Koliko vidim, jednotomnik beleži izraze u formi: ko će ti reći ~ (implicirajući da na mesto tilde treba ubaciti odgovarajuću odrednicu). Ne vidim zašto smatraš da ovakav zapis isključuje navodnike; svakako je prirodnije napisati tako (računajući da će autor nekog teksta već sam, prema odgovarajućim pravilima, odrediti da li uz zamenu tilde odrednicom treba dodati i par navodnika) — nego opterećivati rečnik (čija je primarna namena svakako objašnjenje značenja) pravopisnim i tipografskim zavrzlamama poput: ko će ti reći „~“.
У једнотомнику је тако, разуме се, због тилде. На ХЈП лепо стоји
ako je za hvala, neće ti reći hvala.
То значи да би ти онда дозволио велико „хвала“?
Bih. (Lično mi se ne dopada takvo dovijanje, umesto da prosto uzmemo rod za koji smatram da je odgovarajuć — ali to je već stvar ukusa.)
Али показах ти горе да тај род не функционише у свим примерима (
Његово хвала значило јој је...), док им је значење
исто. У супротном, по твоме, имали бисмо троје:
1.
хвала ж. ’хваљење’ (
Његова хвала јој је значила),
2.
хвала ж. ’учтива форма за исказивање захвалности’ (
хвала лепа, велика),
3.
хвала с. ’учтива форма за исказивање захвалности’ (
Његово „хвала“ јој је значило);
што, мислим, није баш елегантно решење.
Nisam siguran da ovde razumem tvoju poentu. Ako je hvala lepo nespretan prevod nemačkog izraza, i prihvaćen kao takav — onda tu priča staje, a nipošto ne ide proširivanje tog obrazloženja na ostale izraze iz iste klase (prvenstveno hvala veliko, oko čega smo i počeli).
Ako je pak istina ovo iz rečnika JAZU, onda do moje poente (o neispravnosti izraza hvala veliko) stižemo još direktnije.
Ту забелешку сам дао само као занимљивост. То како је конструкција дошла к нама пре више од два века — није релевантно за синхронијска разматрања. Баш због тога што се, иако страна тадашњем језичком осећању, тако широко примила да је направила и друге формације (укопила се у систем), та конструкција би се требала
1 сматрати легитимном. Не можемо се оглушивати о језичко осећање, нарочито кад нам и речници у све већој мери излазе у сусрет.
Још нешто: није ми питко преобликовање
хвала лепо од
Нек ти је лепо хвала. Зашто се онда није неки прилог залепио и за сличне конструкције (са именицама
слава, мир, које си навео)? Мало је сумњиво кад је то јединачна појава.
1 Мора лични облик јер је реченични акценат на субјекту, с којим се мора слагати предикат.
