А Ђорђе рече да је тај прави хрватски( који је пре био и њихов књижевни језик па су променили?) био до Шумадије
Наш филолог Александар Белић веровао је да је чакавско наречје, или макар икавска замена јата, било распрострањеније у прошлости. И Шумадију је везивао за првобитне икавске дијалекте, и то због оне мистериозне "сикире" која се некако провлачи малтене кроз све наше дијалекте.
Рецимо, пре него што су досељеници из Херцеговине — Ере — донели млађи ијекавски дијалекат у ужички крај, у средњем веку и овде је постојала икавска замена јата (тако и у суседној Босни, која је такође током средњег века због миграција динарског становништва из Црне Горе и Херцеговине постала највећим делом ијекавска), па су у околини Ужица забележена имена села Била Рика, Сича Рика, Билуша (данас Бела Река, Сеча Река и Бјелуша) и сл.
Пре Илирског покрета и Бечког књижевног договора 1850. године, када је утемељена стандардизација заједничког српскохрватског књижевног језика на млађој ијекавској дијалекатској основи, у хрватској књижевности постојали су ствараоци и правци на свим трима наречјима средњојужнословенског дијасистема (штокавском, чакавском и кајкавском). Чакавска књижевност развила се од 15. века, кајкавски књижевни језик појављује се у 16. и 17. столећу, а на штокавским дијалектима пишу, наравно, дубровачки књижевници, босански фрањевци, као и славонски икавци, а потом му се окреће и Људевит Гај, заједно с Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем на српској страни.
