|
Наслов: Vuk Karadzic - genije Порука од: chiviash на 22.06 ч. 18.04.2008. Ne znam kakvo je stanje u drugim "svetskim jezicima" ali mogu sa pouzdanjem da govorim o francuskom . Nove generacije sve vise koriste " langage texto" koji polako deformise pravopis ovog jezika.
U zelji da sto brze otkucaju poruku mladi upotrebljavaju Vukovu metodu : pisi kao sto govoris ;D, i ovo u mnogome doprinosi bledjenju njihovog pisma. Puristima se dize kosa na glavi jer dolazi do deformacije koja je sve cxesxce konstatovana u skolskim radovima . Hteli ne hteli, morace jednoga dana priznati da imamo najprirodnije pismo na svetu, zbog cega sam izuzetno ponosan ;). Наслов: Одг: Vuk Karadzic - genije Порука од: Часлав Илић на 11.38 ч. 19.04.2008. И Турци, и Турци, молићу. Вероватно и свако други ко је састављао писмо од 19. века надаље.
Наслов: Одг: Vuk Karadzic - genije Порука од: Ђорђе Божовић на 16.16 ч. 19.04.2008. To je zapravo bila Adelungova ideja, a Vuk ju je od njega načuo.
Наслов: Одг: Vuk Karadzic - genije Порука од: Nenad Tomović на 03.14 ч. 20.04.2008. Zaboravismo i Savu Mrkalja, koji je napisao Salo debelog jera i bio začetnik reforme pravopisa. Šteta je što mu se u današnjem školskom sistemu ne posvećuje malo više pažnje jer se zalagao za mnoge stvari kao i mnogi mislioci tog doba, a njegovo delo nije ostalo nezapaženo u XIX veku, kada se formiraju mnogi književni, odnosno standardni jezici.
Ma kako bila dobra Vukova reforma, mnogi pravopisi su slično koncipirani. Časlav je spomenuo turski, ali su za čitanje laki i španski, italijanski, nemački, finski i još mnogi drugi jezici. Ukoliko pročitamo tekst koji je napisala manje pismena osoba, lako možemo utvrditi da odstupanja od opštih pravila nisu toliko retka i da ih ima više nego što izgleda na prvi pogled. U daljem tekstu ću navesti nekoliko primera, a mnogi od njih se mogu proširiti rečima koje su nastale uz pomoć istih tvorbenih morfema, analogijom ili na neke druge načine: gracki, precednik, avijon, počišati, nemože, ne ću, izživeti, otskočiti, Istambul itd. Nije slučajno što se u pisanju neobrazovanih osoba pojavljuju ovakvi oblici. U vezanom govoru mnogi će izgovoriti beš čekanja (bez čekanja), tok pisca (tog pisca) i slično. Iako se poslednja dva primera uglavnom ne mogu videti u pisanju, ostaje činjenica da u govoru postoji više asimilacija nego što se to vidi u pisanju, a gotovo niko to ne primećuje. Savršeno pismo ne postoji, osim ako u takva ne računamo fonetske simbole, ali ne samo one koji se koriste u rečnicima stranih jezika, pošto je u pitanju mnogo složeniji sistem. Možda se o idealnom odnosu fonema:glas može govoriti kada se u transkripciji navode i alofoni (npr. nije isto /k/ u rečima kapa i kiša), ali se ovakav način beleženja koristi isključivo u stručnim krugovima. Kako navodi Ranko Bugarski i knjizi Pismo, jedan od savršenijih alfabeta je hangul, koji je u XV veku izumeo kralj Sejong (Koreja) uz pomoć dvorskih savetnika. U hangulu neki segmenti simbola označavaju i artikulaciono-akustička obeležja glasova, pa se ponegde može videti čak i da li pri izgovoru određenih glasova jezik dodiruje nepce. Ipak, Bugarski je oprezan sa vrednosnim sudovima i navodi da uslovno savršenstvo hangula u praksi ne znači da je ovaj alfabet obavezno nadmoćan. Наслов: Одг: Vuk Karadzic - genije Порука од: Часлав Илић на 15.27 ч. 20.04.2008. Цитирано: Nenad Tomović Ma kako bila dobra Vukova reforma, mnogi pravopisi su slično koncipirani. [...] za čitanje laki i španski, italijanski, nemački, finski i još mnogi drugi jezici. [...] Savršeno pismo ne postoji [...] Bugarski je oprezan sa vrednosnim sudovima [...] Али постоји боље и горе, под неопходно субјективном дефиницијом бољег и горег. Ако дефинишемо „бољи“ правопис као онај који неће спречити некога да први слети на Месец, онда је јасно да је енглески најбољи. Ако дефинишемо „бољи“ као онај који ће одражавати генетско-верске сличности, онда је наш свакако гори од бугарског (услед триста-кроз-три милиона аргумената с ону страну Дњепра). Ја ћу лично за дефиницију „боље“ усвојити правопис о којем се мање мисли, с којим се мање греши преко свега, где је потребно мање семантичког контекста за разумевање, и за који је потребно мање људско време исправљања и друге подршке (учење изговора, лекторисање, словослагање...) Па тако, као што се поменути језици могу лакше читати (док се не налети на неприлагођену страну реч — нпр. ја не умем да прочитам назив своје професије на немачком), исто још више важи за нпр. бугарски. Међутим, већ сам причао о неописмењеним Бугарима који уместо „поща“ пишу „пошта“ — грешка за коју смо ми неопремљени да је начинимо. Тако је Вук прогласивши погрешно за исправно, начинио правопис бољим — по дефиницији коју сам лично усвојио као меродавну. Цитат [...] Ukoliko pročitamo tekst koji je napisala manje pismena osoba, lako možemo utvrditi da odstupanja od opštih pravila nisu toliko retka [...] gracki, precednik, avijon, počišati, nemože, ne ću, [...] По горњој дефиницији, ово није мерило којим се може оцењивати савршеност, јер не постоји пример бољег (по истој дефиницији). Замислимо да се авијон прогласи за исправно, по поменутом обрасцу поща->пошта. Тиме, нажалост, ништа не бисмо учинили, јер ће онда неки писати авион; за разлику од поште, где је свака неправилност аутоматски угушена. А спојено и раздвојено писање речи је у сваком алфабету чисто когнитивно-договорно решење, нико није смислио „логично“ решење. Ако бисмо прогласили за исправно неможе и не ћу, други би опет писали не може и нећу. Али то не значи да и овде нема бољег и горег (по истој дефиницији): нпр. немачке назови-дуге речи заправо договорно групишу неколико кратких речи које означавају један тачан појам, који се на енглеском изражава с неколико непроменљивих раздвојених речи — због чега ће у немачкој реченици много теже настати значењски купус какав се често сусреће у енглеској (чувено „fruit flies like a banana“). |