Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Које по вама најбољи српски писац (или писачица / пискиња) свих времена?

   Десанка Максимовић, без конкуренције.

Мислим да се укус временом мења.
Мени је у основног школи то био Бранко Ћопић (одмах до њега је био Петар Кочић).
У периоду средње школе су то били Иво Андрић и Меша Селимовић.
А сада... Па не знам. Не читам много домаће писце, а и у поплави шунд литературе мислим да сам остао на оним средњошколским величинама.

danilo kiš

pesnik - vasko popa
i momčilo nastasijević (Hudi svoj, Gospo, na pesmu proćerdavam vek)

Pisac...meni Pavić, a spisateljica...pa Desanka, razume se...
mada, od trenutno aktuelnih pisaca poklonik sam Zorana Živkovića  ::)

Мени се допада Павле Угринов.

И мени се његове приче јако допадају. :)

Pa, naravno kad je sjajan  ;D eto, imamo nešto zajedničko... a možda ovo natera još nekog (ko ga nije čitao do sad) da prelista neku njegovu knjižicu... who knows..... :D

Pesnici - Nastasijević (lirski) i Njegoš (epski)

Romanopisac - Vladan Dobrivojević. Njegov roman "San vodoslikara" je čudo.

Slučajnost :) poslednje dbe knjige koje sam pročitao su "Četvrti krug" i "Nemoguće priče".
Odličan je!

Ja čitam trenutno Nemoguće priče 2...a čula sam da se po Skrivenoj kameri snima film u kom će glavnu ulogu igrati Dastin Hofman.... :D

Да занемаримо класике српске књижевности, по мени, дефинитивно најбољи писац савремене српске књижевности је Момо Капор, последњи прави српски боем... Стилски тако једноставан... што би се рекло `лак за читање` а пише о најзначајнијим темама живота сваког појединца... Потпуно неоправдано је у више наврата остао без Нинове награде, а дефинитивно ју је заслужио, па и да се нека  његова дела читају као лектира!

Ја бих рекао да је и Милован Витезовић готово обележио српску књижевност друге половине XX века (Срце ме је откуцало, Лајање на звезде, Шешир професора Косте Вујића и др.).

Spisateljica bi bilo sasvim dovoljno :P

No, dobro. PRvo, mislim da ne postoji kategorija najbolji. Nikada nisam bila u stanju da procenim kako ljudi mogu jednog čoveka da proglase najboljim, kada se npr. bavi tek jednim žanrom i nemoguće ga je porediti sa piscem drugog žanra.

Od kad znam za sebe, odnosno od kad umem da čitam mnogo su mi se dopadala Kišova dela. Naravno, potpuno ga drugačije čitam sad, ali to ne umanjuje onaj čudan osećaj prepoznavanja u nekim redovima, čak i u onim godinama.

Volim Tišmu, ali nisam uvek raspoložena za njega. Često su mu teme toliko mučne, a opisi ljudi i njihovih karaktera još mučniji, pa ne mogu uvek da ga čitam.

Živković je ono što ja nazivam nužnim zlom. U nedostatku boljeg, čitam njegove knjige (pardon - knjižice, knjižičice) i svaku drugu nakon prvog čitanja završim uz osećaj da sam je već tri puta pročitala. Ne dopada mi se preterano, ali volim žanr, pa podnosim neke žrtve :D

Pomislila sam da će me Vidojković, nova krv naše književnosti razveseliti, ali nije. Vulgarnosti kojima njegova dela obiluju su daleko od interesatnih. Kod Bukovskog sam to volela, ali moraš biti večiti pubertetlija da bi to čitao tokom cleog života. Nekako je nezaokružen, a psovke ne potcrtavaju, nego četo umanjuju izrečeno. Valjda mu nedostaje mera, a često mi se čini da je seo da piše bez ikakve ideje i pustio da se stranice popune, ne obraćajući pažnju na to koliko i kako. Daleko od toga da piše đubre, ali daleko je i od silnih pohvala koje mnogi tinejdžeri izgovaraju o njemu.

Simpatične su mi kratke priče koje je Tamara Lujak izdala u zbirci Vilina planina (tako se valjda zove, izvin'te me ako grešim, nije mi pri ruci)...
nastaviću :D

У ретким случајевима кад ми се уопште чита проза, волим Светислава Басару. Прија његов начин суптилног ругања свему што себе схвата превише озбиљно.

