Ниједан дијалекат није у потпуности "исправан" према мерилима књижевнога језика, јер се сваки од њега разликује неким својим локалним карактеристикама (баш код Ужичана то би, рецимо, могло бити редуковање кратких ненаглашених самогласника или веларни изговор гласа
л или јекавско јотовање итд.), али тачно је то да су локални говори ужичког или ваљевског и других крајева који припадају источнохерцеговачком или шумадијско-војвођанском дијалекту доста блиски стандардном језику, и у сваком случају му ближи од неких других, јер у њима има мање тих "разликовних" особина, будући да је наш књижевни језик управо заснован на тим двама дијалектима.
Што се конкретно акцента тиче, књижевна је акцентуација управо заснована на млађој штокавској, која постоји у овим дијалектима, па су на томе пољу одступања код говорника ових дијалеката од онога што је нормирано још мања. Исмевање оних који још увек употребљавају постакценатске дужине ужасно је бесмислено и арогантно из једноставног разлога који је описала Оли — с дужинама и јесте правилно.
Оно што одмах одаје Ужичане или Чачане јесте тај некакав дијалекатски изговор мало кроз нос мало отегнуто и томе се често други људи смеју.
