Некад да, увек — не. Ако схватимо наставак као морфему што се налази на крају речи (иза творбене/граматичке основе), нека му остане и то име. Тако су га звали и чувени Белић и Стевановић. Међутим, ко се данас иоле бави морфологијом, разликује творбени афикс од граматичке морфеме. Творбени афикс који долази иза основе и служи за грађење
нових речи зове се суфикс (
братим-и-ти, рад-ник). Он даје лексичко значење речи; рецимо овде ’учинити (бра
братим-и-ти,
рад-ник-ø (’инфинитив глагола’, ’номинатив једнине мушког рода’). Не мора увек наставак за облик бити иза суфикса: некад је с њим сједињен. Тако у
струј-а имамо и једно и друго. Када то
а посматрамо као суфикс, онда контрастира према, рецимо,
струј-ање (’процес кад нешто струји’), а када је наставак, контрастира према
(од) струј-е (’генитив једнине’ те исте именице).
Не знам коме је питање упућено али ја, рецимо, мислим да се суфикс користи у творби речи а наставак у конструисању глаголских облика.
Не само глаголских већ свих граматичких категорија једне речи (род, број, падеж, време, степен, живост…)