|
Наслов: Поетика "празнине" у поезији Бранка Миљковића Порука од: Danga на 20.54 ч. 03.01.2012. ПОЕТИКА „ПРАЗНИНЕ“
Првобитни наслов књиге Ватра и ништа био је Ватра и ништавило, али је Миљковић одустао од тог наслова. Како му је била блиска философија егзистенцијализма, наслов Ватра и ништавило довео би књигу у директну везу са Сартровим делом Биће и ништавило, што би сузило спектар њених значења. Песник се определио за наслов Ватра и ништа, стављајући у први план Хераклитово и Емпедоклово учење о елементима и коренима од којих почиње свет. „Ватра“, како је види Миљковић, представља начело стваралаштва, прапочело, док „ништа“ кореспондира са „празнином“. У том смислу посебно значење у контексту Ватре и ништа има поетика „празнине“. Иако су речи „празнина“ и „празно“ најучесталије у читавој Миљковићевој поезији а не само у књизи Ватра и ништа, поставља се питање његовог односа према значењу тих речи. На који начин превладава осећање празнине? Превасходно њеним „припитомљавањем“, прилагођавањем њој, али не превазилажењем. У једном стиху он дословце каже: „Празнина којој се прилагођавам“. Запис „Прва посвета“, у књизи Ватра и ништа, завршава се реченицом: „Ове су песме надирање света у празно, дан изнутра“. Поетика „празнине“ је у самој основи књиге Ватра и ништа и зависно од контекста, реч „празнина“ поседује читав спектар значења. Као што из учења хеленских философа Емпедокла и Хераклита преузима теорију о четири праелемента, теорију празног простора, односно празнине, преузима из учења Леукипа и Демокрита. Али, по свему судећи, Миљковићева поетика „празнине“ припада и Платоновом свету идеја, у чијој идеалистичкој философији „празнина“ има важно место. Тако се распон Миљковићевих философских интересовања креће од хеленских материјалиста до Платона и савремених дијалектичара, егзистенцијалиста и семантичара. Миљковићу очигледно нису блиски мистици и религиозни мислиоци и песници. Миљковићев исказ „Празно је дубље“, којим почиње једно певање у „Ариљском анђелу“, има изузетну лирску пуноћу. Миљковићево „празно“ највероватније долази из поезије и поетике симболизма. Миљковић дематеријализује предметни свет, превазилазећи очигледност. Наводим примере из неколико песама у којима „празнина“ доприноси прозирности и дубини реалног света и постаје битно својство Миљковићеве поетике: „У пустињи си што у празној светлости расте“ („Лаза Костић“); „Цвет већи од ноћи, празан талас без успомене“ („Кула лобања“); „Празно име иза смрти и обојен вид“ („Кула лобања“); „Он је звезда над празнином“ („Сећање на покојника“); „Изобличени облици од жестоког раствора и празнине“ („Измишљање света“). Сви примери су из књиге Узалуд је будим, да би у Ватри и ништа поетика „празнине“, у контексту поетике елемената, добила пуну лирску артикулацију: Свака је песма празна и звездана, Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени. Песмо празна и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га узберем оставља ме самог, ако га напустим за леђима ми цвета. („Свест о песми“) Поетика „празнине“ карактеристична је за Малармеа и њу ће Миљковић прихватити како у својим песмама тако и у својим поетичким начелима. Само речи имају моћ да уместо видљивог створе невидљиви свет а да свет испуњен реалним предметима претворе у празнину. У Миљковићевој поезији „празнина“ пева. У прозном тексту „О анђелу на зиду“, на почетку „Ариљског анђела“, Миљковић објашњава своје схватање празнине: „А ништа није теже него гледати читаву вечност са некога зида. И највише нам притом недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном божанству. Ипак ништа није изгубљено, јер празнина је то чега нема. Али има нешто око његове главе што је чиста лепота и непревазиђена врлина, а слично је празнини“. Песма „Коло“ почиње стиховима: „Ван њега све је бескрај, варка и злоба,/ Празнина у ветар претворена ташто“. Значења се једва наслућују кад се стихови издвоје из контекста и посматрају појединчно, али песма у целини делује складно и смислено. У песми „Болани Дојчин“ песник се поново дотиче истог симбола, празнине: „Празан је празник биће је утварно/ Док достојни шетње кроз врт мртви леже“. И „Додоле“ почињу стиховима о празнини: „Ко сат без казаљке светом откуцава/ Пронађена празнина дану сагорелом“. Симболично је поређење са сатом без казаљке, дакле кругом, празним кругом, без времена. Поетика „празнине“ карактеристична је и за књигу Порекло наде. У „Орфичкој песми“ стоји да је смрт „подивљало н и ш т а, проходала празнина“, а у „Припремању песме“ завршни стихови упућују поново на мотив „празнине“: „Још један празан дан/ И радоваћемо се празнику“. Реч „празнина“, са наглашеном фреквенцијом, у Миљковићевој поезији има и различита значења, али никада споредна. Миљковићева „празнина“, није „ништа“, није празна. А ако је и празна она није небитна. Волео бих да чујем још нечије мишљење, рецимо, о нераскидивој повезаности Бранка и смрти...тренутно се бавим философијом у делу Бранка Миљковића, тако да ћу ускоро објавити и тај рад... Наслов: Одг: Поетика "празнине" у поезији Бранка Миљковића Порука од: Masha13 на 12.39 ч. 16.12.2013. Kad bi svaka praznina pevusila, svet bi bio daleko lepsi :)
|