Све у свему, као последицу смо, у новој социјалистичкој Југославији после новосадског договора добили језик чија је упадљива карактеристика била двојност, двојност у имену језика, српскохрватски (хрватскосрпски), двојни говорни стандард (екавски, ијекавски), и двојни писани стандард (ћирилица, латиница).
Стандардни језик са таквим особинама није постојао и не постоји ни у једној држави у свету.
Већина нас смо сведоци даљег одвијања догађаја у сфери језика, почиње рат и разбијање СФРЈ, заједнички (четворо)стандардни језик, чије је цепање почело већ 1967. „Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика“, и формално нестаје 1992. када су Хрвати и званично регистровали свој језик у међународним институцијама под именом хрватски. Овде треба напоменути да су Хрвати и пре тога новосадски договор схватали као ствар избора, а не као обавезу, и да се двојни писани стандард у виду употребе два писма код њих никада није примио, напротив, били су врло устрајни у хомогенизацији по том основу и показивали отворену нетрпељивост према коришћењу ћирилице. Двојни говорни стандард у виду екавице и ијекавице их није много дотицао јер су имали незнатан број екаваца (претежно у Војводини и близу границе). Међутим, имали су, имају и данас варијетете у виду чакавског, кајкавског, штокавског икавског, али ипак су се и онда одлучили за један стандард, а и данас им је говорни стандард јединствен, ијекавски штокавски.
Но, вратимо се сада Србима и српском језику. Шта се у међувремену дешавало са српским језиком, макар и под двојним именом? После 1954. почиње међу Србима доследна и често присилна примена новосадског договора, поготово дела о равноправности писама, где се равноправност тумачи као обавеза коришћења латинице свуда и у свакој прилици. Сведоци смо да се за свега пар деценија латиница, од само незнатног присуства међу Србима, поготово присуства у српским источним крајева, претворила у доминантно писмо.
С друге стране, врло је интересантно да, иако призната као стандардни говор, ијекавица у Србији ни изблиза није имала такав третман. Напротив, у Соц. Републици Србији је све било на екавици, ТВ програми, новине, часописи, уџбеници, упркос томе што део грађана користи ијекавицу у свом говору, и што тај број није занемарљив, читава подручја Ужица, Бајине Баште, Подриња, Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши су крајеви где се говори ијекавски.
Уосталом, колико нас може рећи да је у школи учило да користи и да се служи тим другим „равноправним“ говорним стандардом некада српскохрватског језика? Колико нас (екаваца) је говорило или писало школске саставе ијекавицом? Ја нисам то радио, а не знам никог у Србији ко јесте, и када би требало да данас било шта напишем или изговорим ијекавицом, тешко да бих се снашао на прави начин.
А сви се сећамо, бар ми старији, да смо један састав писали ћирилицом, а следећи латиницом.
Ове очигледне недоследности и нелогичности нису случајне, и вишедеценијско такво поступање је оставило бројне последице по српски језик данас.
Данас српски језик носи тешко наслеђе и тешке проблеме као последицу претходних деценија које сам поменуо, а да већина Срба тога није ни свесна. Ницање „нових“ језика је само манифестација тих проблема.
1. Српски лингвисти данас, тј. гро њих и даље стоји на становишту да се језик зове српскохрватски, да је то име језика у лингвистичком смислу, а да је српски само политичко име. А уствари је наравно обрнуто. САНУ и две деценије после распада државе и језика ради на пројекту речника српскохрватског језика. Како је могуће да се ово двојно вештачко име језика одржало, и то само међу Србима, тачније међу српским институцијама?
2. Они српски лингвисти који стоје на становишту да језик носи и треба да носи српско име углавном сматрају да ништа не треба мењати ни „дирати“ у односу на стандард и правила која су важила за српскохрватски језик и која су установљена и уобличена новосадским договором, дакле све треба да остане онако како је било од 1954, само ето треба тамо где је стајало српскохрватски написати српски и све је у најбољем реду. Бојим се да је ово и површно и погрешно
3. Тако смо дошли до тога да оно што (неки) зову српским језиком данас има два „равноправна“ говорна стандарда, екавски и ијекавски. Та равноправност у пракси изгледа тако што у Републици Србији екавица потпуно доминира у свим институцијама, а у Црној Гори и у Републици Српској је потпуна доминација ијекавице. То изгледа као да је „неко“ прогласио ијекавицу за једини стандард у РС и Црној Гори, а екавицу за једини стандард у Србији, иако се тиме крше права грађана Пријепоља, Прибоја итд. да користе стандард којим говоре, да се на њему образују, уче у школама итд… Да ли се то покушавају наметнуте државне границе претоворити у границе језичких стандарда, и где нас то води?
4. Српском језику данас је остала, као последица језичког заједништва (како стоји у најновијем правопису) латиница Људевита Гаја, која је дошла из западних крајева у време грађења заједничког језика, а све то институционализовано новосадским књижевним договором.
Дакле, кад је реч о српском језику данас, ништа се није променило у односу на ситуацију коју смо имали када смо имали заједничку државу и језик, што се језика тиче ово би могла да буде 1971. година…
Данас дакле имамо ситуацију да се на пример реч млеко може написати на чак четири стандардна начина у српском језику, МЛЕКО, MLEKO, МЛИЈЕКО и MLIJEKO.
Аутор ових редова одговорно тврди да не постоји језик на свету нити држава на свету у којој је једну реч на једном језику могуће написати на четири начина, и да сва четири буду стандардна.
Стандарди су уведени ради једнозначности и једнообразности комуникације, а овако нешто тешко да се и може назвати стандардом.
Поставља се питање да ли се и како неке ствари могу променити набоље.
