Pa dobro, ako i uzmemo „sučelje“ kao manje-više sistematičnu izvedenicu — više manje nego više, jer uz nju stoji još samo glagol „sučeliti/sučeljavati“, a upotrebna vrednost i upotreba su joj bezmalo ravni nuli, kao uostalom i tek malo od nje upotrebnijem glagolu od koga je izvedena — opet stoji da se tvorba ne može tako artistički iskorišćavati kako je to neki informatičar zamislio, i leksika širiti kako kome padnu nove reči na pamet, poput onoga konkursa sa druge teme,
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=2692.msg43389#msg43389.
Не, не. Ниси у праву. Уз њу не стоје само глаголи
сучелити, сучељавати, сучељивати него и придеви
сучелни, сучеони, те прилог
сучелице, а од њега и придев
сучелични. То је једна омања творбена породица. А употреба јој сигурно није мала кад се у РМС (одатле су све наведене речи) налази под једном одредницом и више примера. Сад сам претражио и Корпус Душка Витаса: укупно се на око 230 места појављује формант
сучел-. Не бих рекао да је то мало.
А што се тиче информатичара, у једноме се слажем с тобом, али ипак у већини не. Свакако не сме сваки информатичар напосе да смишља речи, али при превођењу неког термина (коју мора, разуме се, вршити адекватна институција) мора им се допустити слобода да творе
нове речи, калком или како друкчије, ако је то у оквирима творбеног система.
Не може се чекати да реч — кандидат за термин спонтано, природно настане у народу, већ се раније морају вући кардинални преводилачки потези. Баш зато што рачунарска терминологија у нас није раније кодификована, џаба је сад говорити о
сучељима и
датотекама. Народ је већ научио на
интерфејс и на
фајл.
