Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum

Na sajtu ,,elitesecurity'' postoji forum pod nazivom  SVAKODNEVNICA.Na sve pozive da ga promene u SVAKODNEVICA njihovi urednici tvrde da su (po jez. stručnjacima) obe imenice ravnopravne.

Klajn kaže da je svakodnevica bolje nego svakodnevnica, ali nema izričite zabrane za ovo drugo. Rečnik Matice srpske daje odrednicu svakodnevica (svakodnevnica). Dakle, može oboje, mada se svakodnevica preporučuje.

Ima o tome i ovde:

http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=341.0
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=4355.0

RMS kaže ovako:


A tako i Alcesta.

Svakodnevica=svakidašnjica.Od dnevi=dani.Geografski pojmovi:kratkodnevica, ravnodnevica, dugodnevica.Svakodnevne obaveze.Ali trebalo bi samo:ovo je naša svakodnevica.

Pardon, ja sam mislila da je tema otvorena kao pitanje šta je pravilno. Vi ste naravno slobodni da koristite samo oblik svakodnevica, koji se i meni lično više dopada, ali nemamo potporu u literaturi da zabranimo oblik svakodnevnica, kao što su rekli i na forumu Elitesecurity.

E da, zaboravih: Pravopis takođe kaže da je bolje svakodnevica nego svakodnevnica, ali ne kaže NE svakodnevnica, kao što je slučaj sa nepravilnim oblicima.

Pravopisna pravila nemaju snagu zakona nego preporuke.

Kad nam se ne dopadaju, je li tako? ;)
Pa, u tom slučaju dalja rasprava je izlišna. :)

Eh, sad! Šta to znači, da možemo prihvatiti preporuku ili ne? To je, naravno, tačno, jer se negativan stav ne kažnjava po džepu, ali zar nas baš ta odluka o prihvatanju ne svrstava u više ili manje pismene?

Po takvoj logici ćemo da završimo na ravnidnevici i svidnevici.

Po kojoj logici? Ne razumem. Ti si, alcesta, rekla da u P-u stoji  bolje nego.Potpuno me je Ja razumela.

Logici "dnevi=dani, hence svakodnevnica". Onda može neko da kaže da nisu "svako dnevi" nego "svi dnevi", pa je "svidnevica".  ::)

Oblik dnevi ne postoji, ali postoji svakodnevno. Pa i svakodnevnica.

Kod mene je pitanje akcenta. Rečnik beleži kratkouzlazni na drugom slogu i sa takvim akcentom i meni jedino pravilno zvuči svakòdnevica. Ali sa dugouzlaznim na trećem zvuči mi pravilno jedino svakodnévnica. (Rečnik ovaj oblik beleži za kratkouzlaznim na drugom i dužinom na trećem.) Međutim, u životu nisam čuo za kratkòdnevicu, ravnòdnevicu i dugòdnevicu sa kratkouzlaznim na drugom slogu, svi su uvek govorili kratkodnévnica, ravnodnévnica i dugodnévnica. (Rečnik i ove oblike beleži sa kratkouzlaznim na drugom i dužinom na trećem.)

Pa valjda Ona?

Ja kaže da je JA a ne TI kad joj se obraćamo, pa tako valjda nije ni Ona. ;D

Da, rekla sam da u Pravopisu stoji "bolje nego", umesto NE. To znači da se preporučuje svakodnevica ali da nikome ne možemo da zabranimo da koristi svakodnevnica, jer nije izričito nepravilno, kao što je nepravilno npr. indentičan ili kolegenica. Dakle, ni na Elitesecurityju ne moraju da menjaju naziv foruma jer nije nepravilan, samo je manje preporučljiv. :) U tome je razlika između nečega što je stilski bolje i nečega što je nepravilno, iako bih ja najviše volela da se okanu nijansi pa da samo kažu može ili ne može, pošto se ovako pravi nepotrebna zbrka. :(

Slažem se. Još kad bi nas Klajn poslušao.

Ne samo Klajn, i Pravopis. :D

Ma hajde molim te, onda pravopis još samo da krene da nas uči kako se kaže čovek, žena, mleko, voda, hleb i da nam srpski zvanično postane strani jezik.

:)

Idealan pravopis po mome ne bi bio uopšte ovaj koji govori šta se može i ne može (bez obzira na broj sivih nijansi između) već onaj koji govori kako se može (i zašto). Dakle, onaj koji se samo bavi postupkom izgradnje jezičkoga izraza, a ne njegovom sadržinom — jer ta sadržina nam, kako kaže Bolo, jednostavno sama dolazi prirodno i spontano kao izvornim govornicima, što norma u nas neretko i neopravdano previđa.