Мени се допада Павле Угринов. Пише лепо, јасно и писмено. Никада ниси у дилеми шта је хтео да каже.

Све писце, одакле год да долазе, делим на воајере и аутобиографе.
У нас (и уопште), Андрић би био један од веома ретких воајера које поштујем, а не сећам се да ме је нека књига тако држала као Роман о Лондону... Због те књиге, првенствено, не морам да наглашавам поделу на домаће и стране... једноставно набрајам најбоље...

Jedan suvremeni sarajevski pisac, Nenad Veličković, ima jako dobrih dela (romani "Viva Sexico", "Sahib" i dr.). "Viva Sexico" je jedna zaista urnebesna humoristička knjiga :D, a "Sahib" je jedna takođe smehovita povest o strancu koji je homoseksualac i dolazi poslom u Sarajevo, u tradicionalnu bosansku patrijarhalnu "evro-orijentalnu" sredinu koja je tek izašla iz ovog poslednjeg rata, i tamo se upoznaje s meštaninom Sahibom, vozačem taksija koji je po zanimanju profesor "ali pošto dobro govori engleski više mu se isplati da radi kao vozač nego kao predavač".

http://www.velickovic.ba

Od savremenih najbolji je Goran Petrović..

"Atlas opisan nebom"
"Opsada crkve Sv.Spasa"
"Staretinarnica"

Maštovite ideje, veliko poznavanje istorije, bilja, ornitologije, svega i svačega..
A pri tome jedan savršeni poetski slikoviti govor, očišćen od tuđica..
Zvuči kao pesma..

Svaka rečenica mu je odmor za dušu i mozak..

Ima još knjiga..ali ove tri su nekako bile u "istom potezu" i ..savršene su...

Читајући "Опсаду цркве Светог спаса" и ја сам баш уживао у језику, али ми је остао утисак да је то копија Павића.

Ма нека копирају лепи и милозвучни српски језик лепим и милозвучним српским језиком стално :)

A za mene je, recimo, najmilozvučniji srpski jezik onaj moj "iskvareni" dijalekat u kome je svaka treća reč turcizam... :D

Što me podseti na jednu ironičnu pesmu Nenada Veličkovića, koga gore pomenuh. To je kao bajagi predložena himna Bosne i Hercegovine:

Nadam se da vas neću razočarati ili uvrediti, Đorđe, ali moram da vam kažem (postoji diskusija o tome na nekoj drugoj temi) da dobar broj tih „milozvučnih srpskih turcizama“ zapravo predstavlja obične (da ne kažem „teške“ :)) provincijalizme, lokalizme i arhaizme za koje Turci nikad čuli nisu ;)

Još jedna inherentna karakteristika mnogih srpskih pisaca: stalno kopiraju jedni druge do besvesti, tako da ponekad stvarno niste sigurni čiju knjigu zapravo čitate ;)

Žao mi je što ovoliko kritikujem našu književnost, ali zaista mislim da je odnos kvalitetnih i autentičnih dela i bljutavih kvazifilozofskih, patetičnih, domoljubnih i inih falsifikata u njoj nažalost veoma pomeren u korist ovih drugih. Duboko se izvinjavam svima koji misle drugačije, ali... ne mogu da lažem ;)

Pa ne moraju pisci da budu inventivni pronalazači i da se takmiče oblicima svojih dela i originalnim zapletom..
Ja lično književnost doživljavam kao stilsku igru: zavisno od stanja duha neko je sposoban da napiše umetničko književno delo, a neko nije..
Ali kad kopiraju jezik bez tuđica, to i nije koipranje..Svima nam je maternji jezik baš taj lepi i razigrani srpski ..
 
Na primer— jedna od dve ljubavne priče ispričane u Opsadi crkve Sv.Spasa toliko je uobičajena u svim vrstama književnih dela.Oni se vole, pa ona nestane, a on ostane da tuguje..Ali način na koji je Goran Petrović složio ovakav banalan kontekst je nadrealan i originalan..
Ona je jermenska princeza, jalovica,Filipa, udata za vizantijskog vladara..A on je sokolar na dvoru Visokog Despota- Ljuben, mladji desetak vekova od nje ..Susreću se u snu, pored reke (tamo gde se ribe mreste, pored vira).. i u snu Filipa neguje svoju trudnoću..I tako dalje, ako niste čitali, obavezno pročitajte..Pa se izmeša san i java, istorija i falsifikati, arhetipsko i svesno...