Најпре, два писма за један језик у једној држави, тј. два алтернативна начина записивања језика са два посебна скупа симбола, и то оба призната за стандардна, тога нигде у свету нема, очигледно је то сувишно, и изазива збрку, конфузију, забуну, па и сукобе.
Затим, што се и на нашем примеру види, два стандарда у говору, прихватање два говора за стандардне најпре носи ризик од цепања језика, и, колико сам упознат, једино још норвешки језик стицајем (несрећних) околности има два стандарда. Сви остали језици на нивоу државе имају један књижевни језик и јединствена правила књижевног језика, а код велике већине језика језичка правила књижевног језика су једина правила и ван граница матичне државе.
Овде се наравно ради о томе да је језик и фактор кохеренције нације, осим што наравно чини и срж националног идентитета.
А међу Србима данас, ако неко жели да учи српски језик, који стандард ће учити, екавски, ијекавски, или оба? Хоће ли учити оба писма, ћирилицу и латиницу или ће изабрати једно? Ово су сложенија питања него што се на први поглед чини. Очигледно да је доследна примена два говорна стандарда немогућа, зато је и дошло до de facto територијалне подељености која се све више поклапа са (наметнутим) државним границама.
Слична ствар се дешава и са писаним стандардом, доследна примена два писана стандарда је немогућа, писани језик не трпи дуплирање, једно писмо потискује друго, равноправност писаних стандарда, појам који на овим просторима фигурише деценијама је само флоскула, слово на папиру, у пракси ју је немогуће спровести.
Истине ради, овде треба напоменути да постоје примери да један језик има више писаних стандарда, али у оквирима једне државе важи само један стандард. Тако постоји британски стандард енглеског језика, а постоји и амерички стандард, постоји швајцарски стандард немачког, и немачки стандард итд.
Неко би могао да устврди да се ијекавски не може „избацити“ из стандарда, јер се њиме говори, користе га Срби, српски језик, и у Србији и поготово ван Србије, и нико не жели да се одрекне свог говора. Треба рећи да ствари не функционишу на тај начин да би било ко присиљавао некога да се одриче било чега. Варијетета у српском језику је много, и они су се у мањој или већој мери задржали у локалним говорима упркос томе што нису постали стандардни. Такође је ту логично поставити питање шта је са тим осталим говорима и варијететима, да ли су остали који користе своје локалне говоре онда у неравнправном положају, јер зашто су само два говора призната за стандардне, ако може више од једног зашто не би могло 4, 5, или 10, поготово што их у српском језику има, постоје нпр. варијетети који се користе на југу Србије, са мање од 7 падежа итд.
А кад тако сагледамо ствари, онда постаје јасно зашто су у језицима уведени стандарди, и зашто језици, нарочито у оквирима држава имају само један стандард. Када би се десило да говор сваког краја буде проглашен за стандардни говор језика, функционисање целокупног система би било у великој мери отежано.
Српски језик тренутно функционише по правилима и на принципима мртвог српскохрватског језика, тачније по некој врсти инерције, готово без икаквих назнака и иницијатива које би такву ситуацију промениле. Тачније, иницијатива нема са српске стране, али се зато празан простор попуњава иницијативама које су усмерене у правцу цепања, крађе, отимања и преименовања српског језика, после хрватског, на ред су дошли босански/бошњачки, црногорски, а ево спрема се и буњевачки језик.
Да парадокс буде већи, сваки покушај да се ствари покрену са мртве тачке, чак и свако указивање на потребу да се нешто учини у српском језику доводе до негативних реакција које се оправдавају тиме да би стандардизација са једним говорним и писаним стандардом омогућила другима да нам отму језик, баштину, културу, итд. Али зар је ситуација какву имамо данас било кога онемогућила у тим настојањима, да ли је било коме била препрека да крене да прави свој стандард и да језику да своје име?
Ја не видим да је то случај, напротив, Хрвати су ето, 1992. ијекавски штокавски и Гајеву латиницу прогласили својим стандардом, и тај стандард код њих важи и данас, потпуно независно од онога шта ми имамо овде, ми их својим одржавањем српскохрватског стандарда нисмо онемогућили ни у чему, ни њих, ни Бошњаке ни Црногорце.
Закључак: српски језик коначно треба извући из олупина југословенства и србохрватства и устројити га онако како су данас устројени други језици, и то морамо урадити сами, не смемо дозволити да нам, као пре 160 година, језик устројавају негде у Европи, да га називају некаквим БХС-ом или како већ, да други доносе закључке о томе шта је, какав је и да ли је српски језик, а да ми то прихватамо здраво за готово.
Један јединствени стандард за српски језик је императив, ово ће зауставити даље растакање нације и отимање језика, дакле, други, ако могу то да спроведу, нека пишу и говоре српски језик како хоће, нека га преименују и називају како им је воља, нека измишљају нове речи и нова слова, нека му дају нове називе ако то могу да оправдају пред међународним институцијама (а искуства говоре да то не иде тако лако уколико се онај чији се језик преименује бори против тога). На нама је да извучемо поуке из прошлости и станемо чврсто иза свог језика, и да своје позиције бранимо на релевантном месту, у међународним инситуцијама. Ако то будемо радили као досад, када је нпр. „црногорски језик“ проглашен службеним у једној општини у Србији, иако у том тренутку у релевантним међународним институцијама није био регистрован као посебан језик, онда српски језик и не треба да постоји, јер не могу међународне институције да буду већи Срби од самих Срба. Ако данас српске институције раде на промоцији и стандардизацији некаквог буњевачког језика, онда се треба упитати где то води.
http://www.slobodanjovanovic.org/2011/10/25/vladislav-grujic-pitanje-srpskog-jezickog-standarda/
