž. Statueta pod snegom, u venčanici s naborima i volanima odleteću u nebo. Aleluja! Aleluja! Neću mladoženju. Hoću sedu kosu, hoću grbu i kotaricu, pa da krenem u šumu, da berem jagode i skupljam suvarke. Da je već sve za mnom, i osmeh onog mladića tada tako drag i ničim zamenljiv. Наслов: Одг: Radmila Lazić Порука од: Ime moje на 01.42 ч. 20.12.2010. Pospremanje
Pokosila sam oko kuće, Gnev i prkos. Pomela po sebi, Tuđe tragove, Tuđa tumaranja. Tavnicu i nepca Opajala sam od maštanja. Izbacila stare stvari, Staru ljubav, zlu vešticu Proterala kroz odžak. Dobrim patuljcima dala Dobro srce. Plaćeno i preplaćeno uzdasima, Bacila sam na đubre. Potkresala drevne ruže, Opšta mesta. Sela, Prekrstila noge i ruke. Zamanjkalo mi sebe. Zamanjkalo mi neba. |