Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Читаоница => Српска књижевност => Тему започео: Вук на 01.03 ч. 16.02.2009.



Наслов: Иван Гундулић
Порука од: Вук на 01.03 ч. 16.02.2009.


Британика из 1911.

http://www.1911encyclopedia.org/Ivan_Gundulich (http://www.1911encyclopedia.org/Ivan_Gundulich)



Копи-пејст

IVAN GUNDULICH (1588-1638), known also as Giovanni Gondola, Servian poet, was born at Ragusa on the 8th of January 1588. His father, Franco Gundulich, once the Ragusan envoy to Constantinople and councillor of the republic, gave him an excellent education. He studied the "humanities" with the Jesuit, Father Muzzi, and philosophy with Father Ricasoli. After that he studied Roman law and jurisprudence in general. He was member of the Lower Council and once served as the chief magistrate of the republic. He died on the 8th of December 1638. A born poet, he admired much the Italian poets of his time, from whom he made many translations into Servian. It is believed that he so translated Tasso's Gerusalemme liberata. He is known to have written eighteen works, of which eleven were dramas, but of these only three have been fully preserved. others having perished during the great earthquake and fire in 1667. Most of those dramas were translations from the Italian, and were played, seemingly with great success, by the amateurs furnished by the noble families of Ragusa. But his greatest and justly celebrated work is an epic, entitled Osman, in twenty cantos. It is the first political epic on the Eastern Question, glorifying the victory of the Poles over Turks and Tatars in the campaign of 1621, and encouraging a league of the Christian nations, under the guidance of Vladislaus, the king of Poland, for the purpose of driving away the Turks from Europe. The fourteenth and fifteenth cantos are lost. It is generally believed that the Ragusan government suppressed them from consideration for the Sultan, the protector of the republic, those two cantos having been violently anti-Turkish.

Osman was printed for the first time in Ragusa in 1826, the two missing cantos being replaced by songs written by Pietro Sorgo (or Sorkochevich). From this edition the learned Italian, Francesco Appendini, made an Italian translation published in 1827. Since that time several other editions have been made. The best are considered to be the edition of the South Slavonic Academy in Agram (1877) and the edition published in Semlin (1889) by Professor Yovan Boshkovich. In the edition of 1844 (Agram) the last cantos, fourteen and fifteen, were replaced by very fine compositions of the Serbo-Croatian poet, Mazhuranich (Mazuranic). The complete works of Gundulich have been published in Agram, 1847, by V. Babukich and by the South Slavonic Academy of Agram in 1889.

(C. Mi.)

http://www.1911encyclopedia.org/Ivan_Gundulich (http://www.1911encyclopedia.org/Ivan_Gundulich)


Мој скромни покушај превода овог текста. Извињавам се, због грешака и молим да ми не узмете за зло ако превод није баш какав би требао да буде.


Иван Гундулић (1588-1638), познат и као Ђовани Гондола (Giovanni Gondola), српски песник, рођен је у Дубровнику (Ragusa), 8. јануара 1588. године. Његов отац, Франко Гундулић (Franco Gundulich), дубровачки дипломата у Константинопољу и конзул Дубровачке Републике, омогућио му је изузетно образовање. Он је студирао "хуманитарне науке" са језуитом Оцем Муцијем (јesuit, Father Muzzi), и философију са Оцем Рикасолијем (Father Ricasoli). Потом је студирао римско право (Roman law) и опште право. Био је члан "Доњег Дома" или "Малог већа" (Lower Council) и шеф магистрата републике. Умро је 8. децембра 1638. године.

Рођени поета, одушевљавао се италијанским песницима тога времена, а неке и превео на српски језик. Верује се, такође, да је превео и "Gerusalemme liberata" од Тасоа (Tasso's Gerusalemme liberata). Познат је и као писац осамнаест радова, од којих су једанаест драме, али су само три потпуно сачуване, док су остале нестале у време великог земљотреса и пожара 1667. године. Већина тих драма су биле преведене са италијанског, а изгледа да су биле извођене са великим успехом од аматера ангажованих од стране угледних фамилија Дубровника.

Али његово највеће дело, управо оно које га је прославило, је еп под именом Осман, у дванаест певања. То је први политички еп о Источном питању, који глорификује победу Пољака над Турцима и Татарима у ратном походу 1621.године, охрабрујући заједницу хришћанских народа под управом Владислава, краља Пољске, у намери да протера Турке из Европе. Четрнаесто и петнаесто певање су изгубљени. Вероватно је Дубровачка власт склонила од Султана, протектора републике, та два певања, због тога што су вероватно  била антитурска.

