|
Наслов: Едгар Алан По Порука од: Стефан на 14.16 ч. 24.09.2010. Анабел Ли
У царству једном, пре много лета, Крај сињег мора све то се зби — Живела једна девојка лепа, Име јој беше Анабел Ли; Њој само љубав на срцу цвета, Љубав којом се волесмо ми. Била је дете и млад бих и ја, Ал’ љубав страсна тада се зби, Што од свих више љубави сија — Мене и моје Анабел Ли; Да таква љубав у њима клија Жудеше с неба анђели сви. Због тога стравно серафим вреба, Крај сињег мора анђели зли; И дуну ветар да следи с неба Прелепу моју Анабел Ли. Витеза њених поворка стала, Да је од мене однесу сви; У гроб је морских спустише жала, Да вечне снове у њима сни. Анђеле завист мори у рају, Јер су упола срећни кô ми. Да! – само зато (као што знају Крај сињег мора у царству сви) Са неба ветар дуну на крају И следи моју Анабел Ли. Ту нашу љубав пребајна што је, Њу желе мудри и стари сви — Од њих се више волесмо ми — Ни анђели од зависти своје, Нити из мора демони зли, Склонили нису од душе моје Душу предивне Анабел Ли. Док месец зрачи, ја снивам снове, Снове о мојој Анабел Ли, И виђам очи док звезде плове, Прелепе очи Анабел Ли. И док по сињем мору ноћ плива, Ја лежим где ми драга почива, Крај њеног гроба где тихо спи, Где моја драга сад снове сни. Наслов: Одг: Едгар Алан По Порука од: Стефан на 14.18 ч. 24.09.2010. Улалума
Небо је било пепељасто, хладно; Лишће склупчано у свенуле снове — Лишће клонуло у свенуле снове; Би ноћ самотног октобра што знатно Древно сећање у заборав зове; То бî језеро Оберово блатно, Усред мистичне области Вирове — То би језеро Оберово хладно, Сред те демонске области Вирове. Једном туда, кроз дрворед титански, Поред чемпреса са душом се верах — С психом и душом крај чемпреса верах. Тад ми је срце горело вулкански К’о реке пуне ватре и чемера — Реке препуне лаве и чемера, Слив сумпорасти низ предео јански Који се слио до хладног севера — Тај бол што сли се низ предео јански У дол ледени далеког севера. Говорили смо озбиљно и хладно; Наше су мисли клонуле у снове — Наша сећања клонула у снове — Нисмо ни знали да нас бесповратно Ноћ октобарска у заборав зове (Авај!, та ноћ што у заборав зове) Не приметисмо ни језеро блатно (Мада већ бесмо сред шуме Вирове) — Заборависмо то језеро хладно Усред демонске области Вирове. Тада, у ноћним последњим сатима Дан најавише светла сунцâ многа — Предосетише зору сунцâ многа — На крају пута осетих да има Одсјај, сав мутан — једва видет могах — Из ког чудесна, са дијамантима Уздизала се луна виторога — Месец, Астартин лик дијамантима Окићен, јасан, кристалан, с два рога. „Она је“, рекох, „топла к’о Дијана: Она се креће етером чезнућа — Она ужива простором чезнућа: Виде да суза сува није дана Том лицу, нема црва умирућа, Она је прошла кроз поља звездана Да отвори нам пут до уздигнућа — Летинског мира, рајског уздигнућа — Сиђе, засјавши низ поља свездана, Не стрепећи од праха треперућа — Заносна, светла, низ легла звездана, С очима пуним сјаја треперућа. “ Али је психа, дижућ прст зборила: „Тужна, бојим се, плаши ме та звезда — Плаши ме чудно бледило, та звезда: — О, крени сада! — вини своја крила! Лети! — о, лети! — за спас нашег гнезда!“ Док у ужасу свом је говорила Њена су крила тонула спрам бездна — У агонији, док јецаше, крила Њена су тада тонула спрам бездна И ишчезнула у прашини бездна. Ја одговорих: „То нас тек сан вреба И у трептаво светло тера сада! Заронимо у сјај кристални сада! Тај сјај сибилски ноћас сија, вреба Блистањем светлим лепотâ и надâ: — Гле! — он трепери, сву ноћ небом влада! Ах, поверујмо том блистању с неба, Нека нас води до божанског склада — Авај!, следимо сјај трептави с неба Да нас одведе до еденског склада, Јер он сред ноћи целим небом влада!“ Смирио сам је и уз пољуб згрејô, Те мрак истерах из њенога ума — И колебање изгнах јој из ума; До краја стазе прођосмо алејом И опазисмо неки гроб крај друма — С чудним натписом неки гроб крај друма; Рекох: „Шта пише, моја драга сејо, О чем говори натпис поред друма?“ Рече ми: „Улалума — Улалума — Овде почива твоја Улалума!“ Срце ми поста озбиљно и хладно К’о суво лишће склупчано у снове — К’о суво лишће клонуло у снове, Крикнух: „Октобар беше вероватно Ах, тек сад видим — та ноћ мами, зове Кад већ пролазих кроз пределе ове — Кад носих бреме низ пределе ове — У тој ноћи што у заборав зове, Шта ме баци у пределе ове? Сад знам језеро Оберово блатно Усред мистичне области Вирове — Сад знам језеро Оберово хладно Сред те демонске области Вирове. “ Наслов: Одг: Едгар Алан По Порука од: Стефан на 14.19 ч. 24.09.2010. Елдорадо
Витез снажан И одважан, На сунцу је и под хладом, Путовао И певао, Тражећ земљу Елдорадо. Ал’ већ стари Витез храбри — Пада сен на срце младо, Јер не уме Наћи грумен Земље као Елдорадо. Кад је снага Њему пала, Сен путника виде тада — Рече: „Сени, Кажи мени — Где је земља Елдорада?“ „Низ планине Месечине“, Сен му рече, „низ дол храбро Сенки јаши, Ако тражиш, Ако тражиш Елдорадо!“ Наслов: Одг: Едгар Алан По Порука од: Mirela на 14.33 ч. 24.09.2010. A "Gavran" ? :)
Наслов: Одг: Едгар Алан По Порука од: Стефан на 18.21 ч. 24.09.2010. Када препевам и Гаврана, написаћу и ту песму. ;)
А ево два препева за која нисам сигуран ко је препевао (за овај други, мислим да је Коља Мићевић): 1. hxxp: www. gradnis. net/knjizevnost/edgar-alan-(morbid)-po/?wap 2. hxxp: www. karike. com/blog/6400 |