Po mom skromnom mišljenju Pavićev stil (intelektualizovan i rafiniran kao sfumato) u poređenju sa Petrovićevim je kao akvarel prema uljanoj slici..

Provincijalizmi i lokalizmi pokazaše se kao veoma bitni zbog srodnosti sa majkom svih jezika..
Mislim da će i Djordje B., kao ljubitelj arhetipskih glasova koji odzvone u nama kad čujemo i kažemo reč koja se smatra arhaizmom , ubrzo zameniti ovaj neodgovarajući izraz "turcizma" nekim drugim :) Himna je odlična, mada ja nisam imala sve odgovore po c.
Jednostavno sam mislila da je najadekvatnija himna svakom narodu ona koja je nemušta, samo u srcima, nerečena ( da se ne "ofuca" od svačijih treperenja trepetljika u ušima)..

i off topic, ssad mi pade na pamet, ako kažemo "pogled" vezan za vid i oči, kako to kažemo za "uhvaćeni zvuk" ušima i sluhom?

Ne, prilično sam ubeđen da su "jok" (= ne; od turskog yok), "kava" (kafa; od osmanlijskog turskog kahveh odnosno persijskog ghahveh i arapskog qahwa), "mašala" (uzvik odobravanja; od maşallah), povici "aman" i "zaman" (tur. aman, zaman, zamansiz), "ekmeščija" (= pekar), "avaz" (= glas, od persijskog āvaz preko turskog avaz) "sabajle" (= jutro; od arapskog sabāh preko turskog sabah), "terzija" (= krojač), i dr. turcizmi, odnosno orijentalizmi.

Tih (sedam) navedenih jesu :) I još mnogi drugi izrazi i reči. Ali nipošto svi koji se s njima trpaju u isti koš ;)

Данило Киш је тежак за читање, ево управо читам лектиру "Рани јади".

čuj

Само један мали чуј био је довољан да схватим :)

Хвала ти.. чудно звучи али ..разуме се ..

   Јаче је од мене (што да се мучим да смишљам одговоре и коментаре, кад има ко је све то одавно лепо каз’о  8)):

---

Прошао је Месец дана књиге.
   У току су једанаест месеци радија и телевизије.

Донесите своју књигу или слику као потврду да сте сиромашног духовног стања и добићете социјалну помоћ.

Лоше књиге могао би писати свако.
   Међутим, писци су само они који их пишу.

Оно што писци траже увек је конкретно, јасно и много.
   Оно што нуде, по правилу је мутно, конфузно и мало.

Може вам се догодити да заспите док читате неку празну и досадну књигу.
   Нека вам то не буде непријатно.
   То се дешавало и писцима таквих књига док су их писали.

Да би данас могао објавити књигу, сваки писац морао би сакупити одговарајућу количину старе хартије.
   Макар ону стару и неупотребљиву хартију на којој му је штампана претходна књига.

Најгоре књиге читају књижевни критичари, они који морају читати све.
   Лошим књигама морају се бавити и они који имају пријатеље писце.
   Најлепше је онима који немају обавеза према књигама и писцима и могу читати само оно што воле.

Ако неки људи заиста читају књиге, они онда мора да не гледају телевизију.
   Да ли је могуће да неко чита кад може само да гледа.

Лако је читаоцима књига, они  могу да бирају шта ће читати.
   Писцима је много теже.
   Они не могу писати онако како би волели већ само онако како могу.

Молимо домаће писце да до даљега не пишу.
   Још нисмо прочитали ни ово.

   Најпопуларнији су они писци који имају више пријатеља и познаника него читалаца.

Stari dobri Duško Radović. Sjajno :)

најбољи српски писац је по мени дефинитивно Милован Глишић.
њега сам заволела још из школских дана, а увек га памтим по мрачној атмосфери у приповеткама као и о описивању натприродног.
од поезије бих издвојила Змаја, а волим да читам и народне песме...