Осман је штампан први пут у Дубровнику 1826, два недостајућа певања надомештена су песмама Петра Соркочевића (Pietro Sorgo (or Sorkochevich)). Од овог издања учени италијан, Франческо Апендини (Francesco Appendini) направио је превод на италијански који је публикован 1827. године. Од тада је урађено још неколико превода. Најзапаженија издања су издање Јужно-словенске Академије у Аграму (South Slavonic Academy in Agram), 1877. и издање професора Јована Бошковића (Professor Yovan Boshkovich) објављено у Семлину 1889. У издању из 1844. (Аграм), последња певања, четрнаесто и петнаесто, надомештена су врло добрим композицијама српско-хрватског поете, Мажуранића. Комплетно Гундулићево дело објављено је у Аграму, 1847. од стране В. Бабукића и Јужно-словенске Академије у Аграму 1889. године.

(C. Mi.)


П.С.

Исправке које би овај превод учиниле "коректнијим", тачнијим и прецизнијим су добро дошле.


Наслов: Одг: Иван Гундулић
Порука од: Ђорђе Божовић на 02.19 ч. 16.02.2009.
Pesnik Ivan Gundulić, poznatiji pod nadimkom Dživo Gundulić (Đovani Gondola je raguzinska verzija njegova imena), najznačajniji je dubrovački pesnik epohe baroka i, kako vele neki autori, najveći slovenski barokni pesnik. Bio je široko prihvaćen u književnosti i među savremenicima, jer je čitavo njegovo književno stvaralaštvo bilo za to vreme novo i osvežavajuće na jugoslovenskom prostoru. Već nakon što je objavio prvu svoju knjigu, nazivaju ga „kraljem ilirske poezije“. Gundulić je poticao iz dubrovačke plemićke porodice (plemićka kuća Gondola, tj. Gundulić), i zbog toga se nalazio na mnogim pozicijama u društvu koje su mu ili rođenjem pripadale ili je zbog porekla bio izbiran na njih, te stoga nikada nije napuštao Dubrovnik, ali je i u njemu sticao široko obrazovanje — profesori su mu bili neki italijanski i dubrovački pisci. Ipak, iako je bio plemićkog porekla i umešan u dubrovačko društvo, Gundulić je uvek ostao miran i povučen, i posvećen jedino književnome radu. Zato je nosio i nadimak Mačica (mačkica).

U početku pisao je ljubavne stihove, koji nisu ostali sačuvani, i melodrame, od kojih deset su ostale sačuvane samo četiri, a koje su se uspešno izvodile na dubrovačkim trgovima. Nakon te prve faze, Gundulić se počinje zanimati duhovnom poezijom. Glavna tema u toj fazi njegova stvaralaštva jeste pokajanje, što je inače tipično za epohu baroka u čitavoj Evropi. Prepevao je sedam pokajničkih psalama, koji su objavljeni u Rimu pod nazivom Pjesni pokorne kralja Davida, a odmah nakon njih izlazi i spev Suze sina razmetnoga, prema biblijskoj paraboli o zabludelom sinu koji je pogrešio, shvatio što je učinio, pokajao se i vratio se na pravi put. I u ovom spevu jasne su barokne teme (lažna je lepota žene koja ga je zavela, život je kratak i u trenu čovek tek shvati kako brzo prođe), barokne forme (strofe od po šest osmeraca) i figure (sentence, igre reči, bogate pesničke slike).

Sledeća faza Gundulićeva književnog rada ponovo je svetovna, i ovoga puta društveno angažovana. Ona je počela objavljivanjem pastorale Dubravka, u kojoj pesnik veliča slobodu kao najveću vrednost za čoveka i društvo, i brine se za savremeno dubrovačko društvo i sudbinu plemstva. Gundulić prevodi i neka dela sa italijanskog, ali do kraja života glavna okupacija biće mu spev Osman, koji nije dokraja ni završio (nedostaju dva pevanja od dvadeset, koliko je pesnik zamislio). Osman je istorijsko-romantični ep o stvarnom događaju iz toga vremena, poljsko-turskom boju na Hoćinu i ubistvu turskog sultana Osmana, nastao pod uticajem italijanskog pesnika Torkvata Tasa (čiji se ep iste tematike muslimanskog prodiranja u Evropu i strepnje za katoličke narode zove Oslobođeni Jerusalim, koji je Gundulić nameravao prepevati pre no što se odlučio da ipak sam napiše originalnu epopeju). Ep Osman govori o sukobu dveju vera, dveju vojski, dvaju svetova i dvaju junaka, mladog turskog sultana Osmana i poljskog prestolonaslednika Vladislava. Kako su Poljaci potukli tursku vojsku, Evropa je slavila pobedu hrišćanstva, te tako i Gundulić u Osmanu veliča kraljevića Vladislava i čak ga kruniše vencem Nemanjića na Kosovu, verujući kako će Vladislav proterati Turke iz Evrope i postati predvodnik sviju Slovena. Međutim, ono što izdvaja ovaj ep od drugih dotadašnjih epova jeste to što Gundulić umesto samo jednoga ima dva glavna junaka — Vladislava i Osmana. Iako je Vladislav pobednik, upravo je sultan Osman prikazan s većom naklonošću pisca. Osman je prikazan kao tragičan lik, mlad i neiskusan a okružen neprijateljima i zavidljivcima, zbog čega postaje žrtva politike i izrasta u glavnog junaka epa (po njemu je ep i nazvan). Osim istorije ep pak sadrži i ljubavni sloj radnje: romantične epizode o Sokolici, Krunoslavi, Sunčanici. I u njemu prisutne su barokne komponente — motiv prolaznosti, prevrtljive sreće, bliskog kraja i smrti; zatim tu je bogat pesnički jezik, mnoge stilske figure, dosetke, igre rečima, poslovice, ali primetan je i uticaj narodnih epova. U Osmanu, Gundulić iskazuje svoje panslovenske stavove (tzv. „slovinstvo“), a veliča i junake iz srpske istorije koji su se sukobljavali sa Osmanlijama.