Ali, Đorđe, čini mi se da se krećemo paralelnim kolosecima. Upravo zato što nam sadržina maternjeg jezika dolazi spontano (bar u teoriji, zadnjih godina sam nažalost sve češće primorana tu teoriju da preispitujem), ja i mislim da bi pravopis trebalo da se bavi onim sadržajima koji su sporni i oblicima u kojima su greške najčešće, a njih bi valjda trebalo da je mnogo manje u odnosu na celinu. Deskriptivna gramatika je jedno, ali pravopis za mene ima pre svega praktičnu primenu.

А ја бих само додао: и да што већим бројем примера илуструје то "како" и "зашто".

Ako prihvatimo to da nam sadržina maternjeg jezika dolazi "spontano", i da kao izvorni govornici imamo stečenu, usvojenu jezičku kompetenciju kakva se ne uči iz knjiga, onda otuda sledi da je nemoguće da neki od tih sadržaja sadrži grešku. :) Ako sam ja izvorni govornik, dakle posedujem maternju jezičku kompetenciju, dakle ne učim ovaj jezik već ga usvajam i znam, imam ga u malom mozgu i vladam njegovom strukturnom ukupnošću, pa onda ga ja ne mogu govoriti pogrešno — to je oksimoron.

Kako onda pravopis može govoriti o ispravnim i pogrešnim oblicima? Može otuda što norma upravo sama unapred već oblikuje sadržinu jezika i idealizuje ju kao jedinu ispravnu, a onda prema toj idealnoj sadržini kakvu je već oblikovala može da sudi o drukčijim sadržajima kao o pogrešnima. Norma kod nas previđa jezičku kompetenciju izvornih govornika — nama ona malo što ostavlja na ličnu procenu, već nas naprotiv mahom uči i podučava kako da govorimo (kao da nismo izvorni govornici!). Pa tu onda svakako postoji pogrešno i ispravno, zato što je neko unapred već formirao ideal "sadržine" jezika, mesto da ga ostavi na slobodu samim govornicima. Neko je malo pobrkao lončiće i redosled stvari, ali to je i normalno, jer taj neko kad je to tako radio u 19. i ranom 20. veku nije ni mogao biti upoznat sa saznanjima moderne lingvistike, a u njegovoj eposi se radilo i mislilo tako.

Zato ja kažem kako se po mome norma ne bi trebala uopšte baviti "sadržinom" jezika, jer je nemoguće da izvornim govornicima sadržina dolazi "pogrešno" osim ako se unapred ne odredi ono što je "ispravno", a to nije baš u duhu moderne lingvistike. Te bi se po mome norma radije trebala baviti "postupkom" izgradnje jezičkoga izraza — recimo, bilo bi za mene očekivanije i razumnije da nas norma uči kako napisati dobar esej, kako izreći dobro poređenje, kako dobro organizovati rečenice u tekstu (da li nekad od nečega napraviti jednu dugu rečenicu ili preseći na dve-tri kraće), kako napisati izveštaj o vremenu a kako reportažu s primorja (sa svom ukupnošću jezičkih odlika jednog i drugog žanra) itd.

Dakle, ne da nas isključivo uči kaže li se "kafa" ili "kava", "viši" ili "višlji", "mahrama" ili "marama", "hleb" ili "leb", gde jedno ispada "pogrešno", "nepravilno" ili slično bez razloga i opravdanja grubo ocenjeno, nego da nas uči kada i kako koristiti jedne od tih oblika a kada i kako druge, zarad što učinkovitijeg i uspelijeg izraza s obzirom na njegovu namenu i cilj.

Razume se, u nekom idealnom stanju stvari potpuno si u pravu, ali ja govorim o školskom pravopisu i o standardnom jeziku. Ako uključimo i dijalekte podrazumeva se da niko svoj maternji jezik ne može govoriti pogrešno, ali to je nešto sasvim drugo i nisam na to mislila. :) Pravopis kao svakodnevni priručnik za laike trebalo bi da se bavi zapisivanjem onoga što izgovorimo kad u tome imamo nedoumica, a deskriptivna norma o kojoj ti govoriš, koja uključuje naučno objašnjenje jezičkih pojava u najširem smislu, nešto je sasvim drugo. Ja govorim sa stanovišta nepoznavanja najosnovnijih pravila pismenosti, pošto se s tim srećem svakog dana, a nažalost do pravilne upotrebe stilova i duha moderne lingvistike vrlo je daleko, a da ne govorimo o teoriji spontane lingvističke kompetencije kad je fond reči u pitanju. :(

Dobro, u pravu si ako govoriš o pisanju velikog i malog slova, tački na kraju rečenice i sl. Glupo je (ako glupost postoji^®) da to ne znamo. :)

Ali ja sam optimističan — sve je više sve pismenije dece i ljudi, malo koga više kao nekada moraš učiti da se rečenica počinje velikim slovom, na primer, — to je danas postalo deo opšteg znanja i ušlo svima u pisanu naviku, itd. Mislim da smo zato do te zamisli sasvim blizu.