По мени би титулу најбољег писца (о чему не треба расправљати, већ само изнети лично мишљење, јер давно је речено "О укусима не вреди дискутовати.  Укуси су различити. ") требао да носи онај ко је својим делима, највише утицао на своје читаоце да после читања истих осете неодољиву радост живљења и (бар док су још под утиском) постану боље особе.  Користећи ово као меру (стандард, репер) могу рећи да велики број српских писаца заслужује ту титулу, а мој избор би у првом реду пао на Ј. Ј. Змаја, Десанку Максимовић, Мирослава Мику Антића. . .

Ze mene najbolji pesnici su Njegos(Luca mikrokosma),Laza Kostic(Santa Marija Dela salute),Dis(Mozda spava),Momcilo Nastasijevic,Vasko Popa,Miodrag Pavlovic,Ljubomir Simovic,Mika Antic,Dusko Trifunovic,Pero Zubac,Stojan Simic Krpica,Alek Vukadinovic...

Naravno Desanka Maksimovic,Rastko Petrovic...

Od suvremenih pisaca Ljubomir Simović, Zoran Živković, Nenad Veličković.

Miloš Crnjanski. 

Zar Ugrinov nije HRVAT???

>:(

Што се чудиш, Стоундаре? Видиш да је преврнула читанку за 7. разред и навела песме које се тамо обрађују. Сигурно су јој Ђура и његова родољубива песма при набрајању случајно промакли...  Не би ме чудило  да је поред читанке евентуално прочитала Цицибана, а отада је најснажнији утисак на њу оставио и оставља и даље један од најцењенијих и најпризнатијих савремених песника: Стојан Симић Крпица, добитник Пулицерове, Нобелове, а од домаћих Нинове и ко зна којих још награда за књижевност... ::)

ahahah. . . ql

Da dodamo još imena: Dubravka Ugrešić, Radmila Lazić i, moram pomenuti i ovog fantastičnog prevodioca, Kolja Mićević. Sa njima i još nekim piscima izvanredno smo se družili prošle sedmice u Užicu, na književnim susretima „Na pola puta“.

Beograđani, Dubravku ste možda slušali ovih dana i u Narodnoj biblioteci Srbije, ali znajte da su je tamo pozajmili od nas iz Užica. Samo zbog nas je došla u Užice iz Amsterdama, a u Beogradu je bila samo usputno. :D

Evo ja sad pomenuh i Dubravku Ugrešić. Ko je šta i ko je ko u privatnom životu svakako ne možemo znati, niti bi trebalo da nam je bitno. Peđa je temu naslovio "Najbolji srpski pisac", ali svi smo razumeli da pri tome misli ne samo na pisce nego i na spisateljice, i ne samo na Srbe nego i na sve što pišu onim našim jezikom čije se ime ne sme javno pominjati. ;)

U pravu si. Valjda sam previse bukvalno shvatio naslov. . .

Павле Угринов је из Војводине. Право име му је Василије Поповић.
Нисам рекао да је најбољи, него да ми се свиђају његове књиге. Не морам да мислим шта је писац хтео да каже. Пише врло писмено и јасно. Углавном у првом лицу.

Kad smo kod Vojvođana, eno ga i relativno mladi autor Srđan V. Tešin, takođe jedan od znatnijih pisaca suvremenice.

"Борхес је најбољи српски писац", чух да је неко изјавио пре петнаестак година, па ми било симпатично  ;)

Ima istine u toj izjavi. :)

Bogami, ima, i to svakojake. :)

Другови Борхес и Маркес.  :D

Ма нееее, Дарко. БорКес и Маркес... :D

Ахахах... БорКес (и Маркес)... ;D

Ми у фирми имамо Борка и Марка па их зовемо другови Боркес и Маркес. Мислио сам да је оригинал Борхес и да су то колеге адаптирали у Боркес из јасних разлога. Овако је још ефектније.  :D

Па јесте Борхес, само што је онај у филму изговаро Боркес....

Па да. Само сам ја, не знам зашто  ;), мислио и да је полицајац изговорио исправно, а да су тек моје колеге то изврнули.

А! Сори, нисам схватила у првом читању :)

Potpisujem ovo. . . . . . . . . . . . . sada, Vidosav Stevanović

Danilo Kiš.