Наслов: Одг: Иван Гундулић
Порука од: Ђорђе Божовић на 03.24 ч. 16.02.2009.
Јужно-словенске Академије у Аграму 1889. године

Ovo je, u stvari, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti u Zagrebu (Agram je staro ime Zagreba), koja se danas zove Hrvatskom akademijom znanosti i umjetnosti.


Наслов: Одг: Иван Гундулић
Порука од: Вук на 12.59 ч. 16.02.2009.
Хвала за исправку, нисам знао да је Аграм старо име Загреба.

Материјала о Гундулићу, на интернету има доста. Поготову новијег датума, где су сви текстови мање више слични, и где је Гундулић представљен као хрватски писац, или у најмању руку словенски, илирски, југословенски итд. Ретки су помени Гундулића као српског песника. Управо је то и био разлог што сам постовао баш овај текст.

У њему, јасно и недвосмислено, стоји да је Гундулић српски песник. Не илирски, не словенски, не хрватски, него српски. Такође стоји да је он дела италијанских песника, преводио на српски језик, а не на неки илирски, словенски или неки трећи. То довољно говори само за себе, и од велике је важности кад се има у виду својатање Ива Гундулића од стране Хрвата.
Писање о Гундулићевом стваралашту као о илирском, словенском или југословенском, је само маскирање и прикривање, његовог националног идентитета, и стварање услова за разна својатања, која су, видимо и сами, и те како присутна на овим нашим просторима.
Овај текст из Британике има још једну предност над неким другим општеприсутним текстовима. Он је из 1911. године, дакле, временски за цео један век ближи пробламатици, те самим тим и веродостојнији. Друго, потиче из извора за који се неможе никако рећи да је "обојен" неким "српским националним романтичарењем", напротив, долази са подручја "западне културе", "католичког света", итд.
Да извор није, да кажемо, просрпски орјентисан, видимо и по томе што објашњавајући Гундулићевог Османа, нигде нема ни помена Срба. Стиче се утисак да Осман говори о некој заједничкој борби хришћанских народа под вођством Пољске против Турака.  Међутим, то уопште није тако. Ја сад, овде, нећу наводити неке стихове из Османа, да бих то показао, поменућу само оног чувеног "Лесандра Србљанина" и "српску Троју" о којој пева Гундулић. А ево и једна мала анализа из књиге "Српство Дубровника" Јеремије Д. Митровића, која веома лепо отсликава о чему пева Гундулић.

"Gundulićev Osman ima preko 11.000 stihova, od kojih su skoro 1.100 posvećeni Srbima, Srbiji, Bosni i Hercegovini. Celo VIII pevanje ispunjeno je Gundulićevim Srpstvom. U stihovima Osmana zaustavili su se mnogi Nemanjići, "Nemanjić kuća cara", sv. Sava, Miloš, Marko itd. I za Gundulića Aleksandar Makedonski je kralj Srba. Tu je kosovski heroj Lazar, pa despot Đurađ i ostali Brankovići i njihove velmože, od kojih je i Ljubdrag, otac krasne Sunčanice, slepi otac izginulih dvanaest sinova, kroz čija tugovanja za propalom slavom tuguje i sam Gundulić. Pevanje VIII je bolna epopeja, ali i apoteoza Srpstva."

