Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/vokab/public_html/forum/Sources/Load.php(216) : runtime-created function on line 2 Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/vokab/public_html/forum/Sources/Load.php(216) : runtime-created function on line 2
Наслов: V. Massuka Порука од: Зоран Ђорђевић на 15.40 ч. 14.11.2006. ГРУДОБОЉА
Обручила ми се једне студене ноћи на пустој пољани, док је шибао ветар; и загрлила ме својом кошчатом руком; и притисла ме уз груди и уз усне; и десет оргијских дана и десет оргијских ноћи, с клицањем од којег обамиру чула, пекла ме пољупцима од пламена, и гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости, у страсном грљењу. И певала ми песме џенетске. И путевима од пламена водила ме у непознате земље сјаја и чуда и језовитих лепота. Десет оргијских дана и десет оргијских ноћи, пекући ме својим очима од запаљена уља, сисала је, дахом од пламена, као вештица моју душу и пила, из жежених путира, моју крв пресипљући је, у разблудној напитости, за раскошну гозбу нашег венчања; док су по црним кутовима наше колибе и на мрачном тавану корови ветровâ певали свадбене песме. Сад седимо једно поред другог у постељи, погнутих глава, и бленемо тупо у мир. Отпеване су оргије. Са рукама око колена, неочешљана и ружна, непомично се ослања на мене својим костима. Досада. И молим је: иди! И преклињем је: остави ме! И уверавам је речима најсрдачнијим да ми није више потребно њено друштво. И, захваљујући јој с нежношћу за све, молим је да ме не мучи више у овој досади: Напољу је пролеће и море, и поворке мирисâ шетају преко брдâ. — Ал' она, непомична, ћути. У мени тад узавире гнев и довикујем јој да ми је одвратна, да је се гнушам, да је мрзим. И бацам јој увреду за увредом, и бирам речи све погрдније, најужасније, најпрљавије; и вапијем, и цичим, и у запенушеном бесу довикујем јој: Напоље! Али она, смешећи се, ћути. Ја бесним и хватам је за прљаву косу, и, ван себе, петама хоћу да је избацим из своје постеље. — А она се само прислања уза ме, и ја осећам да је ни маћи не могу, и да јој је сваки прст тежи од олова. Тад устајем и бежим. — Али она, као да хоће да ми се руга, устаје са мном, корача са мном; са мном се у трку враћа, и са мном, смешећи се, пада на нашу постељу. Од бола заривам главу, и ридам, и кунем Бога који ме створи... А када се исплачем, чини ми се да је мања грубост њеног осмеха, и лакши терет њеног рамена које се припија уз мене. И онда сатима, окренувши једно другоме леђа, у немоћи и резигнираном трпљењу, седимо у постељи, уморни, ћутке, да опет заједно легнемо, и опет заједно устанемо сутра. Већ смо се привикли једно на друго и помирили се у мржњи. У досади нам пролази дан и у уморном ћутању; али ме она не оставља никад: заверили смо се крвљу. Само понекад, ноћу, кад сањам о свом детињству, па трчим преко нашег дворишта за братом, уз врисак и уз смех, ја заборавим на њено присуство. Но и тад, усред највеће радости, кад ширим руке да брата ухватим, осетим како ме, као ради неке тупе опомене, окрећући се, удари у ребра својим кошчатим лактом. И онда знам опет да је ту и, пробуђен чујем, кроз врели дах, суво кашљање; а у мраку се сијају два ока од запаљена уља. V. Massuka |