Наравно у самој књизи има још доста тога, па кога занима нека чита. Књига у електронском облику налази се на овом линку: http://www.rastko.org.yu/rastko-du/istorija/jmitrovic/1992/jmitrovic-dubrovnik_l.html#_Toc47800719 (http://www.rastko.org.yu/rastko-du/istorija/jmitrovic/1992/jmitrovic-dubrovnik_l.html#_Toc47800719)


Наслов: Одг: Иван Гундулић
Порука од: Ђорђе Божовић на 13.18 ч. 16.02.2009.
Naravno, s druge strane, Enciklopedija Britanika iz 1911. godine prepuna je i pogrešaka, uopštavanja, loših prevoda i sl., pa je ne treba uvek uzimati kao sveto slovo.

Gundulić je pre svega — Pesnik. Meni je krajnje nemoralno to što neko četiristo godina kasnije raspravlja o njegovoj nacionalnosti, kao da je to nešto mnogo bitno je li neko Hrvat, Srbin, Jugoslaven, Sloven, ili kako god. Ja mislim da nije.

Ali, nazad na temu — dubrovačka književnost jedna je od najlepših na jugoslovenskom tlu, i najznačajnijih, a Gundulić je njezin najbolji izdanak epohe baroka. (Možda bi trebalo da napomenem, kada kažem „Jugoslavija“ i „jugoslovenski“, ja ne mislim ni na kakve nacije i narode, već na kulturni prostor od Slovenije do Makedonije, koji povezuju mnoge zajedničke kulturološke, istorijske, jezičke i druge značajke. Boljeg naziva nemam, a ovaj nalazim sasvim prikladnim, budući da se upotrebljavao upravo u tom značenju mnogo pre SFRJ i bratstva i jedinstva. :))


Наслов: Одг: Иван Гундулић
Порука од: Вук на 14.24 ч. 16.02.2009.
Naravno, s druge strane, Enciklopedija Britanika iz 1911. godine prepuna je i pogrešaka, uopštavanja, loših prevoda i sl., pa je ne treba uvek uzimati kao sveto slovo.


Ја бих још додао, да ове новијег датума су још пуније и грешака и фасификата, намерних и злонамерних, те се још мање могу узимати као свето слово.


Gundulić je pre svega — Pesnik. Meni je krajnje nemoralno to što neko četiristo godina kasnije raspravlja o njegovoj nacionalnosti, kao da je to nešto mnogo bitno je li neko Hrvat, Srbin, Jugoslaven, Sloven, ili kako god. Ja mislim da nije.


Не видим шта је ту неморално. Поготово што су и Гундулић и многи други то истицали и били поносни на своју националност. Кад кажем и многи други, не мислим само на Србе.
Много је неморалније лагати, извртати чињенице, присвајати нешто што је туђе, а притом држати уперен прст у неког другог.
Свакако да је национална припадност важна. У противном, не бисмо имали толико својатања, фалсиковања, прикривања, у жељи да се неке историјске личности прикажу као своје. Поготово, у нама блиском окружењу.
Ако то није толико важно, нека поштовано окружење одустане од толико присутног, фалсификовања и прекрајања историјских чињеница.
Свим силама се труде да неку историјску личност прикажу као своју, а с друге стране говоре да то и није важно. Овде се нешто не уклапа, зар не?



Ali, nazad na temu — dubrovačka književnost jedna je od najlepših na jugoslovenskom tlu, i najznačajnijih, a Gundulić je njezin najbolji izdanak epohe baroka. (Možda bi trebalo da napomenem, kada kažem „Jugoslavija“ i „jugoslovenski“, ja ne mislim ni na kakve nacije i narode, već na kulturni prostor od Slovenije do Makedonije, koji povezuju mnoge zajedničke kulturološke, istorijske, jezičke i druge značajke. Boljeg naziva nemam, a ovaj nalazim sasvim prikladnim, budući da se upotrebljavao upravo u tom značenju mnogo pre SFRJ i bratstva i jedinstva. :))


Ја бих се могао сложити са овим што си написао под условом да термине као што су "дубровачки", "југословенски" и сличне видиш као неке географске одреднице. У случају да ове термине посматраш као нека национална одређења, свакако да се не могу сложити.
Још бих додао, да национални аспект неког ствралаштва, или пак неке личности, јесте од важности, иначе не би било оволиког "отимања" о неко дело или личност, поготову у комшилуку.


Наслов: Одг: Иван Гундулић
Порука од: Ђорђе Божовић на 20.51 ч. 17.02.2009.
Свакако да је национална припадност важна.

Pa, kako kome. Nekima je svakako važna, a nekima sasvim nebitna; i tu počinje mimoilaženje pogleda jednih i drugih na sve što ih okružuje, pa čak i nebo nad glavom i mačku u komšiluku. Verovatno ni jedni ni drugi nisu u pravu.